Običaj je bio da uoči Svetog Nikole djeca ostave čizmice ispred vrata i pismo Svetom Nikoli stave u prozor da pročita, u kojem pišu kako su bili dobri tokom protekle godine, kako su slušali roditelje i izvršavali svoje obaveze i napišu želju koju bi voljeli da im bude ispunjena. Sljedećeg jutra bi išli pravo do vrata da vide koji su poklon dobili.

Nikoljdan su najavljivale božićne poklade, a tvrdilo se da devojke, koje se nisu te jeseni udale, tada „mijenjaju svoju ćud: Do Poklada devojka je okretna, ko kuca na vratima, ona će se oglastiti: ‘Ko je Božji?’ Posle Poklada, druga je, pa ko tada zakuca na vrata, a devojka nabusita pita: ‘Ko to lupara?“ Uoči Nikoljdana varila se varica. Negde je to bila sama pšenica, a negde se dodavalo u kazan pasulja i kukuruza. Deca bi tada posedala oko vatre da paze na varicu, jedva čekajući da bude gotova. Stariji su, međutim, dobro pazili na koju je stranu žito naginjalo dok je ključalo jer se verovalo da će te godine rodnije biti polje. Varicu su deca jela tek sutradan, i još osam dana posle Nikoljdana, a devojke su još pre zore uzimale sa sobom malo kuvanog žita u posudu, pa odlazile na najbližu vodu. Tamo bi malo prosule u vodu govoreći: „Ovo ribici u vodi“, pa još malo, uz riječi „Ovo crkvu u zemlji“, a ostatak sipale po putu do kuće namenjujući: „Ovo tičici bogomoljici, koja boga moli, da nam žena rodi, da nam bude klas, kolik muški pas, da nam bude snop koliko pop, da nam bude vlakno, kolik popina brada“.
Onda bi se sve tu uhvatile u kolo i pevale pesmice, sve dok ih ne uhvati beli dan.