Narodne i verske običaje Srba Livanjskog polja teško je opisati u celini. Neki su vremenom nestali, neki su delimično menjani pod raznim uticajima, ali važno je prikazati i od zaborava sačuvati najvažnije, odnosno one koji su najčešće upražnjavani.

Prela ili sijela su istovetan običaj različitog naziva. Među stanovnicima Livanjskog polja preovlađuje naziv „prela." Reč je o običaju okupljanja naroda od kasne jeseni do uskršnjih poklada, odnosno do prolećne setve. Učesnici prela zvali su se preldžije. Muškarcima je bilo dozvoljeno da noći provode u društvu van kuće, odlaskom na prela u druge kuće i u druga sela. Žene-preldžije su se okupljale samo u kućibližih rođaka ili komšija, a devojke su uvek imale pratnju roditelja ili najbliže rodbine.

Preldžije su se okupljale u više grupa koje su činile: starije, udate i oženjene osobe; momci i devojke; deca i klapci (lokalni naziv za decu između 10 i 15. godina). Mladići su najčešće odlazili na prela u one kuće u kojima se okupljalo više devojaka. Na tim prelima je bilo najveselije, pevale su se ženske i muške pesme, stvarala su se nova poznanstva, prijateljstva i ljubavi. Posebnu energiju prelima je davala tzv. muška pesma „na suvo iz glasa". Uz pesmu, devojke su: prele vunu, vezle, plele čarape i terluke, gargašale ketan (lan i konoplju) isl. Sem pesme i rada igrale su se i razne društvene igre: grekanje; kozanje; kaišanje; potkapice i druge.

Na prelima, odnosno u grupama čije su preldžije bili stariji, mahom muškarci, pričalo se raznim temama od istoriskih događaja do raznoraznih životnih tema i ličnih doživljaja. Tako se gotovo obavezno pričalo o turskom vremenu (vaktu), ratovima, pazarima u Livnu, Vrlici i Sinju, kosidbi, vršidbi i dr. Neizostavni deo ovih prela činile su epske pesme, među kojima su bile omiljene one u kojima se veličaju uskoci i hajduci, kosovski junaci i narodni borci koji su ginuli za slobodu i pravdu braneći sirotinju. To je, u neku ruku, bio i način vaspitanja dece u duhu junaštva, poštenja i borbe za slobodu. Pesme su se govorile napamet ili čitale iz zbirke pesama – „pjevačice", uz petrolejku. Posebno uživanje je bilo pevanje uz gusle. Obzirom da je Stari Vujadin rođen u selu Donji Kazanci, gotovo redovno se kazivala pesma posvećena ovom srpskom hajduku i njegovim sinovima.

Stari Vujadin

Đevojka je svoje oči klela:
"Čarne oči, da bi ne gledale!
Sve gledaste, danas ne viđeste
'đe prođoše Turci Lijevljani,
provedoše iz gore hajduke,
Vujadina sa obadva sina.
Na njima je čudno odjelo:
na onome starom Vujadinu,
na njem binjiš od suvoga zlata,
u čem paše na divan izlaze;
na Miliću Vujadinoviću,
još je na njem ljepše odijelo;
na Vuliću bratu Milićevu,
na glavi mu čekrkli čelenka,
baš čelenka od dvanaest pera,
svako pero po od litru zlata."
Kad su bili bijelu Lijevnu,
ugledaše prokleto Lijevno
đe u njemu bijeli se kula.
Tad govori stari Vujadine:
„ O sinovi, moji sokolovi,
viđeste li prokleto Lijevno
'đe u njemu bijelli se kula?
Onđe će nas biti i mučiti,
prebijati i noge i ruke,
i vaditi naše oči čarne.
O sinovi, moji sokolovi,
ne budite srca udovička,
no budite srca junačkoga;
ne odajte druga ni jednoga,
ne odajte vi jatake naše
kod kojih smo zime zimovali,
zimovli, blago ostavljali;
ne odajte krčmarice mlade,
kod kojih smo rujno vino pili,
rujno vino pili u potaji."
Kad dođoše u Lijevno ravno,
metnuše ih Turci u tavnicu;
tavnovaše tri bijela dana,
dok su Turci vijeće vijećali
kako će ih biti i mučiti.
Kad prođoše tri bijela dana,
izvedoše starog Vujadina,
prebiše mu i noge i ruke;
kad stadoše oči vadit čarne,
govore mu Turci Lijevljani:
„Kazuj, kuvro, stari Vujadine,
kazuj, kuvro, družinu ostalu,
i jatake kud ste dohodili,
dohodili, zime zimovali,
zimovali, blago ostavljali;
kazuj, kurvo, krčmarice mlade
kod kojih ste rujno vino pili,
pili rujno vino u potaji!"
Al' govori stari Vujadine:
„Ne ludujte, Turci Lijevljani!
Kad ne kazah za te hitre noge
kojeno su konj'ma utjecale,
i ne kazah za junačke ruke
kojeno su koplja prelamale
i na gole sablje udarale -
ja ne kazah za lažljive oči
koje su me na zlo navodile
gledajući s' najviše planine,
gledajući dolje na drumove
kud prolaze Turci i trgovci."

