Beograd u Velikom ratu - hrabra Vuka Popadić zarobila 15 austrijskih vojnika

Beograd u Velikom ratu - hrabra Vuka Popadić zarobila 15 austrijskih vojnika

Iako je sa Turskom i Bugarskom već odavno bio potpisan ugovor o miru, u Beogradu su se još i posle toga viđali mnogi ranjenici sa ufačlovanim glavama, rukama i nogama. Vlasnici beogradskih bioskopa još i u početku 1914. godine ove ranjenike puštali su u svoje bioskope, da gledaju predstave.

Tada sam, kao dečak, bio prisutan jednoj sceni, koja se odigrala ne na bioskopskom platnu nego u dvorani bioskopa "Kolarac". Glavni junaci ove scene bili su: opunomoćeni ministar Austro-Ugarske Monarhije na našem Dvoru, g. Gizl, i desetina naših ranjenika, junaka sa Kumanova i Bregalnice. Kao da sada gledam, sećam se kad je plavokosi g. Gizl, elegantno odeven, sa monoklom na desnom oku, prišao grupi naših ranjenika za vreme bioskopske pauze, pozdravio se sa njima i upitao ih na srpskom jeziku:

- No, kako je, junaci?

Srpska pešadija pripremna da odbije desant na Beograd: Prvu liniju odbrane na Savi činili su četnici vojvode Tankosića i vojvode Babunskog, i dobrovoljci, članovi gimnastičarskog društva "Dušan Silni"

Ranjenici, ne znajući s kim imaju čast da govo-re, a smatrajući toga gospodina za svoga prijatelja, slegoše ramenima i odgovoriše:

- Vala, sve je dobro, gospodine. Samo nam je žao što nam Švaba ote Drač i more, u koje smo već bili svojim nogama zagazili, kao Hristos u Jordan!

Od ovoga razgovora plavokosog g. Gizla sa našim ranjenicima u dvorani bioskopa "Kolarac" jedva ako je proteklo šest meseci, a već je telegrafistkinja u beogradskom Glavnom telegrafu primila ovu užasavajuću depešu od strane vlade, koju je g. Gizl na našem dvoru predstavljao. Ta depeša, upućena 15/28. jula 1914. godine iz Beča preko Pešte našoj vladi u Beograd, iako se ona tada nalazila u Nišu, glasila je:
"Kraljevskom srpskom Ministru inostranih poslova, Beograd.

Pošto Kraljevska srpska vlada nije dala zadovoljavajući odgovor na notu, koju joj je predao austro-ugarski poslanik u Beogradu 23. jula 1914. godine, carsko-kraljevska vlada nalazi za potrebno da sama da zadovoljenje svojim pravima i interesima i da radi toga pribegne oružju. Austro-Ugarska, smatra, dakle, da se od ovog trenutka nalazi u ratnom stanju sa Srbijom.

Iako se Srbija, prema zategnutom i neprijateljskom držanju Austro-ugarske, mogla nadati svemu, ipak je ova depeša na desnoj obali Save i Dunava izazvala neočekivano iznenađenje.

Ovom depešom diplomatski odnosi Austro-Ugarske sa Srbijom bili su zvanično prekinuti. ali iako je rat već bio objavljen, u Beogradu još mnogi za ovu užasnu depešu nisu znali. Život je u varoši i posle nje tekao kao obično, istina, sa samo malo više nervoze i zabrinutosti, što se primetno moglo opaziti na licu svakog Beograđanina.
Da je rat od strane Austro-Ugarske zvanično Srbiji objavljen, iako je depeša o objavi rata iz Pešte u Beogradu primljena još u jedan sat u podne, šire mase Beograđana su saznale tek posle pet časova po podne. Jer, trebalo je prilično vremena dok se depeša iz Beograda pošalje Vladi u Nišu, i dok je ova istu proverila, pošto je ona poslata običnim putem, otvoreno preko pošte kao i svaka druga depeša. Kasnije je utvrđeno da je Austrougarska Vlada ovo učinila namerno, da bi dobila u vremenu kako bi nas iznenadila i napala nespremne.

Kao po komandi, 15. jula (po starom kalendaru), oko šest časova uveče, posle ovog strahovitog saznanja, na svim beogradskim radnjama spuštene su roletne. Zaključavajući svoje radnje, trgovci i zanatlije požurili su da iz njih iznesu samo novac, dok su robu i druge stvari ostavljali sudbini. Nije se imalo vremena, jer je svako želeo da što pre stigne kući i svoju porodicu skloni od opasnosti i smrti, koja je lebdela u vazduhu nad Beogradom.

