«Vrdnička vila» Milica Stojadinović Srpkinja jedna je od prvih naših pesnikinja. Na literarnom polju bila je brzo prihvaćena, pesme su joj donele slavu, ali je još većom brzinom zaboravljena.

Milica Stojadinović rođena je u Bukovcu. Za vreme rata matične knjige su uništene, te je podatak oko godine njenog rođenja često bio sporan. Najčešće se navodi 1830. godina, a tu godinu su uzimali i oni koji su je poznavali i pisali o njoj, kao Đorđe Rajković ili Ludvig August Frankl. U izvorima iz manastira Ravanice u Vrdniku ubeležen je i datum rođenja 6. juli 1830. Međutim, trebalo bi da su pasoške isprave tačne, ali i tu su pisana dva različita podatka, 1828. i 1830. godina. U pismu jereja Ratomira Kurucića, upućenog Slavku Vidakoviću, činovniku Srpskih narodnih fondova iz Sremskih Karlovaca, navodi se izvod iz protokola krštenih bukovačke crkve, a prepis je datiran 1940. i iz njega se može videti da je Milica rođena 22. marta 1828. ili 6. jula 1828. godine. Ovi i drugi podaci govore o tome da bi se 1828. moga uzeti za godinu Miličinog rođenja.

Miličini roditelji imali su šestoro dece: četiri sina i dve kćeri: Svetozara (rođenog 1822) Ljubomira (1824), Milicu (1828), Petra (1830), Ljubomira (1835) i Katicu (1837). Miličino školovanje bilo je neuredno, ali još pre nego što je otišla kod majčinih roditelja, u Banovce kraj Dunava, znala je sva slova. Majka Jelisaveta učila je decu pesmama «Roždestvo tvoje», «Djeva dnes», «Vo Jordanje», «Hristos voskrese», tako da je Milica znala i mnoge pesme pre nego što je umela da piše, kao na primer «knjigu o knezu Lazaru». Njeno školovanje ovaj put trajalo je samo sedam-osam nedelja. Slušala je časove iz istorije, katihizisa i časlovca. Za vreme zimskog raspusta, posle bolesti, vratila se roditeljima u Vrdnik. Sa dvanaest godina nastavila je školovanje u Varadinu (Petrovaradinu), gde je ostala godinu ili dve kod gospođice Klušak. Išla je u nemačku školu, «oberšul», gde je naučila nemački jezik a verovatno i slovački, kao i da svira na gitari. Iz jednog pisma Franklu saznajemo da je kasnije u Vrdniku verovatno sama učila talijanski i francuski. Nakon povratka u Vrdnik njeni dani se dele na obavljanje kućevnih poslova, čitanje i pisanje poezije. «Ja sam svoje pesme počela pevati još kad nisam znala ni pisati drugo do na plajvaz propis, i prva pesma postala je baš pri motanju konca», pisala je Vuku 1854. godine. Za nju je najveći pesnik bio Gete, «evangelista ovog stoleća», zatim, čitala je Gesnera, Herdera i Klopštoka, Šilera i Bajrona, ali i Jovana S. Popovića, Sevastijana Ilića, Đorđa Maletića, Nikolu Borojevića, Jovana Subotića, Njegoša, Branka, Vuka, Ljubu Nenadovića, a sa mnogima je bila u prepisci: Đorđem Rajkovićem, Jovanom Hadžićem (Milošem Svetićem), Vukovim protivnikom, čime je dokazivala da ne pripada ni jednoj «književnoj partiji», zatim sa svojim «pesnikom od Avale», Ljubom Nenadovićem, i mnogim drugima, ali, na žalost, njihova pisma nisu sačuvana. Bila je prenumerant na mnoge knjige: Šilera, Njegoša, Metastazija Pjetra, Dimitrija Avramovića, Đorđa Lazarevića, Vuka.

