Mihajlo Pupin - srpski patriota uporan u ostvarivanju svojih ciljeva

Mihajlo Pupin - srpski patriota uporan u ostvarivanju svojih ciljeva

U godinama sudbonosnim za srpski narod, uoči Balkanskog rata Mihajlo Pupin bio je u punom zamahu uspešne univerzitetske, naučne i inovatorske karijere.

Već se bio obogatio i mogao da se'razmaše', da sa svojim naučnim radom stremi ka Nobelovoj nagradi, što su činili njegovi studenti. Jači motivi su ga vukli na drugu stranu, predviđao je austrougarsku najezdu, osetio je potrebu da se posveti odbrani srpskih nacionalnih interesa. Nije mogao izbrisati svoje vaspitanje, sećanje na idvorskog kneza, svog oca, patriotizam začet na dečačkim poselima, batine sa đačih demonstracija pod vođstvom Svetozara Miletića u Pančevu, učešće u nacionalističkom pokretu u Pragu, svoj zavetni govor na jubilarnom vidovdanskom pomenu kosovskim junacima 1889. godine u Berlinu. Bio je svestan činjenice da nije bilo Srbina koji je bolje od njega poznavao prilike u Evropi, stanje naše dijaspore u Americi, prilike na Balkanu, i najbitnije činjenice da je on mogao da bude najuticajniji Srbin u Americi. Pravoslavac, visoko moralna ličnost, patriota, potisnuo je sopstvene ambicije da bi svoje vreme i sposobnosti posvetio svom narodu više od dve decenije. Njegov nacionalno – politički rad u borbi za odbranu srpskih interesa najpotpunije su sagledali naši najistaknutiji istoričari. Akademik dr Dragoljub Živojnović priredio je knjigu Mihajlo Pupin Nacionalno-politički rad 1908-1935. i u pogovoru dao Prilog za političku biografiju Mihajla Pupina. Akademik dr Andrej Mitrović istaživao je i pisao o učešću Pupina na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine. Njihovo istraživanje se može svesti na sledeći zaključak.

Pupin je bio veliki patriota, uporan u ostvarivanju svojih namera i ciljeva, dobar poznavalac srpske istorije i tradicije. Poreklom iz Vojne granice, nosio je u sebi neraspoloženje i mržnju prema imperiji Habzburga. Zalagao se za savez balkanskih naroda i država, za oslobođenje od turskog i habzburškog podaniištva. Okupljao je Srbe u Savez Sloga, čiji je bio dugogodišnji predsednik. Njegov uspeh u SAD i naglašeni srpski nacionalizam stvorili su neraspoložslje i otpor kod mnogih srpskih organizacija i pojedinaca. Kao počasni generalni konzul Srbije u Njujorku, Pupin je takođe obavio mnogo korisnih poslova za Kraljsvinu Srbiju i Crnu Goru.

U balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu pisao je vatrene antiturske i antiaustrijske članke i davao mnoge izjave, vodio bučne polemike. Njegov naučni ugled omogućio mu je pristup najuticajnim amernčkim ličnostima i časopisima. U njima je podrobno objašnjavao politiku Turske i Austrougarske, razobličavao njihove političke ciljeve; politiku Srbije prikazivao je kao oslobodnlačku i pravednu. Zalagao se za pružanje političke podrške velikih zapadnih sila u njenom sporu sa Turskom i Austrougarskom.

Tokom Prvog svetskog rata, Pupin je pružao punu podršku politici Srbije i njenom programu ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca. Činio je to na sebi svojstven način. Prikupljao je pomoć, upućivao dobrovoljce, američkom javnom mnenju i vladi objašljavao koristi od takve politike. Smatrao je da Hrvati i Slovenci treba ravnopravno sa Srbima da doprinesu ratnim naporima. Bio je krajnje otvoren i oštar. Nije zato imao podršku hrvatskih i slovenačkih organizacija koje su pokazivale republikanske tendencije i uzdržanost prema njegovim pozivnma za pomoć. Sukobljavao se sa predstavnicima Srbije u SAD, Mihajlovićem i Pribićevićem. Nije odobravao njihovo naglašeno jugoslovensko držanje na štetu srpskih interesa. Slično je bilo i sa Jugoslovenskim narodnim vijećem. Pupin je bio monarhista koji nije podnosio sumnje u dinastiju Karađorđevića.

Nakon završetka rata Pupin je pozvan na Mirovnu konferenciju u Pariz da pomogne delegaciji Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u njenim nastojanjima da osigura podršku SAD svom teritorijalnom i finansijskom programu. Njegov boravak u Parizu imao je određsnog uspeha, mada u pitanjima koja nisu uslovila njegov put u francusku prestonicu.

Do svoje smrti 1935. godine posebno se posvećivao razvoju svog rodnog kraja i Idvora. Dao je mnoge predloge, uložio značajna sredstva i ponudio različite načine za postizanje toga cilja. Njegove dinamične ideje sporo su prodirale do svesti ljudi u zavičaju, i još sporije menjale njehov konzervativizam i tradidionalizam. Postojali su nesporazumi među zemljacima drukčijih vizija, dinamike i shvatanja. Kao zaljubljenik u svoj narod, Punin se mnogo trudno da ga uveri u valjanost svojih pogleda, nastojanja i njihovu korisnost. U tome nije imao uspeha, bio je Amerikanac sa dubokom privrženošću svetu iz koga je potekao, ali koji ga nije razumevao.

pupin-u-laboratoriji

Pupinovo angažovanje do Prvog svetskog rata

U Americi se, krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka, formiraju udruženja iseljenika slovenskih naroda. U Pensilvaniji osnovan je 1901. godine Srpsko-pravoslavni savez Srbobran, čije je sedište kasnije preneto u Pitsburg. To udruženjs započelo je izdavanje časopisa Amerikanski Srbobran u kojem je Pupin počeo da objavljuje svoje članke. Savez je zapao 1907. godine u krizu koju je jedva preživeo. Formiran je i Srpsko-crnogorski savez, koji je imao ogranke u raznim državama sa oko 1500 članova, i nije se dugo održao. Pupin je osnovao i predsedavao Slovenskim useljeničkim društvom i počeo da radi na ujedinjenju američkih Srba, kako bi imali većeg uticaja na američku vladu. Kada je Austrougarska izvršila aneksiju Bosne i Hercegovine, u Njujorku je oktobra 1908. godine stvoren Srpski narodni centralni odbor, s Pupinom na čelu. Odbor je 22. novembra 1908. godine organizovao veliki zbor, na kome je doneta rezolucija protiv aneksije. U njoj se protestovalo protiv „sramne aneksije dviju najkrasnijih srpskih zemalja, koji smrtni udarac zadaje opstanku vaskolikog srpskog naroda".

