Poznato je da su se seljaci izvesnih sela u slivu Peka i Timoka bavili ispiranjem zlata još od najstarijih vremena1). Ispiranje su vršili vrlo jednostavnim alatkama koje su nabavljene za Etnografski muzej u Beogradu.2) O tome ćemo ovde podrobnije govoriti da bismo doprineli boljem upoznavanju toga pitanja.

Planinske reke i potoci Istočne Srbije svojim gornjim tokovima teku obično s terena bogatih raznovrsnim rudnim blagom: zlatom, sulfidom olova, gvožđa, bakra itd. One su. kao napr. Pek, svojim dolinama ispresecale mnoge rudne žice i tako ih otkrile. Njihove su vode pri oticanju, osobito za vreme većih kiša, sa sobom odnosile čestice ruda, koje su se na nekome mestu taložile s peskom. Tako je bilo i sa zlatom, koje nas najviše interesuje. Zlato se javljalo u kristalastim škriljcima, koji sadrže zlatonosne kvarcne žice i druge rude, a javljalo se i u vezi s piritom i drugim rudama. Ono je vađeno iz zlatonosnih pirita andenzitskog masiva. U slivu
Peka taloženo je u pliocenskim jezerskim i diluvijalnim rečnim terasama, a naročito u aluvijalnim nanosima svih potoka i reka.koji protiču kroz primarna ležišta zlata.
Vrlo rano je u ovim predelima bilo razvijeno rudarstvo, između ostalog i vađenje zlatne rude, o čemu nam svedoče mnogobrojni ostaci starih rudarskih okana i sprava. Još za vreme Rimljana r udarstvo je bilo vrlo napredno, da bi u doba dolaska Slovena i doc- nije opalo, a onda, za vreme Uroša I, oživelo. Padom Srpske despotovine pod tursku vlast rudarstvo počinje postepeno da opada i da se gasi. Tek okupacijom severne Srbije od strane Austrije 1718— 1738 godine ono se obnavlja, te se na njegovrazvoj docnije obraća sve veća pažnja. Baron Ž igmund je konstatovao oko 1835 god. na nekolko mesta neznatan, primitivan rad na rudarstvu naših seljaka. Tako on navodi da su iz Peka, Timoka i Bezdanice ispirali seljaci u dokolici, „mimogred, pokraj drugih svojih, domaćih poslova" zlato i prodavali „obično Čivutima u Vidin“ i dobijali „za onoliko zlata koliko jedan dukat važi 30— 32, kadkad i 37 groša“ .5) Krajem 19 veka osnivaju se strana akcionarska društva za eksploataciju ruda, koja su dosta doprinela unapređenju rudarstva, ali zajedno sa tim i odnošenju narodnog blaga iz zemlje.

Kao š to smo već rekli, zlato se dobijalo ili iz zlatonosnih ruda ili prilikom ispiranja zlatonosnog peska. Ispiranje se vršilo organizovano, za račun vladara i imućnih pojedinaca, ili su ga ispirali pojedinci za svoj račun, sa primitivnim alatom. U novije vreme na eksploataciji zlata iz rečnih nanosa u dolini Peka radila su neka akcionarska društva i pomoću manjih bagera.Za naša ispitivanja je od najvišeg interesa ispiranje zlatonosnog peska od strane lj udi iz naroda, pojedinaca, koje su vršili pomoću primitivnog alata, čiji je oblik za dugi niz godina ostao nepromenjen, a čije vreme postanka svakako sež e u daleku prošlost.

Selo Velika Jasikova, čije je stanovništvo vlaško, nalazi se 7 km udaljeno od železničke pruge Prahovo-Zaječar i isto toliko od Timoka, dok je selo Mala Jasikova, čije je stanovništvo takođe vlaško, na glavnom putu Zaječar-Negotin, 2— 3 km udaljeno od Velike Jasikove. Sel>aci ovih sela poznati su kao dobri ispirači zlata ne samo u timočkoj oblasti već u celoj Istočnoj Srbiji. I među njima se osobito ističu seljaci Male Jasikove, koji se smatraju najboljim ispiračima zlata ovog dela Srbije. Po nj ihovu pričanju, ovim su se bavili još pre pronalaska Borskog Rudnika (početak 19 v). Gotovo nije bilo kuće koja nije imala nekog člana domaćinstva da se
bavi ovim poslom. U blizini sela ili malo dalje protiču planinske rečice, koje su u svojim nanosima, pored ostalog, imale i sastojke zlata. Tako su kao zlatonosne rečice i potoci poznati: Metriška Reka, koja protiče pored sela Metriža, a blizu je Male Jasikove, Vodenička Reka, Glogovička Reka i potok Vetrina kod sela Dubočana i Luke . Seljaci sela Male Jasikove, koje je na blago zatalasanom brdovitom terenu ovde-onde ispresecanom pomenutim potocima i rečicama, sezonski su se bavili ispiranjem zlata iz njihovih nanosa, ili su odlazili u Neresnicu kod Kučeva i do Brze Palanke u selo Kupuzište. Ispirali su zlato i u potocima oko Knjaževca, Vrnjačke Banje, Soko Banje, Rujišta, Kruševca u selu Veluću i dr.

