U Srbiji se obeležava 80 godina od rođenja velikog pesnika Branka Miljkovića.

Počast pesniku odaće i predstavnici Srpskog književnog društva, Srpskog PEN centra, Društva književnika Vojvodine, Udruženja književnih prevodilaca, kao i veliki broj književnika i poštovalaca dela Branka Miljkovića.
Branko Miljković rodjen je u Nišu 29. januara 1934. godine.

Detinjstvo je provodio tokom Drugog svetskog rata u porodičnoj kući na periferiji Niša.

Odrastanje u porobljenom Nišu, gde je bio svedok strahota rata i nasilja, najverovatnije će kasnije u psihološkom smislu biti začetkik tema o smrti u njegovoj poeziji, navodi se u saopštenju ministarstva i na sajtu Vikipedija.

Prvu pesmu objavio je 1952. u beogradskom listu Zapisi sa 18 godina.

U Nišu je objavljivao pesme u Službenom glasniku, Glasu omladine, Našem putu, Gledištima, 1953. godine otišao je u Beograd na na studije filozofije i na Filozofskom fakultetu diplomirao je 1957.

Kao student je bio u grupi neosimbolista koji su nastojali da u poeziji sintetizuju pesničko iskustvo simbolista i nadrealista.

Prve pesme objavio je u Beogradu 1952, a poznat postaje 1955. kada mu je Oskar Davičo u časopisu Delo objavio više pesama. Prvu zbirku, "Uzalud je budim", objavio je 1956. godine, i njom je postigao uspeh i kod publike i kritičara.

Objavio je i zbirke pesama "Smrću protiv smrti" (zajedno sa Blažom Šćepanovićem, 1959), "Poreklo nade" (1960), "Vatra i ništa" (1960), "Krv koja svetli" (1961)...

Književna kritika ga je svrstala u sam vrh srpske poezije.

Za najznačajniju zbirku Branka Miljkovića smatra se "Vatra i ništa".

O BRANKU MILJKOVIĆU

Nov naraštaj pesnika, koji se afirmiše u drugoj polovini 50-ih godina, došao je na pripremljen teren i vec na samom pocetku pokazao niz prednosti što su im omogucile brz prodor u književnost: znatnu književnu kulturu, poznavanje stranih jezika i svetske poezije, negovanost izraza, ovladanost raznim pesnickim tehnikama, preuranjenu zrelost. U tom naraštaju javlja se nekoliko orijentacija. Najizrazitija je neosimbolicka. Njoj pripada glavni pesnik ovog pokolenja Branko Miljkovic (1934—1961). On je prekratio život u dvadesetsedmoj godini i tim cinom snažno obeležio svoju poeziju, koja je od pocetka bila zaokupljena motivom smrti. Ostavio je iza sebe zbirke "Uzalud je budim" (1957), "Poreklo nade" i "Vatra i ništa" (obe 1960), i knjigu rodoljubivih pesama "Smrcu protiv smrti" (1959), koju je napisao zajedno s crnogorskim pesnikom Blažom Šcepanovicem (1934—1966). Pisao je takode eseje i kritike, prevodio poeziju s ruskog i francuskog. U celom tom opsežnom radu pokazao je neumornost i žurbu ali i umetnicku disciplinu i samosvest. Miljkovic je pesnik intelektualac, uveren da je pesma izraz patetike uma, a ne srca, da se ona dostiže umom" i da izražava "stanja uma", a ne duševna raspoloženja. Po obrazovanju filosof, on je verovao da se mogu prepevati filosofski sistemi. Zato se vracao prvim grckim filosofima, narocito Heraklitu, dovodeci u vezu njihovo ucenje o praelementima s modernom filosofijom bica. U pesnickom izrazu težio je da spoji moderna istraživanja s klasicnim zahtevima, zalagao se za savršenstvo kao najveci ideal pesme, smatrao da "nema velike poezije bez stroge i odredene forme", bio vrstan versifikator i jedan od obnovitelja soneta u našoj posleratnoj poeziji. Odbojan prema tradicionalnoj subjektivnoj lirici, on je na drugoj strani pokazao otvorenost prema nekim drugim tradicionalnim vrednostima: negovao je socijalnu i rodoljubivu poeziju, nadahnjivao se motivima i simbolima iz naše narodne pesme.

Jovan Deretić, Kratka istorija srpske književnosti, BIGZ, Beograd 1983.