Prela su kasnije prerasla u igranke. Poznata i čuvena je bila noćna igranka u Peuljima na kojoj se najčeće sviralo na muzici (usna harmonika). Igralo se živo kolo i zavrzlama. Uz muzike se i plesalo . Osim muzike, narodni instrumenti ovog kraja bili su i: diple, svirale koje su se svirale po osećaju, kao i frula (ili kavela) koja se obično nabavljala na pazaru u Vrlici i drugim zborovim, a koristili su je čobani kod ovaca.

Pesme – pevalo se u svim prigodnim prilikama: svadbama, prelima, čupaljama (skup žena koje čupaju vunu); kupelicama (skupljanje sena u mobi); komušaljama (skup ljudi koji ljušte kukuruz); vlačiljama (skup žena koje vlače vunu ili lan); kada se u kopačima odmara na "mejašu" /međi/ između dva galja ili kad se njiva okopa); uz blago na pašnjaku; u toku oranja njive; kada se pere veš na reci isl. Nije, dakle, bilo neobično da neko u bilo kojoj situaciji, uz bilo kakav posao, zapeva za svoju dušu.

Srpsko pevačko društvo iz Livna "Sundečić"

Karakteristična pesma podinarskog i krajiškog područija, je ojkača. To je deseterački dvostih koji se peva u tri do pet glasova, sa naglašenim dugim „o". Ojkanje je, kao što kaže esejista Nenad Grujičić „prepoznatljiv kulturni amblem krajiških Srba, kako u Hrvatskoj tako i u Bosni i Hercegovini". U tom pevanju su mogući najrazličitiji momenti raspoloženja, različiti duševni impulsi. Estetsko umetničke vrednosti ojkače nalaze se u visprenosti i oštroumnosti narodnog duha, u jezičkim specifičnostima, zvučnim i ritmičkim efektima, zajedničkom pevanju, lakoći izraza.

Svadbeni običaji su se u detaljima razlikovali od sela do sela, ali su im osnove karakteristike bile slične. U brak se ulazilo između 15. i 20. godine, ali ako je porodica trebala radnu snagu, ponekad su i dečaci ispod 15 godina ženjeni starijim devojkama. Posle Drugog svetskog rata granica za sklapanje braka je bila između 19 i 25 godine za devojke, a momci su se ženili posle odsluženja vojske. Granica između detinjstva i odrastanja, od koje se pripremalo za bračni život, bila je 16-ta godina života. Upoznavanje mladih bilo je na zborovima, prelima, svetkovinama, kod čuvanja stada, posete rođacima ili tokom zajedničkih radova u polju. Iako su roditelji težili da udaju devojku za „sigurnog" mladića (iz dobre, bogate kuće), kao i da sina ožene jakom, zdravom i vrednom devojkom iz ugledne, poštene porodice, za sklapanje braka bila je od značaja i saglasnost mladih. Bilo je i slučajeva dolaska momka na imanje devojke (najčešće ako su u pitanju bile kćeri jedinice iz bolje stojećiih kuća), tzv domazetstva, što se u ovom kraju nazivalo „došlo".