Godine 1848. dok su u Vojvodini vladali sukobi, Milica je htela da pođe i da sa gitarom junacima peva junačke pesme, kao u Francuskoj što je činila Jovanka Orleanka. Otac ju je od toga odvratio, mada postoji pretpostavka da je u drugoj prilici učestvovala sa grupom protestanata, obučena u tri narodne boje, i da su tada pevali pesme «Narodnoj trobojci» i «Slavjanskoj lipi». Često je tražila odobrenje da joj se izda pasoš za odlazak u Beograd, putovala je sa sestrom Katicom, sa majkom, ili sama. U vreme bombardovanja Beograda, juna 1862. godine, odlazila je preko Save kako bi bila očevidac; često je bila na barikadama, odakle je pisala Đorđu Rajkoviću kako bi on, potom, napravio iz pisma izvode za novine. U «Peštanskom dnevniku» objavljeni su delovi Miličinih tekstova, naše prve žene ratnog dopisnika. «Nisam mogla srcu odoleti, da ne vidim vojnike Srpske... Ja sam ceo dan u Beogradu bila, i provela sam ga samo u obilaženju barikada i u gledanju radnika oni.» Beograd je njoj bio pojam slobode, u tom gradu su živeli ljudi njoj dragi, ali je prekasno otišla da živi u njemu. Godinama kasnije, 1876. za vreme srpsko-turskog rata, kada je već prešla u Beograd, želela je da još jednom bude od pomoći svome narodu, prijavila se da radi kao bolničarka, ali tada je već bila slabog zdravlja i u nemaštini.

Patriotizam i rodoljublje u njoj su bili izrazito naglašeni. Bila je i pobožna; nema skoro stranice u njenom dnevniku a da nije upisana reč crkva, manastir, Bog. Umesto datuma često upisuje samo «Jutrom rano na sv. Oca Nikolaja», «Na sv. Konstantina i Jelenu uveče», «Na Vidovdan uveče vrlo dockan», «Na Ivandan, uveče», «Na sv. Iliju ujutru». Njenog oca često su posećivala sveštena lica: patrijarh, prota mitrovački, upoznaje se u Beču sa protosinđelom Petranovićem, sa bačkim episkopom, i njemu, vladici Platonu Atanackoviću posvećuje drugu knjigu dnevnika.

Godine 1855. umire joj majka, na čijem grobu je «ugašena jedna zvezda». To je bilo presudno za dalji Miličin život, otac joj je često bolestan, a ona je sve više zauzeta domaćim poslovima. A kada joj i Ava, otac, umire 1864. godine ona piše pesmu «Opet crno proleće» i kaže «Grob je ovaj, s njime sve sahrani/S kojim su mi pocrneli dani». Pet godina kasnije objavila je poslednju zbirku poezije i potom je potpuno zaćutala. Prelaskom u Beograd u potpunosti prestaje njen književni rad, i taj period života najmanje je poznat, osim iz nekoliko pisama i kasnijih sećanja prijatelja koji su je sreli, ali se sa njom nisu družili.

Umrla je u Savamali, u Beogradu, u kući jednog Grka, trgovca, 25. jula 1878. godine. Sa njom je bila Hrista, šesnaestogodišnja devojka, verovatno iz Šapca, kasnije se udala za Čačanina. Pretpostavlja se da je nosila Miličin nakit da se proda, i da je bila do poslednjeg dana sa njom. Milica je sahranjena na Starom groblju u blizini crkve Svetog Marka. Kosti su joj kasnije, 1905. godine prenešene u Požarevac, gde je 1966. postavljena ploča. U Vrdniku joj je podignut spomenik 28. juna 1912. godine, rad samoukog vajara Jovana Pešića.

Milica je imala prethodnica u poeziji, ali se ni jedna do tada nije u potpunosti predala književnom pozivu. Jedna od prvih naših pesnikinja srpska je despotica Jefimija. Neke pevačice zarađivale su pesmom prosjačeći, od mnogih je Vuk beležio i sakupljao narodne umotvorine, a o tome je pisala i Milica Stojadinović u dnevniku. Prethodnica joj je starija savremenica Eustahija Arsić, autor tri knjige, mecena, zastupnik u borbi za ženska prava i jedna od prvih žena saradnika Letopisa Matice srpske; Julijana Radivojević objavljivala je prozu, a nekoliko njenih ljubavnih pesama smatraju se prvim ljubavnim pesmama jedne žene kod nas; Anka Obrenović, kći Jevrema Obrenovića i sinovica kneza Miloša, «Ilirkinja iz Srbije», poput Milice Stojadinović stekla je još za života slavu, mnogi su joj pesnici posvećivali pesme, kao Jovan Subotić. Kada su Milici zamerali što piše, ona je zapisala u svom dnevniku: «Ajde da imate novca, kao na primer što je bila Anka Obrenovića koja je knjige pisala, al ovako, bogami, ne znam kako ćete proći! Daklem, to fali što nemam novca? (...) verujem, kad bi bila bogata, onda bi mi mogla slobodno jedna daska faliti u glavi, a ne da imam glavu vrsne Anke Obrenovića, pa bi mi se svet opet klanjao».