U varoši je tog večera zavladala prava panika. Ljudi su se uzmuvali, kao pčele u košnici. Jedni su se spremali u svoje komande, drugi, opet, hitali su da što pre napuste varoš, jer se munjevitom brzinom bila pronela vest da će Austrijanci još u toku noći početi teškim granatama da bombarduju Beograd.

Prvi plotuni u svetskom ratu ispaljeni su na Beograd

Najveća užurbanost ove prve večeri na početku svetskog rata vladala je na beogradskoj železničkoj stanici, na čijem su se koloseku nalazila tri voza spremna da odmah krenu za unutrašnjost. Za tili čas sva tri ova voza bila su prepuna. Vojni obveznici i građani sa sitnom dečicom i najpotrebnijim prtljagom na leđima tiskali su se da zauzmu i poslednja mesta u vagonima. Čak su i krovovi vagona bili načičkani ljudima.

Srpska pešadija pripremna da odbije desant na Beograd: Prvu liniju odbrane na Savi činili su četnici vojvode Tankosića i vojvode Babunskog, i dobrovoljci, članovi gimnastičarskog društva "Dušan Silni"

Tako natovaren, nakrcan, prvi voz je srećno prošao pored stare zgrade Monopola duvana, ali drugi je već morao da prođe kroz kišu neprijateljskih kuršuma, koju su sa one strane Save neprijateljski vojnici iz svojih pušaka sipali na goloruke građane i decu. Pucnjavu pušaka i eksploziju dum-dum kuršuma (koje su protivno Međunarodnom ugovoru o upotrebi oružja, Austrijanci još u prvom času rata bili upotrebili) dopunjavala je užasna vriska i cika preplašene dece i žena. Srećom, ljudskih žrtava nije bilo, jer je mašinovođa punom parom projurio kroz ovo mesto smrti i zaokrenuo pored Gasareka Topčideru.

Ovaj prvi plotun, ispaljen na goloruke građane, žene i decu iz Beograda, imao je za posledicu to što treći voz sa beogradske železničke stanice nije smeo da krene. On je tek u toku noći, prazan, krenuo iz Beograda i prošao kroz ono strašno mesto, da bi u Topčideru pri-mio izbeglice, koje su ga tamo nestrpljivo očekivale. Ali već u toku idućeg dana vozovi se više nisu smeli zadržavati ni u Topčideru, jer su i na njega već počele da padaju teške neprijateljske granate. Polazna stanica iz Beograda za unutrašnjost tada je postao Resnik, u koji se bezopasno moglo doći jedino preko Torlaka i drumom ispod Avale.

Strašna vest da su Austrijanci već počeli da pucaju na Beograd, pronela se kroz varoš neverovatnom brzinom. Mnogi su se zabrinuli za živote svojih, koji su bili krenuli kao poslednji putnici iz Beograda u ona dva napadnuta voza.

Sa zebnjom i strahom očekivala se nastupajuća noć.

Jedna lađa tone a železnički most na Savi leti u vazduh

Prvu noć svetskog rata Beograđani su dočekali kako ko. Mahom u grupama. Žene su bile najpreplašenije. Dok su muškarci odlazili od kuća, da bi na ulici ili u kafani saznali novosti, žene su sa decom ostajale u kućama, zbijene po četiri i pet familija iz komšiluka u jednoj sobi. Neizvesnost i strah od smrti za čas su izbrisali sve zađevice i komšijske svađe. Stisnute jedna uz drugu, žene su se hrabrile i tešile.
Odjednom, između 1 i 2 časa po ponoći, 29. jula (po novom kalendaru) strahovita detonacija zatresla je iz temelja sve beogradske kuće tako, da su prozorska okna na svima domovima od Dorćola i Savamale pa čak do zapadnog Vračara i Čubure bila polupana. Ovo je kod Beograđana, koji nisu znali šta se događa, izazvalo strahovitu paniku. A još naročito kada su posle ovoga praska, koji se užasno prolomio kroz tihu noć, otpočele na savskoj obali da prašte puške. Svima se kosa podigla uvis, srce prestalo da kuca i krv se sledila u žilama. Uz strahovitu zaglušnu vrisku preplašenih žena i dece, mogli su se razabrati, glasovi:

- Austrijanci prelaze!

- Kuku! Šta da radimo?

Mnoge su žene svoju mušku decu počele da povezuju maramama i da ih oblače u suknje, jer su verovale da neprijateljski vojnici, bar prema ženskom polu neće biti brutalni, surovi i krvoločni.