Pupin je u julu 1909. godine, uputio poziv svim srpskim organizacijama da se okupe na saboru u Klivlendu, 14. septembra. Uz prisustvo 106 delegata iz svih krajeva SAD, stvorena je nova organizacija Savet sjedinjenih Srba Sloga. Pupin js izabran za njenog predsednika. Ubrzo je, kako to već kod Srba biva, došlo do raskola; savet se podelio na dva međusobno suprotstavljena udruženja Slogu i Srbobran. Ta podeljenost je trajala do 1921. godine i zadavala je Pupinu mnogo nevolja i neprijatnosti. Ne osvrćući se na napade protivnika, svo vreme je nastojao da stvori jedio snažno i dobro organizovano udruženje. Zahvaljujući svojoj prijeteljici Helen Dženkins, koja je poklonila društvu Sloga zgradu sa štamparijom, otvorio je u Njujorku, juna 1911. godine Srpski dom za okupljanjs američkih Srba u tu organizaciju.

Pupin je imenovan za počasnog generalnog konzula Kraljevine Srbije u Njujorku juna 1911. godine. Predlog Srpske vlade, iniciran od ministra inostranih poslova Kraljevine Srbije Milovana Milovanovića, prohvatio je sa američke strane predsednik Vilijam X. Taftu.

Počasno zvanje Pupin je koristio da proširi i pojača svoju nacionalno političku aktivnost. Nije primao platu, otvorio je kancelariju i sam snosio troškove njenog poslovanja. Pomagao je svima koji su se obraćali za savet i pomoć, održavao sastanke, pisao poruke i peticije, organizovao konferencije za štampu. Na Pupinov podsticaj i uz njegovu finansijsku pomoć počeo je da izlazi list Srpski dnevnik u predvečerje Prvog balkanskog rata kao glasilo Saveza Sloga. Prvi broj se pojavio 10. oktobra 1912. godine, a nedelju dana kasnije, 18. oktobra 1912. godine, započeo je Balkanski rat. Čim je vest objavljena, dva dana kasnije, 20. oktobra, Pupin je pokrenuo osnivanje Crvenog krsta za pomoć Srbiji i Crnoj Gori. Njegov cilj bilo je prikupljanje i slanje pomoći Srbiji i Crnoj Gori. Okupio je, u Amsterdam opera holu u Njujorku, preko pet stotina ljudi i održao govor u kome je naglasio da to nije samo rat protiv Turske, već i rat protiv diplomatije velikih sila i njihovog oklevanja da provedu odluke Bsrlinskog kongresa, koje su se odnosile na Balkan.

„Ovo za nas nije rat za teritorijalno širenje. Mi ne želimo da osvajamo teritorijs drugih država; mi žslimo da očuvamo i zaštitimo ono što je naše i da makedonskim Srbima povratimo zemlju koja im po pravu pripada. Srpski narod mora biti ujedinjen u borbi za taj sveti cilj. To je borba balkanskih naroda ne samo protiv Turske već i protiv produžavanja neprekidne podmukle evropske diplomatije.

To je borba hrišćana protiv muslimana, civilizacije protiv varvarstva, pravde protiv tiranije, podmuklosti i nasilja. Zbog toga, braćo Srbi, latite se oružja. Na oružje, vi Hristovi sledbenici! Oslobodite vašu braću u Makedoniji, sačuvajte vaše žene od Turaka, vaše ćerke od opasnosti da se nađu u haremu, vašu srpsku braću od pokolja i pljačke."

Pozvao je prisutne da daju prilog za postradale u otadžbini, a sam js priložio ček od 10.000 dolara. Druga društva širom SAD priključila su se ovoj inicijativi za prikupljanje priloga. Govorio je na mnogim zborovima i skupovima, uključujući i one koje su organizovale hrvatske i slovenačke organizacije. Govor koji je održao 3. novembra 1912. godine objavljen pod naslovom Balkanske. države moraju uništiti tursku vojcky. Tom prilikom opisao je geografski položaj, klimu, prilike i bogatstvo Balkanskog poluostrva, raspored tamošnjih naroda, objasnio srpsku istoriju u srednjem veku, hrišćanske veze sa Rusijom. Potom je govorio o najezdi Turaka i porobljavanju balkanskih država, kao i borbi Grka, Srba i Bugara za nezavisnost u XIX veku. Tvrdio je da se rat vodio zbog toga što je Turska povredila odredbe Berlinskog ugovora. Odlučno je odbacio svaku pomisao o posredovanju velikih sila između balkanskih država i Turske. Po njegovim rečima, „suvišno je govoriti o posredovanju u ovom ratu, jer nema o čemu da se posreduje. On nije odlučan potez na šahovskoj tabli niti je rezultat teritorijalnih sporova. Savezničke države ne traže da prisvoje tuđu teritoriju. Ovaj rat predstavlja, zapravo, revoluciju udružsnih balkanskih država protiv Turske i protiv svake evropske sile koja se ne slaže sa načelom da svi ljudi mogu da uživaju neka neotuđiva prava — na život, slobodu i sreću. Ova prava Sile su garantovale članom 23 Ugovora potpisanog 1878. godine." Oštro je kritikovao evropske diplomate za neiskrenost i lažna obećanja. Turska vojska je okupatorska i jedini način da balkanski narodi povrate svoju zelju je turski poraz, posredovanje je neprihvatljivo.

U Njujork tajmsu Pupin je oštro polemisao sa Ričardom Gotejlom, profssorom orijentalistike na Kolumbija upiverzitetu. Gotejl je voleo Tursku, smetali su mu Pupinovi članci u Njujork tajmsu, 2. novembra objavio je pismo sa osudom balkanskih zemalja koje vode rat protiv Turske. Pupin je napisao da je Gotejlovo gledište ravno specifičnoj mentalnoj bolesti, "slučaj bez nade da se izleči". Istakao je ponovo da se sukob balkanskih naroda i Turske nije mogao rešiti arbitražom suda pravde u Hagu. Potvrđivao je da bez turskog vojničkog poraza nije bilo nade za porobljenu hrišćansku raju. Tursku je prikazao kao "prljavu napast", koja je čitavih pet stotina godina ugrožavala modernu civilizaciju. Gotejl je 8. novembra odgovorio da nije tačna Pupinova tvrdnja da je rat predstavljao borbu za osnovna ljudska prava. Tvrdio je da je to bio rat za osvajanje teritorija i da su armije balkanskih država u njemu počinile mnoge zločine. Dva dana kasnije, Pupin je uzvratio oštrim pismom. Otomanska imperija, zasnovana na srednjovekovnom militarizmu, se ne može reformisati i taj vojnički feudalizam je odgovoran za rat na Balkanu. Pupin je zaključio da ako Gotejl bude u stanju da dokaže da se feudalizam mogao izlečiti međunarodnom arbitražom, on će učiniti najveću uslugu čovečanstvu.

Posle poraza turske vojske Pupin je osetio opasnost od austrougarske intervencije na Balkanu. U govoru održanom 25. novembra 1912. godins pred Savszom crkava u Njujorku upozorio je na opasnost da „ako se Austrija umeša u borbu balkanskih savsznika na taj način što će pokušati da ih liši plodova njihovih pobeda, balkanski narodi će biti spremni da se sudare sa Austrijom i da je tako nzdevetaju; i to će sigurno tako uraditi kao što je sigurno da će nam Bog na nebesima pomoći da to ostvarimo". Tražio je američku podršku toj pravednoj borbi. Oštrim rečima se osvrnuo na austrougarske pretnje. Upozorio je da će Austrougarska ukoliko to pokuša, doživsti istu sudbinu kao i Turska. Podsetio je prisutne da je Austrougarska nastojala da spreči ujedinjenje Italije i Nemačke i da je u oba slučaja doživela ioraz.