Pre ženidbe otac momka je odlazio u devojčinu kuću u proševinu, ali tek nakon saglasnosti devojčinih roditelja, koju je pribavljala mladićeva majka odlaskom u devojčinu kuću kao prethodnica. Otac je u proševinu nosio rakuju, jabuku i novac, i sve stavljao je na siniju uz objašnjenje razloga posete domaćinu (devojčinom ocu). Devojka je, na poziv oca, svoj pristanak iskazivala uzimanjem jabuke i novca sa sinije, a potom se rakijom sa sinije nazdravljalo. Prilikom proševine ugovarao se datum konačanog dogovora za svadbu, što se obično događalo tokom naredne dve nedelje, kada je devojka dobijala darove koji su se zvali prstenske 'aljine, manet ili prsten i označavali da je devojka isprošena. Na ugovaranje je dolazila i buduća svekrva i tom prilikom obavezno pregledala devojačko ruvo. Od ugovaranja do svadbe prolazilo je oko mesec dana. U tom periodu mladić je mogao, u pratnji rodbine, posećivati devojku. Pozivanje rodbine u svatove činio je mladićev otac.

Posebnu ulogu u svatovima imali su: stari svat (mladićev otac ili stric); dever ili ručni dever (mladićev najmlađi brat); kum (poželjno je bilo da to bude mladićev kum sa krštenja); prikumak (zamenik kuma, što nije bilo obavezno) i jenga ili jenđa (mlađa udata žena iz mladićeve porodice, koja je zajedno sa deverom sve vreme bila uz mladu). Na dan svadbe svatovi su na konjima išli po mladu, ali tako da u njenu kuću stignu popodne. Nadomak mladine kuće počinjalo je utrkivanje u prvenstvu najavljivanja mladinoj majci da stižu svatovi, što je bilo nagrađivano, te se vodilo računa da to prvenstvo pripadne kumu. Svatove je dočekivala mladina majka. Jenga je odmah odlazila u sobu kod mlade, a mladoženjin otac je pred mladinog oca, na pogaču, stavljao novac sve dok on govori „češi se još". Tek kada smatra da je dosta, mladin otac, uzima novac od koga deo vraća prijatelju. Ovo se nazivalo „mirenje." Nakon mirenja, na pitanje mladinog brata „ko se prima moje sestre", potvrdno je odgovarao dever i dajući novac pruzimao mladu. Nakon toga, dever i mlada, stojeći iznad mladoženjinog oca, dvore goste. Mladinom bratu je kao dar pripadala čerma, a nakon tog darivanja iznose se sanduci sa mladinim ruvom, koji se mogu preuzeti tek kada se plati mladinom bratu koji je njihov čuvar. Pred polazak svatova mladina mlađa ženska rodbina kiti svatove, a mladoženji se preko desnog ramena i ispod levog pazuha vezuje peškir. Znak za polazak svatova davao je mladoženjin otac darivanjem žena koje su posluživale svatove (stavljanje novca na sinju). Tada mlada seda na konja uz devera, a njena sestra razbija bakricu. Za mladom, iz njene kuće, nije išla pratnja. Taj običaj je uveden kasnije, najpre kao pratnja nekog od rodbine tokom dela puta, a potom kao pratnja od strane nekoliko članova rodbine koji su ostaju na svadbi kod mladoženje do narednog jutra. Na čelu svatovske kolone jahao je barjaktar, a na začelju mlada sa deverom i jengom. Iza njih je išla seksana (kola sa mladinom spremom). Svatovi su išli ili u crkvu ili mladoženjinoj kući (ako je venčanje sledilo naknadno, obično za oko mesec dana).