Posle pola časa sve se utišalo i opet je zavladala tišina obmotana mrakom i neizvesnošću.

Tek ujutro se saznalo da su to Tankosićevi četnici sa Jovanom Babunskim potopili mađarsku lađu "Alkotmanj" i bacili savski željeznički most u vazduh, preko koga je neprijatelj pokušao da se prebaci u Beograd.

Monitori, strah i trepet Beograđana, seju smrt na sve 16/29. jula Dunavom od Zemuna zaplovile su i u Savu nekakve male blindirane lađice, koje su na sebi imale učvršćene topove i mitraljeze. Još strašnije nego objava rata na građanstvo je delovala vest da se ove oklopljene lađice zovu monitori i da im naša artiljerija ništa ne može.

Prva granata sa monitora pala je toga dana na zgradu u Knez Mihailovoj ulici, preko puta hotela "Grčka Kraljica", ali nije bilo žrtava niti je pak učinila veliku štetu. Komadiće ove rasprštene granate, koji su popadali i zarili se u drvenu kaldrmu, za čas je pokupila radoznala dečurlija, koja ih je nosila svuda po varoši, pokazivala građanstvu i prodavala po dinar jedan komadić.

Kasnije su ovi monitori, sve do dolaska dve baterije sa dugačkim topovskim cevima, koje su nam poslali Francuzi i Englezi za borbu protiv monitora, po Beogradu čuda činili i ubijali stanovništvo na spavanju u njihovim domovima.

Od topovskih zrna iz monitora najviše su stradali Dorćol i Savamala, jer su bili najbliži obalama Dunava i Save. Trebalo je imati dosta hrabrosti i prisebnosti, pa u ovim krajevima ostati i dalje po objavi rata. Jer dovoljno je bilo da među stanovnike ovih krajeva zaluta koji puščani metak ili padne koja granata pa da svi od straha zaneme i glave izgube.

U Dušanovoj ulici br. 4, baš na samom domaku i puščanih i topovskih zrna, stanovala je tada sa svojom sestrom Lelom i kćerkom Jelenom, starom 11 god, gđa Vuka Jovanović, sada supruga g. Živka Popadića, blagajnika Direkcije tramvaja i osvetljenja.

Svojom hrabrošću još u prvim danima rata gđa Popadić je zadivila ne samo svoje sugrađane nego čak i same vojnike i oficire, koji su se nalazili na položaju, na Dorćolu.

U svoju kuću gđa Vuka skupljala je žene i decu sa Dorćola, hrabrila ih i tešila, naročito onda kada bi se na Dorćol spuštala prava paklena kiša od usijanih šrapnela i granata. Kao pravi junak i veliki dobrotvor naroda, gđa Popadić se pokazala tek kasnije, kad je neprijatelj u dva maha zauzimao Beograd.

vuka popadic

U pećini na Tašmajdanu i u podrumima

Četiri dana po objavi rata Beograd je već dobio drugi izgled. Ulice puste. Skoro sve radnje zatvorene. Granate su već bile udarile u zgrade: Druge beogradske gimnazije, u Poenkarevoj ulici, "Grand" hotel i Novi majdan. A u Savamali i na Dorćolu granate su razorile čitave ulice i po njima napravile jaruge. Ali, ipak, ono najstrašnije što se očekivalo, bombardovanje Beograda, još nije naišlo.

Pa, ipak, 5. avgusta (po novom kalendaru) došlo je i to. Od kuće do kuće išli su žandarmi i naređivali stanovništvu da beži izvan varoši ili da se sakrije kud ko zna, jer će, veli, tačno u tri časa po podne toga dana otpočeti bombardovanje Beograda.

Oni koji su bili malo situiraniji i koji su imali kod koga u unutrašnjost da odu, odmah su zgrabili najpotrebnije stvari, posteljinu i preobuku, pa su se za skupe novce kolima i fijakerima uputili preko Torlaka u Resnik. Mnogi su sa prtljagom i decom na leđima krenuli u Resnik pešice. A oni koji nisu imali materijalnih mogućnosti ostali su da u varoši sačekaju bombardovanje, da zajedno sa Beogradom podele gorku i neumitnu sudbinu.

Glavna skloništa od smrti i granata ovi siroti Beograđani potražili su u velikoj pećini na Tašmajdanu i u mračnim i memljivim podrumima. Svi podrumi bili su prepuni Beograđana sa malom i sitnom dečicom. U podrumu su se, kao u Nojev kovčeg, unosile slamnjače, dušeci, jorgani, jastuci, šta je ko imao, a pored toga i hrana i voda za nekoliko dana. Jer Beograđani su mislili da će ova paklena kiša od usijanog čelika pljuštati sve dotle dok se varoš ne sravni sa zemljom.