Njegovi istupi u javnosti i članci, objavljeni u novinama protiv austougarske politike, postajali su sve oštriji. Posle velikog skupa austrijskih Slovena u Karnegi holu u Njujorku 14. decembra 1912. godine, u Njujork tajmsasu objavio je članak pod naslovom Balkanska revolucija i njen učinak na Ausšriju. Borbu za oslobođenje balkanskih naroda od otomanskog militarizma nazvao je balkanskom revolucijom. Izložio je istorijat jugoslovenske ideje počev od Ivana Gundulića, sa centrom u Dubrovačkoj republici, posle čije propasti 1808. godine, centar je postala ustanička Srbija. Objašnjavao je događaje tokom 19. veka u Evropi, interese velikih sila i nastojanja porobljenih balkanskih naroda da se oslobode. Zaključak je: "Austrijski uticaj na Balkanu je mrtav i svaki pokušaj da ga obnovi osuđen je na propast."

Sledeću raspravu na stranicama Njujork Tajmsa vodio je sa Aleksandrom Kontom koji je zagovarao austrijsku politiku na Balkanu. Na Kontino omalovažavanje Srba i Srbije, podsmevanje njihovoj zaostalosti i tvrdnji da je po zapadnu civilizaciju opasan uticaj ruskog cara na pravoslavnu crkvu, Pupin 22. decembra 1912, odgovara oštrim demantima i argumentima. „U Srbiji ne postoji siromaštvo i to delom potvrđuje i čnnjenica da iz nje nema iseljavanja", pisao je. „U ovoj zemlji nema više od pet stotina iseljsnika iz Srbije. S druge strane, siromaštvo je oteralo skoro milion Južnih Slovena iz Bosne i Hercegovine, Dalmacije, Hrvatske, Kranjske i južnih delova Ugarske u SAD. Iseljavanje u Ameriku je u tim krajevima ostavila mnoga sela bez muškaraca." Naglasio je da u Bosni i Hercegovini još uvek postoji feudalizam, da Austrougarska nije uspela da reši pitanja školstva. Nepismenost među jugoslovenskim stanovnicima u SAD bila je među najvećima. Slična gledišta i argumente iznosio je i u drugim člancima i izjavama. Dokazivao je svoje uverenje u neophodnost jugoslovsnskog ujedinjanja i neminovnost rušenja Austrougarske.

Ulagao je velike napore i bio uspešan u prikupljanju pomoći za Crveni krst Srbije i Crne Gore. Nikolu Pašića, predsednika srpske vlade, u proleće 1913. godine, obaveštava da je uputio u Srbiju n Crnu Goru 58000 dolara kao predsednik srpskog društva Sloga, dok su ostala srpska društva i pojedinci uputili još oko 80000. Prnložnici su bili mahom obični, siromašni ljudi. Na Vidovdan 1913. godins, Pupin je uputio poziv svim Srbima i tražio da prikuiljaju priloge za Srbiju i Criu Goru. Obećao je da će imena onih koji sakupe najviše priloga objaviti u Srbobranu. Prikupljanje priloga nastavljeno je nakon izbijanja Prvog svetskog rata. U izjavi generalnog konzulata objavljenoj 3. septembra 1914. godine, navodilo se da je Pupin uputio srpskom Crvenom krstu prilog od 20.000 dolara i najavljivao da he srpsko-amerikanski savez iz Kalifornije uputiti još 10.000.

Pratio je, predviđao i brzo reagovao na događaje koji su se odigravali na Balkanu. Vest da je Srbin Gavrilo Princip ubio austrijskog predstolonaslednika Franju Ferdinanda u Sarajevu brzo je stigla u Ameriku, a Pupin je još brže reagovao. Govorom na Vidovdan 28. juna 1914. godine u Univerzitetskom klubu u Njujorku, austrijsku represivnu politiku nad srpskim narodom označio kao glavnog vinovnika tragedije u Sarajevu. Srbe u Bosni i Hercegovini uzburkao je štrajk učenika u školama i manevri austrougarskih trupa duž granice sa Srbijom. Naglasio je da ga ubistva u Sarajevu koje ne odobrava nije ga iznenadilo. Atentat je bio neizbežan zbog stalnog, dugotrajnog sejanja mržnje protiv Srba, sprečavanja da se ujedine i osnaže. Neprijateljstvo Austrougarsks postalo je još naglašenije nakon srpskih pobeda u balkanskim ratovima. Uporedio je ubistvo predsednika SAD Vilijama Mekinlija 1901. godine i nadvojvode Franca Ferninada. Prvi je bio žrtva manijaka, bolesnog čoveka, dok je drugo bilo delo čoveka odlučnog da udari tamo gde tiraniju najviše boli. Prvo je delo pojedinca, drugo je delo zajednički smišljeno i izvedeno. Zaključio je da nadvojvodino ubistvo nije bilo izvršeno na podsticaj srpske vlade.

Posle dve nedelje u Indipendentu još podrobnije je objasnio neposredne razloge za sarajevska ubistva. Naglasio je da je to bio poslednji čin drame koja se počsla odvijati 1908. godine, austrougarskom aneksijom Bosne i Hercegovine, koja je to ostvarila drskom povredom odluka Berlinskog kongresa. Opisao je ratove Srbije i Crne Gore 1876 – 1878. godine, kao i pobunu koja je izbila 1875. godine. Za teritorije Bosns i Hercegovine napisao je da su bile "najlepši srpski biseri" predati Austrougarskoj. Kada ih je ona pripojila 1908. godine, nada u njihovo ujedinjenje s ostalim Srbima bila je ugašena. Njihovo pripajanje Austrougarskoj i represivna politika prema Srbima morali su dovesti do eksplozije. Priznao je postojanje svesrpske nacionalne propagande, ali je odbacio tvrdnje da je u pitanju bila politička zavera, zamišljena i vođena iz Beograda. Nacionalnu tragediju Srba video je u kosovskom porazu 1389. godine. Ona se mogla okončati samo zajedničkim naporom svih Srba i njihovim ujedinjenjem.

U narednim danima kriza se pretvorila u dramu zbog austrougarskog ultimatuma uručenog vladi Srbije 23. jula. Zahtevi izneti u njemu ugrožavali su suverenitet zemlje, što je bilo namerno urađeno. Pod pritiskom velikih sila, possbno Rusije, Srbija je prihvatila većinu zahteva iz ultimatuma, ali to nije bilo dovoljno, što je vlada U Beču iskoristila da prekine diplomatske odnose sa Srbijom i objavi joj rat. Saznavši za to, Pupin je izjavio dopisniku Njujork tajmsa na svom imanju u Norfolku da je očekivao takav ishod krize. Austrougarsku je proglasio agresorom i osudio velike zapadne sile koje su joj dozvolile da vrši nasilje nad Srbijom. To je bila prilika da Austrougarska pokori Srbiju, ali je pri tom izrazio uverenje da joj druge države to neće dozvoliti. Zaključio je da he u Evropi izbiti rat i da he se u njemu naći sve evropske sile. Narednog dana pojavila se njegova nova izjava. Nju je otpočeo tvrdnjom da je ubistvo u Sarajevu pružilo Austrougarskoj i Nemačkoj priliku da ostvare svoje davnašnje ciljeve; obe su želele rat, bile su dobro naoružane, spremne za njega. Srbija je odavno prsdstavljala smetnju njihovim iamerama. Potom se osvrnuo na držanje zemalja Antante. Upozorio je da su Rusija, Francuska i Engleska morale da spreče germanski Drang nach Osten i tako sačuvaju svoj položaj i dominaciju na Sredozemlju. Verovao je da se odluka o ratu i miru nalazila u rukama Engleske i da ona neće dozvoliti da se tevtonske zemljs učvrste na egejskim obalama.