Milica je prvu pesmu objavila u «Serbskom narodnom listu» koji je izlazio u Pešti 1847. godine, a zatim, javljala se često u listovima «Sedmici», «Vojvođanci», «Šumadinki», «Fruškogorki», «Danici» i bez potpisa u «Putniku» i «Komarcu». Pesmu «Večernja Molitva uoči novo leta 1848» ispisala je negodujući što Mađari zahtevaju od Srba da im deca uče mađarski umesto maternjeg srpskog, ali je nisu objavili zbog poslednjih stihova «Sve je mirno, i nebo i zemlja. Ja sam sama. Daj Bože da zvezda Slobode sine i Bošnjacima.»

Objavila je tri zbirke pesama. Svoju prvu knjigu štampala je 1850. godine o svom trošku, prikupivši unapred nešto pretplatnika. Verovatno je sakupljeni novac nameravala da dâ visokim Dečanima, kao svoj skromni prilog, ali ju je Vuk od te pomisli odvratio i predlagao da novac uloži u korisniji posao, za moguće štampanje druge knjige, jer Dečanima pomoć ionako stiže od naroda. Sledeće knjige pesama objavila je 1855. i 1869. godine. Potpisivala se najčešće kao Srpkinja ili «jedna Srpkinja». Međutim, danas se sa sigurnošću ne može tvrditi da je iza svakog tog potpisa bila Milica Stojadinović, već se pretpostavlja da se više pesnikinja potpisivalo kao Srpkinja, a većina tih pesama pripisuju se jedino Milici. Kao i mnogi pesnici tog vremena i Stojadinovićeva je pevala, ponesena revolucionarnom 1848. godinom koja je zahvatila celu Evropu, o rodoljublju, o vojvodi Stevanu Šupljikcu, o Dušanu i njegovom carstvu, o Knićaninu i njegovim dobrovoljcima sa fesovima. Kosovo je njena omiljena tema, Karađorđe, Hajduk Veljko, Miloš Obilić su njeni junaci koje uzdiže.

Milica je imala klasično obrazovanje, njena poezija je okrenuta klasicizmu, nije se mogla osloboditi stare škole i poći putem kojim su krenuli Branko, Ljuba Nenadović i drugi. Možda su uspešnije pesme upravo one u kojima je uspela da se oslobodi stege kao što to čini u pesmama «Na smrt jednoj lepoj seoskoj devojci» ili «Putujući na Avalu».

Skerlić je o njenoj poeziji dao najoštriji sud, da je «bezlična, bezizrazna, hladna, suviše prigodna». Anica Savić Rebac je pisala: «Pa ako Miličini stihovi i nemaju mnogo neposredne lepote, oni odišu tragičnošću života.» Još za života zamerali su joj što je «okamenjena srca», što ne piše i drugu poeziju osim rodoljubive, ali ona je odgovorila: «i zato tebi odričem što mi pišeš da jednu ljubavnu pesmu napravim», jer i da nekoga voli, zar bi njoj, Srpkinji, dolikovalo da o tome piše. «Iz ljubavi za poeziju, ona je promašila ceo svoj život, i bila žrtva knjiga i jednog književnog višeg sna života», možda je najtačija misao koju je Skerlić o njoj izrekao.

