Drukčije su nekada, pre sto i više godina, zime u Beogradu bile nego danas. Zima je onda bila - zima, i veliki snegovi, uz jake mrazeve, trajali su svake godine nedeljama i nedeljama. Ali pored svega toga, onakvog čuda od snega, kakav je u Beogradu osvanuo jednog januarskog dana 1865. godine, odavno se nije zapamtio.
Ulicama se nije moglo proći, a krovovi su bili toliko pritisnuti snegom da je u svakoj kući, po naredbi policije, neko morao popeti se na krov i lopatom otuda bacati sneg; bez toga, mnoga bi se kuca srusila. Ispred dućana rasprtilo se koliko se može proći, ali na drugim mestima, pokraj praznih zemljišta, i po sredini ulica sneg je stojao visok i čekao jugovinu da se otopi.
A baš za taj dan bio je zakazan bal u Dvoru, bal toliko očekivani. Treba znati da u ono doba nije bilo fijakera koji bi se uzimali pod najam. Samo nekolicina njih imali su svoje privatne fijakere, koji nisu stajali ni na kojoj stanici, publici na raspoloženju. Sopstvenici su ih davali na poslugu samo izvesnim ličnostima i velikoj gospodi. Pokojni Joca Savic, upravnik fondova, imao je, na primer, svoj fijaker koji je stavljao na raspoloženje samo predsedniku ministarstva kakvom svečanom prilikom, za dvorski ili opštinski bal, i njegovoj gospodji, kad bi isli u amam. Tako je, zbog onog silnog snega i oskudice u podvozu, nastalo je veliko pitanje kako ce se uopšte otici na dvorski bal.
Nije ono interesovalo i mučilo samo čaršiju, samo ljude koji su na taj bal bili pozvani. Od velikog snega nije se moglo ni na ulicu izaci, a kamoli na bal otici. Najposle je, po necijoj srecnoj ideji, garnizonar naredio te je eskadron konjice u sirokom frontu, projahao nekoliko puta od Dvora do Stambol kapije i gore do Maneza - tamo i natrag, sve dotle dok konji grudima i nogama svojim nisu debeli, visoki sneg rasprtili i ugazili. Tim prtinama napravljen je onda, jedva jedan, put ka Dvoru, i bal, koji bi bez toga morao propasti, mogao se odrzati.
Sjajan je to bal bio. Knez Mihailo docekivao je svoje goste, stojeci nasred salona, u fraku sa ruskom lentom Belog orla. To je bio covek cetrdesetih godina, povisok, suvonjav, krupnih ociju, ozbiljna izraza, kratke brade, rascesljane po sredini, ponosita drzanja, pazljiv i ljubazan prema gostima. Kneginja Julija sedela je na kanabetu, sa kojom od gospodja. Gosti su prilazili Knezu i Kneginji, koji su za svakog imali po kiju ljubaznu rec.
Knezevi gosti bili su iz sviju redova gradjanstva : trgovci u odelu evropskom ili "turskom", kako se onda nosilo, zene u srpskom odelu sa tepelucima, pusculima, bajaderima i niskama bisera ili dukata, mlade zene i devojke u sirokim krinolinama. Knez Mihailo bio je otmen covek i nikad nije ulazio u dinasticne podvojenosti i razlike, kakve su nastale posle njegove smrti. Medju njegovim gostima bio je i vojvoda Jevrem Nenadovic sa zenom, roditelji kneginja Perside Karadjordjevicke. Kad je stara gospodja Jevremovica naisla, Knez joj je izasao na susret, uzeo je pod ruku i posadio pored kneginje Julije.
Na dvorske balove pozivani su u to doba, pored gradskoga pase, jos i visi austrijski oficiri iz Zemuna i Panceva, i oni su smatrali za veliku cast da budu gosti kneza Mihaila i kneginje Julije. Tako su se i ovog vecera kroz grupe Beogradjana kretali i ljudi u turskoj i austrijskoj uniformi.
Zakuska je bila za veliku gospodu, ministre, savetnike, diplomate, opstinske predstavnike, na gornjem spratu, a za ostale u prizemlju staroga, sada porusenog Dvora. Tu se veselilo nespreceno. Bilo je tu i ovog vecera scena koje su se morale brzljivo kriti, da za njih ne bi doznao ozbiljni domacin.
I kad su se gosti, ocarani docekom visokih domacina, pocasceni i zadovoljni, dockan u noc, prteci po debelom snegu, vratili kucama, zatekli su decu pospalu po minderlucima, zajedno sa dobrom bakom koja je dozvana iz komsiluka da ih pricuva i da ih zabavlja pricama o starcu i babi.
Cela ta slika iz staroga, meni jos uvek vrlo milog Beograda, izasla mi je ovih dana neobicno zivo pred oci.
Vracao sam se, preko svog obicaja, dockan uvece kuci. Nije jos bila nastupila ponoc kad se u elektricnoj centrali obustavlja struja i kad varos tone u pomracinu, da sutradan osvane sa kakvom poharanom radnjom, na zaprepascenje i publike i policije. Ulicama Knez-Mihailovom i Terazijama jos su blistale velike sijalice u mlecnim kuglama, povesane po visokim, povijenim stubovima. Drvena kaldrma, osvetljena ozdo, izgledala je kao ravan patos i samo bi ostra svetlost kakvog automobila, brisuci koso kaldrmu pokazivala njene neravnine.