Imao je i iskoristio mogućnost da iznosi svoja mišljenja i upozorava javno mnenje u SAD na opasnost koja preti Evropi i svetu. Njegove ocene političkih i drugih motiva Centralnih sila bile su realne i prihvatljive za sve one koji su poznavali društveno – političke prilike na Balkanu. Objašnjavao je da Austrougarska i Nemačka izazivaju rat koji bi Engleska i Amerika trebalo da spreče. Uspevao je da prikaže Austrougarske namere bolje nego zvanična srpska diplomatija.

Austrougarski ambasador u Vašingtonu Konstantin Dumbe reagovao je na Pupinova pisanja i izneo zvaničan austrijski stav o zbivanjima na Balkanu. Za sarajevski atentat je kazao da je u pozadini tajno nacionalističko udruženje iz Beograda. To udruženje je podržavala srpska vlada i oficiri koji su atentatorima dali oružje i novac. Napisao je da ceni Pupinov srpski patriotizam, ali da on sprečava da se vidi istina. „Cilj srpskih nacionalista da ujedine Srbe i Hrvate koji žive pod vlašću različitih vladara je veoma plemeniti i uzvišsni ideal. ali, način na koji se želi ostvariti taj mrski cilj je nedopustiv – stalna propaganda, zapaljivi napisi u štampi, puni bezočnih napada na Dvojnu monarhiju, čije su praštanje i uzdržanost Srbi godinama zloupotrebljavali." Oštrim rečima odbacio je Pupinove tvrdnje da srpska vlada nije odgovorna za sarajevski atentat, da su Austrougarska i Nemačka želele rat, i da je aneksija Bosne i Hercegovine sa tim ciljem. Po njemu aneksija je trebala da smiri političku situaciju na Balkanu. Odluke Berlinskog kongresa zamišljens su kao konačne, a otpor Srbije prisilio je Austrougarsku da mobilišs svoju vojsku. Kazao je da je na konferenciji ambasadora u Londonu održanoj 1913. godins odlučeno da se stvori nezavisna Albanija.

To je bilo upozorenje Srbiji da joj velike sile neće dopustiti da zadrži delove teritorije nastanjene Arbanasima i pristup moru. Srbija se suprotstavila toj odluci i napustila je te krajeve tek posle austrijskog ultimatuma. Pupinovu tvrdnju da su evropske sile težile da izađu na obale Egeja, Dumba je označio kao neistinitu. Rusija je ostala zatvorena u Crnom moru zato što joj Engleska nije dozvoljavala da izađe na Sredozemlje. Priču o nemačkom Drang nach Osten izmislili su Južni Sloveni jer mrze Germane i nasrću na pogranične oblasti Dvojne monarhije, zaključuje Dumba.

U istom listu Pupin je oštro odgovorio na Dumbine optužbe i tumačenja. Potvrdio je postojanje nacionalne propagande među Srbima i Hrvatima u Austrougarskoj ali je naglasio da to nije slučaj sa u Srbiji i Crnoj Gori. Srbima u Austrougarskoj nije bio potreban podsticaj sa strane. Postojanje i jačanje nacionalnog pokreta u Austrougarskoj pripisao je tiraniji njene vlade i nasrtajima na načela pravde i poštenja. Austrijsko držanje prema Srbima opisao je kao tiraniju kojoj se teško mogla naći slična još od „najmračnijih vremena srednjeg veka". U nameri da objasni korene srpske nacionalne propagande, naveo je suđenje grupi od 53 ugledna Srbina u Hrvatskoj, vođeno 1909. godine. Oni su bili optuženi za velikosrpsku propagandu i dosluh s vladom u Beogradu, u nameri da Bosnu i Hercegovinu otcepe od Austrougarske. Ishod suđenja bio je porazan no austrijske vlasti: optuženi su bili oslobođeni, jer nije bilo dokaza koji bi potvrdili navode optužnice. Cuđenje je pokazalo da su Srbi u Austriji imali pravo da se bore za ustavom garantovane političke slobode. One su im ograničavane iako su ih deklarativno dobili od Leopolda posle dolaska u Austriju. Umesto nagrade za svoju lojalnost i požrtvovanost Srbi u Austriji su bili žrtvovani za račun austrijske ekspanzije prema Egejskom moru. Vladajući krugovi u Austrougarskoj zaboravili su usluge Srba i sa njima postupali na kolonijalan način.Očaj naroda izazvao je tragediju u Sarajevu, za koju vlada u Bsču optužuje Srbiju. Podsetio je da su atentatori bili austrijski podanici iz Bosne. To pokazuje da se centar velikosrpske proiagande nalazio u Austrougarskoj, a ne u Srbiji.

Pupinova angažovanost tokom Prvog svetskog rata

Pupin je, u toku izbijanja Prvog svetskog rata, radio na uspostavljanju saradnje Srba, Hrvata i Slovenaca. Stvaranje Jugoslovsnskog odbora podstaklo je nove nade u uspeh ove saradnje. U prvim susretima Pupina i Franka Potočnjaka, člana Jugoslovenskog odbora, u Njujorku, januara 1915. godine, razgovaralo se o prilikama u emigraciji, raspoloženjima, mogućnostima saradnje. Dok js za Srbe tvrdio da he prihvatiti svaki poziv iz zemlje, Pupin je, za Hrvate i Slovence, govorio da su nepouzdani, da među njima treba raditi, da su pod uticajem austrijskih konzula i katoličkih sveštenika i da ih tek treba pridobiti za zajednički rad. Na Prvom zasedanju Jugoslovenskog sabora održanom 10. i 11. marta 1915. godine u Čikagu, raspravljalo se o zajedničkoj borbi za oslobođenjs i ujedinjenje svih Južnih Slovena. Tom prilikom, Pupin je uputio poruku kongresu, u kojoj je naglasio da Srbi, Hrvati i Slovenci moraju biti slobodni, pa onda delovati zajednički i ravnoiravno. Ubrzo posle toga kooptiran je za člana Jugoslovenskog odbora. Bio je za zajedništvo naroda u borbi i ujedinjenje, na osnovu ravnopravnosti svih naroda.

Na početaku Prvog svetskog rata, 1.avgusta 1914. godine, kada Evropa kreće u rat, Pupin organizuje veliki zbor Južnih Slovena u Opera hausu u Njujorku. Porsd ostalih, prisustvovali su Grci i Česi, ređali su se govornici, klicalo Srbiji, izvnkivale osude na račun Austrougarske, pevale nacionalne himne. Pupin je u govoru naglasio je da je Austrougarska, po svojim shvatanjima i ponašanju, bila pokvarena, da nije poštovala svoja obećanja. Postupci prema Srbiji bili su pajbolji dokaz njene pokvarenosti i metoda kojima se koristila. Proglasio je Austrougarsku zločincem i kriminalcem prema Srbiji. Njen srednjovekovni duh predstavljao je opasnost po evropski i svetski mir.