Ispirači zlata Male Jasikove smatraju se prvima, koji su se počeli baviti ovim poslom u Timočkoj oblasti. a od kojih su docnije ovo zanimanje prihvatili i seljaci susednih sela Velike Jasikove i Čokonjera. 

Alat. — U radu, kao š to smo već ranije naveli, upotrebljava se vrlo jednostavan alat: ispitač, korito (za ispiranje zlata), obična motika i tikva (zvana ,,ajduk“ ), za zahvatanje vode pri ispiranju.

Ispitač je pravljen od lakog jasikova ili topolova drveta. Upotrebl>ava se za probno ispiranje rečnog peska da bi se utvrdio procenat prisutnih zlatnih čestica. Kod njega je osnovadno oblika polovine elipse, čija duž a osa iznosi 31 sm, dok kraća. koja ustvari seče elipsu po sredini, iznosi 19 sm. Bočne strane ispitača se produžavaju s periferije elipse, i to tako da je prema zaobljenom delu periferije najduža, 22 sm, s kljunastim završetkom, dok je idući prema delu gde je elipsa presečena sve niži, tako da je najniža visina omotača 4 sm. Ceo ispitač je rađen dubljenjem jednog Komada drveta (sl. 1 — Inv. br. 20419).
Korito je drugi značajan predmet, bez koga se, pored ispitivača, ne može raditi na ispiranju veće količine peska. Naročito je urađeno za tu svrhu. I ono se radi dubljenjem, od jednog je komada jasikova ili topolova drveta. Za njegovu izradu bira se zdravo, deblje drvo, od koga se napravi korito prosečne dužine 1 m i 55 sm.a u najširem delu iznosi 36 sm. Na njemu se, prema obliku, razlikuju dva dela, koja, kad bismo posmatrali korito postavljeno zavreme rada, radi lakšeg opisa možemo nazvati „gornji“ i „donji“deo. Gornji deo je po obliku sličan ispitaču, samo što je duž i iznosi 56 sm. Ovde osnova nije pravilna polovina elipse. već višejš č i na pravougaonik, čije su dve duž e strane jednake, dok jedna kraća iznosi 30 a druga 18 sm. I ovde kao kod ispitača postoji bočni omotač, koji se koso izdiže iznad periferije osnovedna, i to tako da je prema kraćoj manjoj strani osnove relativno jednake visine 19— 20 sm, dok se idući po dužim stranama ka duž oj suprotnoj stranisve više smašuje, tako da je najmanja visina 3 sm, gde se omotač i završava. Donji deo korita je u obliku pravougaonika, čije su duže strane dugačke 83 a kraće 24 sm. Gornji deo čini opisani deo korita. Celom dužinom donjeg dela poprečno napravljeno je paralelno 14 olučastih udubljenja dubine 2 sm, s razmakom između njih od 3 sm. Pošto je sam proces rada dosta komplikovan i zahteva rad više ljudi, radilo se obično u grupama od 3— 4 čoveka. Grupe su se stvarale po volji pojedinaca. Obično su grupu sačinjavali susedi i prijatelji. Svaki član grupe imao je svoj određeni posao. Nije bilo nekih određenih pravila kojih bi se morao pridržavati svaki član grupe. O svemu su se zajednički dogovarali i pronađeno zlato na podjednake delove delili. U svakoj grupi bilo je iskusnijih ljudi koji su se po poznavanju svih faza ispiranja peska radi pronalaženja zlata isticali, te su zbog ovoga cenjeni kako od članova svoje grupe, tako i od celog sela, pa i od susednih sela. Ispirači zlata su se u vreme sezone ispiranja zlata, koja je trajala obično od 1 marta do 1 oktobra, bavili samo ovim poslom. Oni su bili oslobađani svih poslova koji su se morali raditi u njihovim domaćinstvima za vreme toplih dana. Po čitav dan, od ranog ju tra pa sve do mraka, provodili su ispirajući pesak. Mnoge su grupe iz ovih sela odlazile i u druge krajeve, kao š to smo ranije naveli, da se i tamo bave ovim poslom. Sa sobom su odnosile hranu, obično za 20 dana, posle kog su ee vremena vraćali kućama da se odmore, oporave i snabdeju novom hranom. Korito i ispitač su kupovali u selu, od lj udi koji su znali da ih prave, a bilo ih je i koji su svoj alat sami pravili.
Radna sezona i biranje mesta za ispiranje. — Glavna sezona is- piranja je od 1 marta do 1 oktobra, u vreme toplijih godišnjih meseci, pošto ispirači za sve vreme rada stoje u vodi. Najbolji su rezultati rada posle kiša, koja prilikom oticanja spira zemlju, a zajedno s njom i ovu dragocenu rudu, taložeći je u korita potoka i rečica. Svaki iskusan ispirač prema konfiguraciji zemljišta, prema položaju obala, ,kao i sastavu rečnog nanosa, može odrediti na kom mestu treba pristupiti ispiranju peska. Posebno se pazi da se ispiranja vrše kod lučnog, nagnutog dela rečnog korita, gde je reka u svome toku, osobito posle kišnog spiranja zemlje, najviše nataložila peska. Ako se pri zahvatu nanosa motikom pored peska zapaža, kako oni kažu, i „crna zemlja“ (koja ustvari sadrži gvožđe), smatraju da se tu može naići i na zlato. Posle velikih kiša, usled kojih dolazi i do izlivanja vode van rečnog korita, nalazila se ovazem J k a n a t a l o ž e n a i p o t r a v i , a u nj o j č e s t o i v e l i k i p r o c e n a t z l a t a .
U toku dana jedna grupa od tri do četiri čoveka nije mogla isprati više od 300 ispitača peska. Najviše se u toku dana moglo naći 1— 2 grama zlata. Pre rata za jedan gram plaćano im je 20— 45 dinara, od strane trgo-
vaca, dok je banka plaćala i 50 dinara. Za vreme Drugog svetskog rata jedan je gram plaćan 1000— 1400 din. Pronađeno zlato seljaci s u prodavali svom dućandžiji u selu, koji ga je preprodavao dalje, banci ili sličnim ustanovama.
Sam proces ispiranja je vrlo težak i zamara ljude toliko da su mogli stalno raditi samo 10— 20 dana, a onda su se morali odmarati. Stalno stojanje u vodi i trenje peska oko nogu stvarali su rane, te su se ispirači morali posle svakih 20 dana odmarati, pe- rući rane rakijom, dok ne zarastu. Za to vreme oni su u kući radili samo neke lakše poslove. Ponekad im se isplaćivao trud oko ispi-ranja, ali se dešavalo da i posle duž eg ispiranja ne nađu skoro ništa.

