Početak setve oduvek je bio praznik u našem narodu. Jedan od najvažnijih događaja. Običaj je, recimo, u Bosni da "težak-baša" zakazuje početak setve. Tu čast ima najbolji domaćin u selu. Sve vere biraju jednog "težak-bašu". I – setva može da počne.
Prvo se okadi seme. Onda se stavi u neku lepu torbu, a za nju zaveže komad olova - "da pšenica bude ko olovo teška". Stavi se i pokoji novčić – "da pšenica dobru cenu ima". Onda si zasednu za ručak. Greota je gladan raditi oko hrane. A kad pšenica počne da se seje, ne sme se toga dana ništa iz kuće ni davati ni prodavati "jer neće biti berićeta". A teško onom ko gazi po mrvama koje padnu sa sofre. Jer onda pšenica neće da rodi. Žetva je važna koliko i setva. Kad se pšenica vrši, ne sme se hleb pržiti kraj vatre "jer će biti gada u pšenici". Kad je vršidba gotova, običaj je u niškom kraju da se uz stožer zakolje dobar petao. Krv pevčeva pusti se na pšenicu. Petla poslenici u slast pojedu, a on okrvavljena pšenica ostavi za sledeću setvu.
Pšenica, jasno, ima neke čudotvorne moći. Tako će čovek koji kani da gradi kuću uraditi sve ovim redom. Odabere plac. E, sada svakog muči da li je to i srećno mesto kao što je lepo. A to može lako da se sazna. Uveče se uzme nekoliko zrna pšenice belice i čaša vina, pa na tom mestu sve ostavi. Čim zora zarudi, žuri domaćin tamo. "Pa ako se ujutro sve nađe netaknuto, mesto je srećno, može se zidati". I bolje siguracije nema.
Devojka pita pšenicu kad će se udati. Ovako: na Ivanjdan uzme lonac zemlje i poseje nekoliko zrna. Baš na Petrovdan ode ona pogleda, pa ako se klice ukrug zavijaju sve je jasno. Dragi će je prstenovati. A ako ne... Onda valja gatati dalje.
Može ovako. O Đurđevdanu se uzme svilen konac i ode u polje. Jedan struk pšenice se za sreću nameni, a drugi za nesreću i onda se končićem zavežu. Sutradan, koji bude više izrastao... dalje znate i sami.
Ni tada nije kraj. Baš na sv. Andriju zaveže devojka u krpicu tri zrna pšenice i to stavi pod jastuk. Onda govori basmu sve dok ne zaspi, i – obično u snu vidi suđenika.
U Orebćima se pšenicom dočekuje mlada. Pšenicom i kukuruzom. Svi to bacaju na nju, pevaju i iz sveg glasa viču: "Evo nama neviste. Pospimo je 'šenicom, da nam bude plodna" i, da ne bude zabune, ako je pospu samo pšenicom, sve će ženskadiju da izrodi. Samo kukuruzom – sve muškarci. Zato se, lepo, oboje pomeša. I blago posle roditeljima.
Možda niste znali, ali ako se u puštu stave tri zrna pšenice i malo uskršnje sveće, onda se iz nje može i veštica ubiti. Ili kad kakav nečist demon noću navali na nekog čoveka, ako ovaj zna, lako se može spasiti. Samo u pšenicu da se skloni "i demon mu neće moći ni da priđe".
Kad nekog obrlati veliki kašalj, srdobolja ili male boginje, boljeg leka od "teja od pšenice" znajte, sigurno nema. Padavica je teško izlečiva, ali – pšenica samlevena u gluvo doba noći, zamešana sa vodom u kojoj su uhvaćeni sunce i mesec kada se jedu i ispečena na suncu" – lek je. I kad ujede besan pas pšenica spasava. Samo mora biti samlevena u vodenici koja melje nalevo. A ni jedna zaraza, ni čoveku ni detetu, ništa neće moći ako stalno nosi tri zrna pšenice, malo soli, "zmajotresinu" i zrno kukuruza. I kraste mogu lako da se spreče. Uzme se pšenica iz voljka crnog petla i crne kokoške "bez belege" pa se ušije u tkanicu.
A ako će neko u rat, mora za vreme liturgije ispod jevanđelja sakriti zrno, a da ga niko ne vidi. Onda ga ušije na sigurno mesto. I – džaba će mnoge puške opaliti. Ni nož na tog junaka jednostavno neće. Pa i veštice i vukodlaci zaobilaziće ga izdaleka.
"Pšenica je od svih semena za najveće poštovanje". To zna svaki razborit čovek.
Kad jednom nastupi smak sveta, svako će to nepogrešivo moći da zaključi jer – "ne zemlji će nestati pšenice". I tu nema nikakve sumnje.
Zato, kad kakav grad zapreti, stare žene u leskovačkom kraju počnu odmah basmarske pesme. I sve kažu o pšeničnim mukama. Teško joj je pod crnom zemljom. Posle joj crvi navale na korenje. Ptica na klasje. Srp je seče. Vodenica muči između dva teška kamena. U peći je peku, zubima žvaću. "I Bog kad čuje za pšenične muke sažali se i neće da pusti grad". Mladež možda ine veruje, ali stari znaju da je oduvek tako bilo.
Neki o pšenici znaju više, neki manje. Ali ništa ne znate ako ne ostavljate pri svršetku setve, od poslednjeg klasja – "Božju bradu". I sve se fino poveže crvenim koncem. Pa okiti najlepšim cvećem. Pa pod strehu ostavi. Iduće setve od nje se poseje nešto zrnevlja.
I odmah možete biti sigurni da smak sveta nije blizu.