Sredinom novembra 1914. godine objavio je poziv Crnogorcima da se pripreme za put u zsmlju. Obavestio ih je da će biti prevezeni britanskim brodovima, kao i da će svako morati da plati troškove prevoza od mesta boravka do Njujorka, ili neke druge luke. Tvrdio je da je to bila sramota za njega i za sve američke Crnogorcs. „Ja ćy lako preživeti moju sramotu, ali neću nikada preživeti moju sramotu zbog moje crnogorske braće u Americi", završio je Pupin.

Njegovi pozivi crnogorskim rezervistima da se vrate u zemlju, naišli su na burnu reakciju austrijskog ambasadora Dumbe. On je već ranije, u septembru i oktobru 1914. godine, upućivao protestne note Stejt departmentu protiv Pupinovog delovanja među Srbima i Hrvatima iz Dvojne monarhije. Tvrdio je da je to predstavljalo povredu neutralnosti SAD. Vlada te zemlje nije obraćala veliku pažnju na Dumbine prigovore, ali je sprovela istragu s ciljsm da utvrdi da li je bilo osnova da se Pupinu zabrani takva delatnost. Utvrđeno je da Pupin nije povredio Kazneni zakon SAD. Upoznat s apelom Crnogorcima, Dumba je ponovio prigovor ali bezuspešno.

Pupinovi problemi s federalnim vlastima nisu prestali. U maju 1915. godine, u Njujork su prispeli delegati crnogorske vlade određeni da prikupljaju i ynyćyjy rezerviste u Crnu Goru. Imali su zadatak da sakupe ne samo Crnogorce, već i Jugoslovene iz Austrougarske. To je stvorilo delegatima, kao i Pupinu, velike neprijatnosti. Po dolasku u SAD, delegati su se obratili za savet Pupinu i od njega dobili obaveštenje o prilikama u srpskim organizacijama. Omogućio im je da u srpskim listovima objavljuju pisma, pozive, proklamacije i druga obaveštsnja. Takođe je pripremio plan putovanja misije po SAD. Delegati su krenuli na put 9. juna 1915. godine, a do trenutka hapšenja, mesec dana kasnije, održali su ukupno 23 sastanka, prikupili 2 000 rezervista, i 11 000 dolara. Hapšenje delegata u Oregonu, Arizoni i Njujorku stvorilo je Pupinu prilične neprijatnosti i pretilo da ugrozi njegov ugled i položaj. Nakon hapšenja delegatima je zabranjen rad i oduzet sakupljeni novac; pušteni su na slobodu uz veliku kauciju. Vlasti su ispitivale da li je povređsn federalni Kazneni zakon; ukoliko bi to bio slučaj, postojala je opasnost da budu osuđeni na duge vremensks kazne.

Pupin je pritekao u nomoć i privoleo ruskog ambasadora Georgija Bakmetova da se zauzme za delegate. Usledila je intenzivna i duga razmena pisama i razgovora s Robertom Lansingom, državnim sekretarom, i drugim članovima američke administracije. Posle mnogih intervencija, delegati su bili oslobođeni, ali im je dalji boravak u SAD bio zabranjsn, morali su da napuste zsmlju.

U zajedničkoj misiji pomoći svom narodu, u leto teške 1915. godine, susreli su se dva svetosavca, moralna gorostasa i najveća srpska intelektualca, Mihajlo Pupin i Nikolaj Velimirović, danas sveti Nikolaj srpski.
Nikolaj se zbog nauke, kao i Mihajlo, otisnuo u zapadni svet. Izvanredim umom, sa nepunih trideset godina, stekao je dva doktorata kod mentora sa Univerziteta u Bernu i Oksvordu. Tridesetpetogodišnjeg Nikolaja, srpski kralj poslao je u Englesku i Ameriku da, kao već cenjeni intelektualac, poznati govornik i propovednik, prenosi istinu o Srbiji i skuplja dobrovoljce i pomoć. Nikolaj je svojim govorima u Londonu, Njujorku, Čikagu, Pitsburgu i Kanzas Sitiju fascinirao i izazivao divljenje slušalaca i novinara. Nadrabin u Čikagu izjavio je:"Ovo je najveći čovek koga sam u životu sreo", a američki novinar u Kanzas Sitiju pišući o Nikolajevom govoru, propovedi i pojavi zaključio je: "Tri su najveća čoveka na svetu Prorok Jeremija, Jovan Krstitelj i Nikolaj Velimirović".
Između dva skromna, nesebična, priznata velikana nije bilo nesloge, međusobne zavisti i povređene sujete što kod Srba nije retka pojava. Postali su prijatelji i jedan o drugom ostavili najlepša svedočanstva.

Pupin je oduševljenje Nikolajevom jednokratnom misijom izrazio sledećom izjavom: "Ono što je u srednjem veku učinio sveti Sava pred inostranstvom to je ovih dana učinio Nikolaj Velimirović pred Anglosaksoncima". Nastalo je uzajamno poštovanje i prijateljstvo a dva srpska velikana. Dve godine kasnije, Pupin će napisati pogovor za knjigu Serbian Orthodox Church – Srpska pravoslavna crkva, koju je uredio vladika Nikolaj Velimirović. U knjizi je dat istorijat srpskih manastira na prostoru između Vodene i Kragujevca, Ćustendila i Skadra, s fotografijama i imenima njihovih ktitora, opisom crkava i njihovim umetničkim vrednostima. Crkve na prostoru Crne Gore, Dalmacije, Slavonije i Banata nisu bile uključene u ovaj pregled, Pupin nije raspolagao njihovim fotografijama. U pogovoru on je naglasio da je knjiga pružala priliku da se čitaoci u Velikoj Britaniji i SAD upoznaju s jugoslovenskom arhitekturom i umetnošću. Platio je troškove priređivanja i štampanja ove luksuzne knjige. Imala je propagandni karakter, darivana uticajnim ličnostima.

Nikolaj je o Pupinu i njegovom ugledu, koji je imao u Americi ostavio nadahnuta sećanja. Navodi reči čuvenog advokata sa Volt Strita, Čadorbana kome se zahvljivao što je došao na sednicu Jugoslovensko-američkog komiteta, čiji je predsednik bio Pupin: "Nemate šta da mi blagodarite. Ja se dobro naplaćujem za dolaske na ove sednice. Od profesora Pupina uvek se toliko naučim i toliko duhovno osnažim, da ja to ne bih mogao kupiti ni za kakve pare". Episkop Manginum, koji je bio došao da zahvali Pupinu što je u njegovoj katedrali postavio mikrofone, kazao mu je:"Profesor Pupin, ne samo da je veliki čovek, nego je to svestrano veliki, da ja ne znam koga bih mogao drugog s njim sravniti."