Pred jednim od poznatih velikih lokala stajao je, pored trotoara, dugi red fijakera i automobila. Nailazila su i druga kola i automobili i iz ovih izlazile dame u toplim ogrtacima i gospoda u bundama, hitajuci u dvoranu koja je blistala u svetlosti. To je bio neki bal koji je davalo ne znam koje udruzenje u ne znam kakvom cilju.
I eto, tada mi se i nehotice stvorila slika staroga naseg Beograda, Beograda od pre 50 i 60 godina, i setio sam se balova iz tog vremena, na kojima su se provodile nase pokojne babe i majke i bile vesele i zadovoljne.
Ali osim balova, tadasnji Beograd nije bio ni nalik na ovaj danasnji, i oni koji vam pricaju kako je to varos koja se ne uredjuje i ne napreduje - ne slute koliku nepravdu cine starim Beogradjanima u njihovom staranju da varos podignu i unaprede.
Treba, primera radi, zamisliti kako je onda izgledala najglavnija ulica od Dvora do Stambol - kapije, sadasnjeg Pozorista, i od Stambol-kapije do gradskih rovova (sadasnjeg Kalemegdana) danasnjom Vasinom i Uzun-Mirkovom ulicom. Knez Mihailove ulice tada jos nije ni bilo.
Na celom prostoru od Dvora do Stambol-kapije jedva ako su bile dve-tri kuce od solidne gradje. Sve ostale bile su slabe, prizemne ili jednospratne kuce, zidane cerpicem, oblepljene blatom i pokrivene ceramidom. Tako, na primer, gde je danas hotel "Pariz", bio je najobicniji seljacki han, sa dvoristem punim volovskih kola i stalama za stoku. Ducani su bili niski, sa cepencima, patosani ciglom. Nasred ducana stajao je zimi mangal oko koga su se, cekajuci musterije, grejali gazde i momci, ili i sami gosti.
Tako je bilo i levom i desnom stranom do Stambol-kapije. Ona je bila otprilike pred sadasnjim ulazom u Vasinu ulicu, izmedju Knezevog spomenika i Pozorista. Kapija je bila masivna, od tesanog kamena, sa jakim, visokim vratima, okovanim gvozdenim plocama. Levo i desno od kapije pruzao se sanac sa visokim bedemom, silazeci desnim krakom preko Vidin-kapijama bio je dubok jendek pun djubreta i srvina, preko koga se drvenim mostom nastupalo u kapiju.
Na ulasku s obe strane bila je turska straza i pri najmanjem neredu, kakvih je cesto bivalo u sukobima izmedju nasih i Turaka, teska vrata na kapiji zatvarana su i saobracaj s ove i s one strane sanca i prekidan. S one strane, u sadasnjoj Vasinoj ulici, bili su mahom turski ducani : saracki, nozarski, papudzinski i drugi, male kavanice, kasapnice, bozadzinice. Danasnja Velika pijaca bila je staro tursko groblje sa posrnulim plocama i kamenim calmama na turskim, grobnim spomenicama.
O ondasnjoj kaldrmi beogradskoj moze se i danas dobiti lak pojam. Ali je onda bilo jos vise rupcaga, a od trotoara nije bilo ni traga. Nasred Terazija, otprilike ispred danasnje "Moskve", bio je stari turski vodomer - "terazije" - koji i danas daje ime celoj ulici, ime koje nisu mogli da potisnu ni "Ulica kralja Milana" ni "Prestolonaslednikov trg". Terazijska cesma napajala je celu okolinu. Oko nje je bilo stalno sveta s testijama i sudovima i cekalo na red do u beznadeznost.
Sto se tice osvetljenja, ono je, ako hocete, ako ne bolje, a ono bar prakticnije nego ono danas. Nisu bile elektricne "bogenlampe", nego opstinski petrolejski fenjeri na izvesnom odstojanju jedan od drugoga. Ti su fenjeri istina zmirili ali su zmirili celu noc, i nasi stari, ako su imali potrebu da se nocu nadju na ulici, nisu se morali bojati da ce skrhati vrat u kakvoj rupcagi i uvek su mogli sigurno potreviti kljucaonicu na kucnim vratima.
Ali oni su mahom zarana vec bili kod svojih kuca. U ono vreme nije bilo ni bioskopa, ni koncerata, ni klubova, ni javnih predavanja. Bile su samo sedeljke kod prijatelja, gde se uz casu vina mezetilo domacom pastrmom i provodio koji sat u razgovoru, pesmi i sali. Sto se tice balova, bilo ih je svega dva-tri preko zime, ali su oni za Beogradjane bili pravi dogadjaj. To su balovi koje je davao knez Mihailo u svome Dvoru i Opstina beogradska u sali tadasnje "Srpske krune", danasnjoj opstinskoj kuci.
Slucajna uspomena na jedan od njih i navela me je da, na kraj Bele nedelje 1921. godine, ispricam nesto iz mesojedja 1865. godine.
Kosta Hristic
1921.