O Milici Stojadinović Srpkinji razlivala su se mastila, slova su se tiskala u reči o njenom zaludnom životu, a u svim kazivanjima bilo je malo govora o njenom književnom radu. Tako je ostala samo kao zanimljiva ličnost i pojava sa literarnog polja, «Vrdnička vila», «posestrima», i kao prva prava književnica. I proizvoljnost o «nimfi iz sveta bajki» koja je budila ljubav ali je sama nije osećala bila je izrečena od bliske joj prijateljice – Mine Karadžić, koju je posećivala u Beču, potomu Beogradu, i sa kojom je bila dugo u prepisci. Za Vuka, duhovnog staratelja i oca, Milica je bila «kćer iz Fruške».

Dnevnik U Fruškoj gori 1854
Milica Stojadinović Srpkinja objavila je svoj dnevnik U Fruškoj gori 1854. u tri knjige: prvu 1861. u Novom Sadu, drugu 1862. u Zemunu, a poslednju 1866, takođe u Novom Sadu.

Dnevnik U Fruškoj gori 1854 Milica je počela da beleži odmah nakon povratka iz Beča, 3. maja. To je bila njena druga poseta Vukovoj kući, ranije ih je pohodila 1851. godine. Radost povratka, susret sa svojim bližnjima, obilazak dragih mesta u Vrdniku, u Fruškoj gori, posete rođaka, prve su stranice kojima započinje dnevnik koji je nadživeo njenu poeziju i dao joj mesto u literaturi. Za vreme od pet meseci, odnosno sto četrdeset i dva dana, za «godinu duše», Milica nije ubeležila dvadeset i devet dana. Međutim, osim jednog devetodnevnog prekida i dva četvorodnevna izostavljanja, nema većih razmaka od dan-dva. Najviše upisanih datuma je u avgustu, dvadeset i osam dana. Pa ako i nije vodila dnevnik dok je bila na putu, na primer sa Vukom, ona se, po povratku, u sećanju dotiče svih dana.

U Beču se Milica srela sa Njegošem, Brankom, Franklom, prevodiocem naših narodnih pesama, potom sa Sajdlom, sa knezom Mihailom i njegovom ženom Julijom koji su tada bili u izgnanstvu.

U dnevniku je Milica zapisala da ju je Vuk posetio prvi put 1850. godine. Kako je kod Milice vreme često neuhvatljivo i nestvarno, što slučajem a što tamom zaborava, tako se ne može sa sigurnošću znati kada su se i kako upoznali Vuk i Milica. Prvo njeno sačuvano pismo Vuku je od l. novembra 1849. godine, gde se ona zahvaljuje na «necenjenom daru», a taj dar su bile Srpske narodne pjesme. U jednoj jedinoj rečenici, punoj oduševljenja i poštovanja, ona kaže da je svaki Srbin već čuo za Vuka i da zna «da bi mu bez njega mnogi dragocjeni spomen narodnosti u zaboravnosti propao, zna da su se srpske junačke pjesme samo u prostim kolebicama i uz gusle čuti mogle, al se rodoljubivi Vuk potrudio, nji u dvorove gospodske uvesti». Možda je Vuk naslutio da će u pesnikinji iz Vrdnika imati dobrog saradnika, te mu je glas sudbine nagovestio po glasnicima da u fruškogorskoj zabiti, na padinama, zrači ime devojke spremne da svoj život, kao zalogu, da literaturi. Vuk ju je prozvao i Vila se oglasila.

Srpkinja je dva puta bila u Beču, 1851. i 1854. godine, i za to vreme odsedala kod Vuka i Mine. Vuk ju je često posećivao, uglavnom su se viđali u Vrdniku, tek ponekad u Beogradu, a pokatkad su zajedno i putovali. O njenoj prvoj poseti Vukovoj porodici ima malo podataka. Godinu dana kasnije, Milica je pisala svome staratelju: «Ja Vas s prevelikom radošću kod nas čekam, i molim Boga da nas u miru zastanete, pa da vidite da nije moja radost samo na artiji».

Posle dve godine Milica će još jednom i poslednji put otići u Beč, a potom su prolazile nedelje i meseci u kojima je snivala i maštala o prijateljima i ponovnom odlasku. Čak je i kofere pakovala, a putevi bi se razgodili, ni po suvom, ni paroplovom nije više otišla u taj svet iz kojeg je, poslednji put, krenula kući maja 1854. godine, preko Pešte, Vukovara i Iloka za Novi Sad, gde se sa Vukom samo na nekoliko dana rastala, jer je on došao u Vrdnik i bio gost njene porodice, kao stari znanac i prijatelj.