Pupin je teško doživeo vojnički poraz Srbije 1915. godine. Branio js srpsku vladu od izmišljenih napada nekih listova i pojedinaca, osudio izdaju i krvoločnost Bugara prema civilnom stanovništvu. Intenzivno je radio na objedinjavanju podeljene emigracije i savezu Srba, Hrvata i Slovenaca. Nailazio je na velike teškoće, jer je Austrija živo radila preko svojih konzula i njihovih agenata, preko katoličkog klerusa i preko plaćenih noviiara, da spreči širenje jugoslovenske ideje među Hrvatima i Slovencima, a i među Srbima. Sa članovima Jugoslovenskog odbora dogovarao je da se zajednički radi među srpskim, hrvatskim i slovenačkim organizacijama na ujedinjenju austrijskih Jugoslovena sa Srbijom. Razgovarao sa Teodorom Ruzveltom, bivšem predsednikom SAD, koji mu je obećao da he on i Republikanska stranka podržati napore da Jugosloveni i Srbi stvore nezavisnu državu. U pogledu odziva Hrvata i Slovenaca na poziv da pođu u Solun i bore se kao dobrovoljci u srpskoj vojsci, Pupin je bio otvoreni pesimista. Smetnju je video u činjenici da su svi bili zaposleni i lepo plaćeni, i da niko nije bio voljan da napusti stalan posao za neizvesnost i rat.

U skladu s politikom srpske vlade organizovao je jugoslovenski zbor od 28 do 30 oktobra 1916. godine u Pitsburgu, na koji je došlo preko šest stotina predstavnika različitih udruženja iz SAD i Kanade. Zboru je prisustvovala i srpska vojna misija na čelu s Milanom Pribićevićem. Donešene su značajne odluke o ujedinjenju Srba, Hrvata i Slovenaca, dinastiji Karađorđevića, Jugoslovenskom odboru kao predstavniku Jugoslovena iz Austrougarske, osnivanju Jugoslovenskog narodnog vijeća. Pupin je igrao značajnu ulogu na zboru i bio izabran za člana Izvršnog odbora Jugoslovenskog narodnog vijeća. Zbor je odlučio da se od predsednika SAD, Vudroa Vilsona zatraži da primi jednu delegaciju koja he ga izvestiti o zaključcima zbora i zamoliti da se odredi Srpski dan. Do prijema kod Vilsona nijs došlo, ali mu je upućen memorandum u kome je objašnjena priroda jugoslovenskog pitanja i tražena njegova podrška za ujedinjenje.

Uporedo s ovim delatnostima, Pupin je obavljao i druge poslove značajne za srpski narod. Sredinom januara 1917. godine, vojni sud u Banjaluci doneo je presudu protiv optuženih zbog rada protiv države. Šesnaest optuženih bilo je osuđeno na smrt, dok je ostalih sto trideset osuđeno na razne vremenske kazne. Od Pupina se zahtevalo da traži od američkog predsednika da utiče na cara Karla da se osuđeni na smrt pomiluju. Sredinom marta, Pupin je u ime SSS Sloga uputio peticiju Vilsonu u kojoj je objasnio karakter suđsnja, neosnovanost optužbi i konačne presude. Tražio je da učini sve što je bilo u njegovoj moći da osuđsni na smrt budu pomilovani. Krajem aprila, Pupin se pismom obratio Teodoru Ruzveltu, tražeći od njega da bude prvi govornnk na zboru Slovena koji he se održati 6. maja 1917. godine, u Karnegi holu. Zbor je trebalo da predstavlja izraz lojalnosti i patriotizma njujorških Slovena. Ruzvelt se zahvalio na pozivu, ali nije pristao da govori na zboru.

Kada su Sjedinjene Američke Države, aprila 1917. godine ušle u Prvi svetski rat, Pupin je istupao kao američki patriota. Ugledni naučnik i član mnogih vladinih tela, u govoru pred članovima Njujorške akademije nauka, čiji je bio predsednik, izjavio je da Nemačka nije trebalo da se zavarava da he podmornički rat koji js vodila protiv SAD i saveznika, ostati bez neophodnog odgovora. Najavio je da američka nauka radi na usavršavanju sredstava koja he zaustaviti nemačke podmornice i omogućiti američkoj mornarici da koristi efikasnija sredstva za zaštitu od podmornica. Nekoliko dana kasnije, kao novi dokaz svog patriotizma i podrške ratnim naporima svoje zemlje, Pupin je uputio poziv svim Amerikancima srpskog porekla da svoju ušteđevinu ulože u zajam za slobodu.

Javno se oglasio na programske govore Dejvida Lojda Džordža, britanskog premijera, i predsednika Vilsona vezane za ishode Prvog svetskog rata. Osvrćući se na izjavu Lojda Džordža od 6. januara 1918. godine, Pupin je upozorio da se iz nje nije jasno videlo da li he saveznici prihvatiti ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca u jednu državu. Vilsonov mirovni program takođe nije predviđao rasturanje Austrougarske, pa samim tim ni južnoslovensko ujedinjenje. Naglasio je da načelo samoopredeljenja ne znači mnogo bez savezničke podrške. Autonomija koja se predviđala za potčinjene narode neće zadovoljiti Srbe, Hrvate i Slovence. Jedino he ih zadovoljiti ujedinjenje sa Srbijom. Nije bilo izgleda da će Austrogarsko carstvo moći da zadrži svoje narode u stanju potčinjenosti, zaključio je Pupin.

Nekoliko dana kasnije, prilikom prijema Srpske ratne misije u njujorškoj gradskoj većnici, Pupin je održao kratak govor u kome je naglasio junaštvo i demokratska nastojanja srpskog naroda, spomenuo je pobede na Ceru i Rudniku, i izjavio da su poraženi neprijatelji koji su nasrnuli na njegovu nacionalnu čast. Iako je bila vojnički poražena zbog bugarske izdaje, „Srbija je zadobila svoju du¬hovnu pobedu . Time je stekla ugled u svetu i osigurala podršku američkog naroda." Potvrdio je svoje uverenje u neminovni raspad Austrougarske.
Ostao je dosledan stavu da Srbi, kao pobednici treba da zauzmu centralnu poziciju. Zahtevao je od Stejt departmenta da Savez Sloga, čiji je bio predsednik, učestvuje ravnopravno sa srpskim poslanstvom u pripremanju proslave Srpskog dana u Vašingtonu. Opisao je Savez, broj njegovih članova, ukazao na njihovo učešće u armiji i mornarici SAD. Njegovom zahtevu bilo je udovoljeno, a Srpski dan bio js svečan obeležen 28. juna 1918. u Vašingtonu. Tom prilikom predsednik Vilson uputio je amsričkom narodu proglas u kome je govorio o nastojanjima i žrtvama kojs su Srbi podneli u ratu. Sa svoje strane, Pupin nije želso da se ova manifestacija pretvori u jugoslovensku. Želeo je da to bude istinski srpski dan.