U mladoženjinoj kući mladu je dočekivala svekrva dajući joj sito sa žitom koje je mlada posipala, a sito bacala preko glave. Zatim, svekrva mladi dodaje muško dete da ga tri puta podigne u vis, poljubi i daruje čarapicama punim lešnika. Tek tada je mlada silazila sa konja, ljubila kućni dovratak i ulazila preko praga desnom nogom. Mladu je u kuću uvodila jenga vodeći je tri puta oko ognjišta, potom sledi pozdravljanje mlade i svekrve koja mladu daruje jabukom sa utisnutim novcem. Nakon ovog obreda u kuću ulaze ostali svatovi i sedaju za sofru. Sa deverom i jengom mlada se mogla prošetati među svatovima ili igrati kolo. Kada se u toku noći ogase „pjevci", kao znak da mladenci idu na spavanje, dever i jenga odvode mladence u sobu, što se zvalo „slijeganje mladenaca". Kum je raspremao mladoženju, a jenga mladu, a zatim su ih pokrivali. Ako je venčanje trebalo da usledi naknadno, nije bilo slijeganja, već je mlada spavala sa svekrvom ili zaovama sve do venčanja. Nakon izlaska jenge i devera oglašavali su se „vukovi", mladići koji nisu bili u svatovima već su zavijali pred kućom, da bi im se iznelo jelo i piće.

Ujutro je mlada ustajala prva, obavljala kućne poslove i čekala devera i jengu da sa njima ide na bunar, u koji baca jabuku, vodom poliva svatove za umivanje, a oni je daruju novcem. Ovaj obred se naziva „poljevačina". Nekada se pred kraj gozbe upražnjavalo „svatovsko darivanje na čašu", što je podrazumevalo da svaki svat nazdravi čašom rakije i mladu dariva novcem. Svatovi su trajli tri dana. Mladoženjin otac je u toku svatovskih dana odlazio kod mladinih roditenja „na povratak" da ugovori dan posete prijatelja (po'ode). Trećeg dana svadbe, mlada na drvenom kocu iznosi darove kojima je daruje svatove, a oni joj uzvraćaju novcem, svekar ovnom ili junicim, a svekrva preobukom. Mlada je takođe darivala i kuću: zobnicom, bisagama, torbom i užetom. Kum je poslednji postavljao svoju sofru i poslednji odlazio.

Za oko mesec dana u po'ode su dolazili mladini roditelji, uz poželjno prisustvo kumova. Mladina majka tom prilikom donosi jelo i piće, zetu košulju i obuću, a kćeri bošču. Tek nakon po'oda mlada je mogla sa svekrvom ići u goste roditeljima i ostati nekoliko dana.

Nakon udaje žene su često u novoj sredini dobijale nadimke, najčešće po rodu iz koga dolaze (Rosulja-od Rosića; Cvituša-od Cvijetića; Kisuša-od Kisa; Milutinovka-od Milutina; Maljkuša-od Maljkovića isl) ili po mestu odakle su rodom (Glamočka-od Glamoča; Sajkuša-iz Sajkovića; Provka-iz Prova isl).

Mačkare su se organizovale na poklade. Grupa muškaraca nagarvljenog lica, u staroj, poderanoj odeći, pokrivena ćebadima i biljcima išla je kroz selo od kuće do kuće, a ljudi su ih darivali suvim mesom, slaninom i jajima. Ponekad su mačkare imitirale svatovsku povorku. Nakon završenog rituala, obično u večernjim satima, odlazili su kući jednog od učesnika i gostili se dobijenom hranom.

Čarojice su se organizovale na Mali Nikoljdan (20. maja). Reč je o grupi muškaraca maskiranoj predmetima koje su nosile životinje (bronze, klepke isl.), izvrnutim kožunima i starom odećom. Ovako maskirani obilazili su domaćine tražeći soli, a oni su ih darivali hranom. Nakon rituala učesnici i njihovi prijatelji su se gostili dobijenom hranom.

Vučari su se upražnjavali kada seljani ubiju vuka. Koža ubijenog vuka sa ostavljenom glavom, repom i nogama puni se slamom, kiti raznobojnom vunicom, a u usta vuka stavlja se jabuka. Tako okićeni vuk nosili kroz selo na kocu, a za uzvrat što su ubili štetočinu, seljani vučare daruju hranom i vunom. Na kraju rituala učesnici su nagradu delili između sebe.

Takmičareke igre

Deo običeja činile su i raznovrsne takmičarske igre koje su se odvijale u raznim prilikama: na svetkovinama, prelima, među decom, odraslima, čobanima isl.