Vuk ju je voleo i nazivao ju je «moja kći iz Fruške». Brinuo se i oko njene udaje, savetovao joj da pođe za jednog Nemca: «Ne puštajte Vi toga Vašega Nijemca ako mu ne nalazite druge mane osim što nije Srbin. I ja sam se oženio Njemicom, pa zato ni jednu dlaku nijesam manje postao Srbin nego što sam prije bio», ali Milica odbija i odgovara Vuku: «Moja mati zna moje čežnje, a zna i moje jogunstvo, da što se tog koraka tiče nit me ko može naterati, ni namoliti, ni nasavetovati. Bog je hteo da je moja duša izbor učinila, pa sad što iz tog bude.» Iz prepiske sa Vukom saznajemo da je 1857. Milica razmišljala da ode u Bugarsku, da radi kao učiteljica, kao i o pozivu u Šabac, ali je ona sve ponude odbijala, što će joj, godinama kasnije, braća zamerati i koriti je što nije otišla, ili što se nije udala.

O platonskoj ljubavi Vuka prema Milici, ako ne ljubavi, a ono simpatiji, pisalo se više puta. Vuk je bio stariji od Milice oko četrdeset godina. Bilo bi sada lako ispisati nove stranice, iskidati rečenice, spojiti reči iz pisma, one izgovorene ili zapisane u dnevniku – i stvoriti mozaik ljubavi Starine Vuka i Vile iz Vrdniika koje ni njih dvoje sami nisu bili svesni. Vuk se brinuo za nju: da joj nađe posao, obezbedi bratu stipendiju, provodadžisao je, putovao sa njom; ona mu je bila saradnik, snabdevala ga je starim knjigama, kritikama, zimnicom, sudžucima, vestima. Bio je nežan prema njoj čak i kada je zanovetala stalnim molbama i zahtevima. U sećanju, znao je da oživi ponovo njihovo zajedničko putovanje, lađom, lelujanje, treptaj i setu dok ju je gledao. Bila je neka oholost i drskost u njenoj mladosti i lepoti, bujnosti tela i vedrini hoda, i ako ju je Vuk, kasnije u pismima, podsetio na to, bila je to jedino seta i opomena.

Milica i savremenici
Odmah nakon poznanstva sa Vukom Karadžićem započeto je prijateljstvo i sa Minom, Vukovom kćerkom, «po hudežstvu i po poeziji posestrimi». Na početku se primećuje mala usiljenost, Miličina težnja da se dopadne Mini, ali to ubrzo nestaje i prerasta u iskreno prijateljstvo koje je trajalo do Miličine smrti. Mina joj je slala knjige, razmenjivale su pisma u kojima je bilo govora o zajedničkim prijateljima, a kasnije su sarađivale i na prikupljanju narodnih pesama. Mina je napravila i Miličin portret. Iz skromne prepiske koja je sačuvana, vidimo da se Milica jadala svojoj prijateljici da je njen «duševni život prestao, prestao u svom smislu, i ja sam mrtva.» Poslednji susret Milice i Mine bio je u Beogradu. Na poziv Mine koja je želela da se ponovo sretne sa svojom prijateljicom, Milica je došla «u čudnom odelu», mršava i bleda. Nije ju prepoznala, razumela, ili jednostavno nije ništa mogla da učini, samo je pružila ruku i rekla: «Udeli mi štogod».

Milica Stojadinović upoznala se sa Franklom u Beču 1851. godine u kući «modernog apostola srpskog naroda», kako je on nazvao Vuka. Bio je pesnik, urednik, predsednik Šilerovog društva itd. Frankl i Milica bili su u dugom prijateljstvu, pored pisama on joj je slao knjige i časopise. A kasnije, kada je Milica umrla, pisao je o njoj pozivajući se na njihov susret: u toku tog susreta ona mu je ispričala svoju biografiju. Jedan od najboljih opisa Miličinog izgleda dao je upravo Frankl: «Njena figura je bila uočljiva: srednje visine, kao u Bogorodice licem, sa čelom natkriljenom mrkom kosom. Velike crne oči gledahu s mirnoćom koja kao da ne beše sa onog sveta, a skoro melanholičan joj izraz bio bi katkad ublažen osmejkom njenih lepo sastavljenih usana. Crte bi joj oživele samo kad bi govorila o svom zavičaju, o lepoti Fruške gore, i kad bi opisivala okolne šume i zelena brdašca».