Do kraja rata njegova delatnost bila je usmerena na to da onemogući nastojanje Jugoslovsnskog narodnog vijeća da predstavlja Jugoslovene u SAD, i da privoli njenu vladu da pruži podršku Srbiji. Početkom septembra Jugoslovensko narodno vijeće obratilo se vladi SAD, sa zahtevom da bude priznato kao predstavnik Jugoslovena i tako ukloni srpsku vladu kao jedinog predstavnika Srba, Hrvata i Slovenaca. Pupin je taj zahtev označio kao intrigu. Ocenio ga je kao pokušaj koji Srbija nije mogla da prihvati. Upozorio je da he on, ukoliko srpska vlada ne preduzme odlučne korake protiv toga, uložiti, u ime Sloge, javni protest vladi SAD. Pašić se saglasio s Pupinovim stavom i upozorio Jugoslovsnsko narodno vijeće da treba da sarađuje sa Jugoslovsnskim odborom u Londonu. Pašić je smatrao da se problemi ujedinjenja moraju rešavati na jednom mestu, kako bi se svetskim silama pokazalo zajedništvo ciljeva i interesa Srba, Hrvata i Slovenaca.

Da bi neutralisao takva nastojanja Jugoslovenskog narodnog vijeća i obezbedio američku podršku Srbiji u završnom delu rata, Pupin je uputio predsedniku Vilsonu dug memorandum. Pozvao se na njegov proglas narodima sveta da he načela demokratije i samoopredeljenje predstavljati ključna pitanja koja će rešiti rat. Tražio je od američkog predsednika da prihvati zahtev Srba iz Srbije, Crne Gore, Ugarske, Bosne i Hercegovine, Dalmacije, kao i Hrvata i Slovenaca, za ujedinjenjem pod zastavom Srbije. To je bilo neophodno jer su Srbi podneli velike žrtve, a Hrvati i Slovenci pretrpeli značajna stradanja. Zahtev je u interesu budućeg mira na Balkanu, sprečavanja germanskog prodora na istok i sprovođenja odredaba Krfske deklaracije. Tražio je da vlada SAD uputi specijalnu misiju na Krf. Cilj te misije je da pomogne Srbima kao saveznicima i da prikupi zahteve za posleratnu mirovnu konferenciju.

S oduševljenjem pozdravio je Vilsonov odgovor Austrougarskoj 19. oktobra kojim traži da neodložno počnu pregovori o primirju. U izjavi „Njujork tajmsu", objavljenoj 20. oktobra, Pupin je tvrdio da je američki predsednik bio najbolji prijatelj Jugoslovena i da je iskreno podržavao njihove nacionalne težnje. To je potvrdio Vilsonov odgovor na notu iz Beča u kome je istakao da Austrougarska mora da pregovara sa predstavnicima Jugoslovena. Podsetio je da su Srbi u Ugarskoj bili odlučni da se ujedine sa Srbijom, kao i da je i među Hrvatima i Slovencima postojao pokrst za ujedinjenje.

Kada su Crna Gora, Vojvodina i Bosna i Hercegovina proglasile ujedinjenje sa Srbijom, Hrvatskom i Slovenijom 1. decembra 1918. godine Pupin je već drugog decembra održano u Njujorku Svesrpski zbor kome je predsedavao. Zbor je izglasao rezoluciju u kojoj su srpski iseljenici zahvalili Srbiji što je, iako uz ogromne žrtve, napore i mudrost, oslobodila sve Srbe i Jugoslovene. Naglašavalo se takođe da Srbi ostaju privrženi Krfskoj deklaraciji i da ne prihvataju politiku Jugoslovenskog narodnog vijeća u Vašingtonu. Time je podeljenost među iseljeništvom bila potvrđena. Pupin je bio predvodnik onog krila koje se zalagalo za načela izražena u Krfskoj deklaraciji, ma koliko ona bila negde nedorečena.

U očekivanju održavanja Mirovne konferencije, ali i za potrebe američkog javnog mnenja i službenih krugova, objavio je veliki članak pod naslovom "Jygoclavija". U njemu je izneo istorijat zbivanja na jugoslovenskim prostorima, kao i činioce koji su uticali na njih. Započeo je tvrdnjom da su Srbi, Hrvati i Slovenci bili jedan narod, a da su razlike koje su postojale među njima bile posledica viševekovnog okruženja u kome su živeli. To je ilustrovao pričom o prisustvu Huna i Avara i njihovim osvajanjima, kao i pripadanjem u dužim razdobljima različitim državama: Hrvata i Slovenaca Franačkoj, Srba Vizantijskom carstvu. Bugari su bili Slovsni, ali oni su u sebi nosili mnogo hunske krvi, tako da su se razlikovali od ostalih. Razlikama među Južnim Slovenima doprinela je i verska šizma u srednjem veku, kada je došlo do naglašsne deobe na katolike i pravoslavce. Tvrdio je da potpadanje Hrvata i Slovenaca, a kasnije i Srba, pod vlast Habzburgovaca doprinosilo je njihovom razdvajanju od ostalih Srba. Habzburgovce je smagrao opakim i zlim, zajedno sa Turcima glavnim tlačiteljima Slovena. Postojanje nezavisne Dubrovačke republike, u kojoj se negovala i očuvala ideja o slovenskom zajedništvu, narodne pesme i putnici koji su boravili u raznim krajevima doprineli su održanju i očuvanju svesti o zajedništvu. Karađorđev ustanak, Vuk Karacić i srpska Vojvodina doveli su do stvaranja autonomne srpske knežsvine i zbližavanja sa Srbima u Ugarskoj. Posle revolucije 1848. godine, glavni neprijatelj ideje ujedinjenja Južnih Slovena postalo je Habzburško carstvo. Ono se borilo protiv slovenskog nacionalizma, kao što se ranije suprotstavljalo italijanskom, usredsređujući se na Srbiju, kao stožeru Južnih Slovena.

Austrougarska je uspela u da zaustavi uspon srpskog nacionalizma okupacijom 1878. godine, a potom i aneksijom Bosne i Hercegovine 1908. Njen pogubni uticaj proširio se na Srbiju za vladaviie Obrenovića, ali nije mogao da opstane jer je 1903. godine izvršen prevrat. Srbija se okrenula Rusiji i zapadnim zemljama. Austrougarska je, uz podršku Nemačke, odlučila da se obračuna sa Srbijom i izazavala prvi svetski rat. Bosna i Hercegovina postala je grobnica Austrougarske. Bez obzira na postojanje razlika, nije bilo smetnji za južnoslovensko ujedinjenje. Sloveni su imali zajednički jezik i želju za zajedničkim životom. Zajednica se može održati verskom i nacionalnom tolerancijom, ravnopravnošću svih, regionalnom i lokalnom autonomijom. Takvu jugoslovensku zajednicu može da ostvari dinastija Karađorđevića zaključuje Pupin.

U svom nacionalno – političkom radu imao je više teškoća sa Srbima nego sa njihovim inostranim protivnicima. Nesloga, podvojenost i podmetanja predstavnika srpske vlade i dijaspore nisu zaobišli ni autoritativnog Pupina. Sve vreme je pokušavao da objedini i učvrsti našu dijasporu. Njegov veliki autoritet i funkcija generalnog konzula nije odgovarao prispelim predstavnicima vojne misije Pribićeviću i Mihajloviću. Oni su njegov rad, koncepcije i uticaje predstavljali u negativnom svetlu Nikoli Pašiću. Srpski politikanti su shvatili da je ideja formiranja jugoslovenske države prihvaćena od stranih sila i skupljali su poene na deklarisanju zajedništva sa Hrvatima i Slovencima koji se nisu borili za oslobođenje. Pupin se sukobljavao, kako sa Pribićevićem i Mihajlovićem, tako i sa stavovima srpske vlade. Pašić je balansirao između Pupina i njegovih protivnika.