Na pokazani način sel.aci sela Male Jasikove dolazili su do zlata koje im je omogućavalo da pobollnaju svoj životni standard, nego pggo im je moglo pomoći samo obrađivanje zemlje. Kad je ispiranje zlata postalo već ustaljena pojava rada u njihovu selu i okolini, kad se pojavio veći broj ispirača, a u vezi s tim i osiromašenje zlatonosnog terena, videli smo da su neki seljaci, organizujući radne grupe, odlazili i u druge krajeve, te na taj način prenosili svoja iskustva i tamo. Nj ihov alat je po svome obliku i materijalu od koga je pravljen ostao do kraja nepromenjen. Ta, umalome „zlatna groznica" trajala je neprekidno do pred Drugi svetski rat i produžila se  u toku okupacije, samo u malo manjem obimu. Ispiranje zlata je prestalo posle oslobođenja, kad jedonesen Zakon o rudarstvu, po kome zlato nije mogao više svako otkupljivati. Zbog ovoga su se mnoga korita za ispiranje zlata kao i ispitači našli sklonjeni po tavanima ili podrumima, gde polako propadaju. Ispiranje se zlata više ne vrši, ali ispirači zlata Male Jasikove željno očekuju čas kad će se odobriti da mogu opet izvući
svoja prašljiva korita i početi svoj teški ali korisni posao.

Autor: Olivera Popović