Frankl je zamerao našim književnim poslenicima što zanemaruju Milicu, naglašavao je njen značaj, isticao vrednost pisama, govorio o dnevniku i pesmama.

Ljuba Neneadović, prvo «brat od Avale», kasnije «pesnik od Avale» jedna je od najprisutnijih ličnosti u Miličinom životu. Pesme koje je spremala za objavljivanje prvo je slala da ih pročita Nenadović, kako bi on dao svoj sud, kako bi mu se ona dopala. Za nju je on bio najveći pesnik koga je poznavala, čak i više od toga, prema njemu su postojala osećanja koja ni sebi nije htela da prizna. Kritičare je osuđivala što ne pišu više o Ljubinoj «Slavenskoj vili» i «Dojčinović Voinu». Redovno je čitala «Sedmicu», očekujući «čuvstvitele pesme» svog pesnika. Putnička pisma preporučuje svima na čitanje. On je dolazio kod nje u Vrdnik 1853. godine, ona kod njega u Beograd često. Njegova slika stalno je na njenom radnom stolu. Nenadović joj je posvetio pesmu «Jednoj Srpkinji», nakon čega je usledila njena pesma «Odziv Srpkinje».

Vuk je znao za Miličine simpatije prema Ljubi. U jednom pismu ona piše Vuku o svom boravku u Beogradu, i o tome kako, pri povratku kući, kada je trebalo da prođe pored njegove kuće nije smela da pogleda na tu stranu, mada su prozori bili niski a zatvoreni «i brat mi je bio u sobi», a ona se setila «šta Vam je knjaz kazao...htedoste da mi date vojna te sad nemam ni brata, a s kojim sam toliko godina zaista sestrinski živela». Sa njim je odlazila u Topčider i kod Ajduk-česme, pisali su zajedno pesme posvećene knezu, i ona se u pismu žali Vuku što svega toga više nema, jer je saznala šta su ljudi za nju govorili, provodadžisali, te ju je stid da mu kuću i pogleda.

Za «Vrdničku vilu» Ljuba Nenadović nije bio samo pesnik, nije bio samo brat, bio je nešto mnogo više, a što ni Milica nije mogla da izgovori.

Ličnost koja je imala značaja za Milicu je Đorđe Rajković. Prepiska sa njim može se uzeti kao najmelanholičnija u našoj literaturi nastaloj u periodu iz 1861. i 1862. godine. U vreme njihove prepiske Milica je već bila devojka u godinama, kako je za sebe govorila u pismima. Majka joj je umrla, braća se oženila i najveći deo posla oko kuće obavljala je sama uz bolesnog oca. Rajković je tada imao trideset i šest godina i bio je učitelj u Novom Sadu. Kada je posetio Milicu 1847. godine u Vrdniku, on je već bio književnik sa imenom. Razveo se od žene i živeo sa sinom. Dolazio je često u Vrdnik, učio je Milicu ruskom. Kao da i Rajkovića prekoreva zbog toga što se, u poodmaklim godinam, još nije udala «jer ja stojim izvan granica tih godina kad grudi takve želje nose, a i u samim onim lepim godinama rekoh ja sebi, svoje prosce odbijajući; jer srodne duše ne nađoh», i dodaje «da se mi nikada pred oltarom Boga sastati nećemo».

Slala mu je Franklova pisma, on se brinuo oko štampanja i rasturanja njene knjige, donosio joj časopise i knjige na čitanje. Kod brata Ljubomira u Novom Sadu često su se susretali. Rajković je ubrzo zatim otišao u inostranstvo na lečenje i tamo se oženio drugom. Ljuba Nenadović je ostao neženja, ali joj je ostao dalek i nedokučiv, i uzalud je sanjarila o njemu, ne osvrćući se, pri tome, na Rajkovićevu bliskost. A godine su je stizale. Ostala je zatočena i sama.

Autor:Radmila Gikić-Petrović