U zlatiborskom i užičkom kraju od davnina neguje se instrumentalna i vokalno instrumentalna muzička tradicija. Najstarije i najviše zastupljeno bilo je jednoglasno pevanje, na različite načine i za posebne prilike. Bilo je uobičajeno pevanje u jedan glas jedne osobe za tihe uspavanke, pevanje uz tepsiju, uz paljenje lila, pesme rabadžija, uz pečenje rakije, ophode krstonoša i naricanje za pokojnikom. Jednoglasno pevanje korišćeno je istovremeno i za pevanje "na glas" i kao tako poznato je pod imenom "usjecanje".

Veoma staro je i pevanje u dva glasa, naročito pevanje "iz vika". Ovakva vrsta izvođenja pesme očuvana je do današnjih dana i često se može čuti na slavama, svadbama, vašarima i drugim seoskim svetkovinama.Pevanje "iz vika" je jedno od najtežih pevanja.

Stara zlatiborska pesma ima svoj karakterističan ritam, melodiju i intonaciju. Najčešće je pevana na otvorenom odjekivajući beskrajnim prostranstvima nepreglednih pašnjaka, gustih borovih šuma i stenovitih kanjona. Kada se sluša u nekom drugom prostoru ili predelu na najbolji način može da dočara dubinu planinskih pejzaža.

Izuzetno su interesantni i pažnje vredni tekstovi pesama i njihov sveden, poslovičan karakter, kao i umne, iskustvene poruke.

Instrumentalna tradicija bila je raznovrsna, mada danas u znatno skromnijem obliku. Najčešće su se koristile različite vrste svirala-u obliku dvojnica, frula, paljki i sličnih narodnih instrumenata klarinetskog tipa. Najčešće zastupljena vokalno instrumentalna kombinacija u tradiciji našeg karaj bilo je pevanje uz gusle koje je posedovala i posebno čuvala svaka kuća. Do naših dana običaj pripovedanja istorijskih događaja osobenim ritmom i zvukum gusala izgubio se na selu, ali se ponegde neguje u gradskim sredinama.

Bogata muzička tradicija Zlatibora još uvek traje. Brojni učesnici koncerta koji se organizuje u prilog etnomuzikološkim istraživanjima tradicionalnih instrumenata i dvoglasnog pevanja to i pokazuju.