Pupina je nagradio Ordenom svetog Save prvog reda i zadržao ga kao počasnog konzula. Njegovim protivnicima koji su prihvatali rešenja velikih sila, udovoljio je slanjem konzula koji će zameniti Pupina u vršenju konzularne funkcije.

Na Mirovnoj konferenciji u Parizu Nikola Pašić predvodio je srpsku delegaciju. Bez odobrsnja predsednika vlade Stojana Protića, uputio je pismo Pupinu 18. marta 1919. godine, s molbom da, kao ugledna ličnost i naučnik u SAD, pomogne u predstojećim pregovorima. Na dnevnom redu delegacije nalazilo se rešavanje mnogih spornih teritorijalnih pitanja, uključujući i jadransko, za koje se verovalo da predsednik Vilson pokazuje veliko interesovanje. Sredinom aprila Pupin je stigao u Pariz, susreo se s Pašićem i odmah se uključio u razmatranje italijanskih pretenzija na istočnu jadransku obalu. Razgovori u Behy četvorice bili su burni i u jugoslovsnskoj delegaciji tražili su puteve da o njima nešto podrobnije saznaju. Pupin je mogao mnogo da učini preko svoga kolege s Kolumbija univerziteta profesora Daglasa Džonsona, koji je obavljao poslove teritorijalnog eksperta za Balkan. Pupin se sreo 18. aprila sa Džonsonom i Rejom Bekerom, takođe članom američke delegacije. Preneo im je jugoslovsnska gledišta o tom pitanju. Narednog dana, 19. aprila, sastavio je memorandum o jadranskom pitalju za delegaciju SAD i tražio od Amerikanaca da istraju na etničkom razgraničenju između Italije i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno pruže podršku jugoslovenskom predlogu. Iako ne u potpunosti, Vilson je prihvatio Pupinov i jugoslovenski stav. SAD su odbile da priznaju Londonski akt.

Istog dana kada je Vilson objavio svoju izjavu, 23. aprila, Pupip je pripremio memorandum o srpsko-bugarskim graničnim problemima. U njemu je odlučno osporio stavove jugoslovenske delegacije koji su isticali važnost strategijskih i istorijskih argumenata, stav koji mu je preneo profesor Jovan Cvijić. Pupin je izneo mišljenje da predsednik Vilson ne poklanja značaj tim razlozima. Mnogo veću važnost je pridavao ekonomskim i saobraćajnim pitanjima. Pupin je jugoslovensku delegaciju savetovao da se ne traži američko posredovanje u jugoslovsnsko-bugarskom razgraničenju. Kao razlog za to naveo je da su Vilsonovi bliski prijatelji i podržavaoci Čarls Krejn i Klivlend Dodž, bili prezbiterijanci, da su sedeli u upravi Robert koledža u Carigradu, da su bugarofili. Bugarski poslanik u Vašingtonu Panaretov bio je vaspitanik i profesor na istom koledžu, a žena mu je bila Amerikanka koja js održavala bliske vezs sa Belom kućom. Vilsonovo poznavanje makedonskog pitalja bilo js određeno njegovim razgovorima sa Panaretovom. Pupin je zaključio da bi jugoslovenska delegacija trebalo da isključi Amerikance iz rasprave o srpsko-bugarskim odnosima, a posebno o ispravci granica. Tvrdio je da je to ostvarljivo i obećao da he u tom slučaju podržati u krugovima amernčke delegacije.

U toku konferencije u Parizu sa bankarima pregovarao je o reparaciji i kreditima pomoći za obnavljanje ratom razrušene Srbije. Obratio se uticajnom senatoru Henriju Kebotu Lodžu, republikancu iz Masačusetsa, s molbom da pomogne da se obuzdaju neumereni italijanski zahtevi na istočnoj jadranskoj obali. U razgovoru s finansijskim savetnicima američke delegacije Bernardom Baruhom i Vensom Mekormšsom, izneo je razloge da se odredi i ubrza isplata reparacija. Obojica su ga savetovali da o tim pitanjima razgovara i s Normanom Dejvisom, predstavnikom američkog Ministarstva finansija u Parizu. Razgovori s Dejvisom, vođeni 5. maja, doneli su mnoga obećanja. Kad je Pupin spomenuo da je Srbiji potreban kredit za obnovu ratom razorene zemlje, Dejvis je upitao da li je vlada pripremila plan o tome. Pugšn je odgovorio da je o tome razgovarao u Njujorku sa predsednikom Narodne Čejs banke – Chase National Bank. On ra je uverio da su banke spremne da odobre kredits za obnovu Srbije, pod uslovom da se tome ne protivi federalna vlada. Dejvis je odgovorio da he vlada podržati takvu finansijsku operaciju. Istovremeno, upozorio je da federalna vlada nije u stanju da nešto više učini sve dok Kongres ne odobri budžet za tekuću godinu. Pupin je objasnio i široke mogućnosti koje je srednja Evropa pružala američkim izvoznicima. Ali, bez američkih zajmova te mogućnosti nisu se mogle koristiti. Savetovao je zatom Pašića da vlada u Beogradu oformi komitet koji he pripremiti planove za privlačenje američkog kapitala u Srbiju. Zbog bankarskih poslova otputovao je u Beograd.

U Parizu je delovao imenom i ličnim nastupom u korist Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, podržavao njene zahteve, vodio razgovore, davao inicijative. Njegove aktivnostn bile su upravljene na američku delegaciju u kojoj je imao ličnih veza. Vršio je funkciju finansijskog pregovarača za jugoslovensku delegaciju.

Podeli ovu vest

15/04/2015 0 comment

„Beogradski tango susret" (Belgrade Tango Encuentro), internacionalni festival argentinskog tanga i jedan od najvećih festivala te vrste u Evropi, održaće se po šesti put u Beogradu, od 15. do 20. aprila 2015. godine. Posebnu pažnju ove godine organizatori posvećuju besplatnim događajima otvorenim za sve zainteresovane građane.Organizator ...

10/07/2018 0 comment

NikolaTesla, slavni srpski naučnik jedan je od najvećih svetskih genijalaca svih vremena. Možda ste se zapitali,kako je postizao vrhunsku ...

22/09/2018 0 comment

Hilandar je bio predmet posebne brige i pažnje svih Nemanjića, ali od svih njih, posle svetog Simeona i Svetog Save Hilandar je od Nemanjića (pored, ...

08/09/2018 0 comment

Kada su beogradske dahije u Valjevu na prevaru prizvale i posekle ugledne srpske knezove, trgovce i sveštenike, sa narodnim ustankom ...

20/09/2018 0 comment

Najveća svetkovina vinogradara Aleksandrovačke župe i ove godine okupiće brojne vinare i izlagače, kao i sve ljubitelje ovog rajskog nektara, pitkog ...

O Portalu

Portal koji promoviše Srbiju i njene vrednosti. Sve na jednom mestu, priča o Srbiji koju volimo, njenoj tradiciji, lepotama, ljudima i događajima.

Najnovije vesti

Newsletter

Budite u toku sa najnovijim vestima i informacijama na našem portalu!