Potezanje kuke igraju dva igrača koja se, preko stola, uhvate srednjim prstima i svaki vuče na svoju stranu. Gubi onaj koji prvi ispravi svoj prst. Ako se ni jednom igraču ne ispravlja prst, gubi onaj koji je prevučen sa svog mesta.

Potezanje klipa igraju dva protivnika koja sede na podu tako da im se stopala ispruženih nogu dodiruju, a ruke, naizmenice stavljene, drže na klipu. Gubi onaj koji prvi popusti ili koji je prvi podignut.

Potezanje kaiša (kaišanje) se igra tako što se dva rvača međusobno drže za kaiš od pantalona i jedna drugom podbacuju nogu. Gubitnik je onaj koji prvi padne.

Jačanje u kosti igra se kao potezanje kaiša, ali umesto za kaiš takmičari se drže oko struka ili grudi.

Skakanje sa mesta je skakanje u dalj sa obeležene linije (iz mesta). Pobednik je onaj ko najdalje skoči.

Skakanje trke dozvoljava takmičarima da uzmu zalet do obeležene linije sa koje se skače u dalj. Ako prestupi liniju kaže se da je „prisro".

Skakanje sa kamenjem je kao skakanje sa mesta, ali svaki igrač drži kamen u obe ruke, kojima zamahuje pre nego što skoči.

Skakanje troskoka daje slobodnu dužinu zaleta, a igrači u trku imaju dva dugačka koraka, a pri trećem skaču u dalj.

Boškanje je svaka igra u kojoj se nešto sakriva u kape ili terluke. Igra se između dve grupe igrača, tako što se predmet (najčešće prsten) sakrije u terluke, a igrači ga traže. Pobednik je ko prvi pronađe prsten. Često je ovo bila kockarska igra u ovce, koze, konje isl. i u tom slučaju bila je kažnjiva.

Potkapica je igra pogađanja ispod koje od kapa se nalazi skriveni prsten.

Zumbanje igraju dva takmičara čije su ruke na leđima, a usnama pokušavaju da odgrizu što veći komad jabuke koja visi o koncu. Ova igra je često završavala modricama ili razbijenim nosem, a da se pri tome jabuka ne zagrize.

Tuča glavama se igrala tako što se igrači zalete i sudaraju glavama. Po pravilu udaralo se čelom i nije se smelo udarati po oku ili nosu.

Igru kobile igralo je više igrača tako što se jedan sagne, a drugi ga preskaču. Kada svi preskoče, on zauzima viši položaj. Onaj ko ne uspe da preskoči, saginje se da njega preskaču.

Bacanje kamena s mesta igra se tako što bacač kamena stavi nogu na obeleženu crtu i baca kamen u dalj. Ova igra imala je i verijante kao: bacanje kamena s koraka – bacač kamena ima pravo da napravi jedan skok pre nego što baci kamen; bacanje kamena trke – bacač kamena ima pravo da se zaleti koliko hoće i baci kamen sa starta. U sva tri oblika ne sme se prekoračiti crta, a pobednik je ko baci kamen dalje.

Igra varibake igra sa dva štapa, od kojih je jedan u ruci, a drugi se baca u vis. Kada bačeni štap padne do dometa onog koji je u ruci, njime se udara štap tako da ponovo ode što više u vis. Pobednik je onaj čiji štap duže ne padne na zemlju.

Miša i mace je dečija igra kada se deca uhvate u kolo u čijoj je sredini miš, a maca je izvan kruga. Maca postavlja pitanje mišu šta jede, a on joj odgovora „kruva i sira". Potom maca traži od miša da i njoj da hrane, a pošto je on odbije ona pokušava da probije kolo, koje deca brane, i uhvati miša. Ako uspe da uđe u krug, deca puštaju miša van kruga i sada brane maci da izađe izvan njega.

———————————————————————–
Za ovaj tekst korišćeni su izvori:
1. Milan Đuran, Livanjsko polje zov zavičaja, IGP „Grafikam" Zrenjanin 2005. godine;
2. Milan Đuran, Čaprazlije, DIS Publik, Beograd 2008. godine;
3. Bratić Tomo, Narodna nošnja u Hercegovini, GZM, Sarajevo, 1906.godine;