Za pakost, da i ovo unesem kao detalj, u Beogradu su se tada pojavili čitavi rojevi buva, koje Beograđanima u njihovim podrumima nisu po čitave noći dale oka sklopiti.

Pećina na Tašmajdanu bila je prepuna. Jedno pored drugog ležali su i od straha drhtali: dame iz najuglednijih kuća i sirote pralje i nadničarke iz Palilule i okoline. Razlika klase nije postojala. A što je još interesantnije smrad u prepunoj pećini i u podrumima nisu osećale čak ni one Beograđanke, koje su nekada stavljale maramice na nos kad bi prošle kroz koju malo prljaviju ulicu.

U strašnoj neizvesnosti i uzbuđenom iščekivanju da bombardovanje otpočne, prošlo je nekoliko časova, a da niko ni glavu iz podruma i pećine nije pomolio.

Tek pred veče oni malo slobodniji bojažljivo su izišli napolje, na ulicu da vide čega ima novog i zašto bombardovanje ne počinje..
Kao i uvek, kod našeg se naroda i u najtežim trenucima, čak kad je u pitanju i opasnost po život, pojavljuje želja za šalom. Tako se i u ovom sudbonosnom i kritičnom trenutku našao jedan šaljivčina, koji je obilazeći podrume da vidi šta se tamo radi, ulazio u svaki i vikao:

- Sad će Švaba dum-dum-dum. Bež'te žene u podrum!

Ovaj šaljivi stih ubrzo su svi Beograđani naučili napamet. I on je i u najstrašnijim trenucima kod preplašenih žena, a naročito kod dece, unosio smeh i vedro raspoloženje.

Kako ni do sledećeg jutra do bombardovanja nije došlo, to su mnogi napustili podrume i opet se vratili u svoje domove. Prva groznica straha od bombardovanja je prošla.

Bombardovanje od koga se zapalio ceo grad

Ono što neprijatelj nije učinio kad su se svi nadali, učinio je kad je on hteo. Sledećeg dana sa Bežanijske kose i od Zemuna otpočelo je prvo bombardovanje Beograda. Prvo se na Gornji grad i Topčidersko brdo sručilo nekoliko granata, a zatim je kao grad otpočeo i na varoš da pada usijani čelik sa zapaljivom materijom.

Građanstvo je opet potražilo sklonište u pećini i podrumima.

Granata za granatom je padala. Potmula topovska grmljavina dopirala je sa Bežanije. Reflektori su obasjali odjednom celu varoš. Da bi ova ratna iluminacija bila što potpunija, neprijatelj je zapalio nekoliko zgrada starog Monopola duvana, u čijim se magacinima nalazilo mnogo prerađenog i neprerađenog duvana. U plamenu su istog večera goreli: Sirotanovićeva strugara, Akcionarski mlin i fabrika Gođevac. Fabrički toranj za livenje sačme, koji je bio neka vrsta beogradske Ajfelove kule, uz strahovit tresak srušio se.

Cela je varoš bila u plamenu. Magacini na železničkoj stanici i magacini soli na Savi, koji su bili takođe od dasaka, buktali su u plamenu. Vodovodska mreža bila je uništena. Gasiti se ništa nije moglo. Nema vode. A nema ni ko. Ljudi nisu znali hoće li pre spasavati zgrade od požara ili glave svoje i svoje porodice. Do zore sve što je zapaljeno, izgorelo je. Zoru je Beograd pozdravio dimom sa zgarišta.

Posledice ovog prvog bombardovanja najviše su osetili baš oni koji su se sakrili u podrume. Jer ogromne i teške 305 mm granate teških austrijskih merzera provaljivale su i najčvršće zidove. One su probijale čak i po pet metara debele zidove na drevnoj beogradskoj tvrđavi.

U jedan podrum, u Savamali, gde su se bile sakrile desetak žena sa decom, granata je udarila, eksplodirala i u krvavu kašu pretvorila sve živo što se u njemu nalazilo. Ista sudba sustigla je još nekoliko porodica koje su spas potražile u podrumima.

Posle ove užasne pogibije nedužnih žena i dece, kad se uvidelo da podrumi, ne samo što ne mogu biti nikakvi zakloni nego da su čak i mnogo opasni, vlasti su naredile da se sve građanstvo sa Dorćola i Savamale raseli u druge krajeve, koji nisu bili toliko na domaku neprijateljskim granatama.

Dorćolci i Savamalci potražili su tada sklonište kod svojih sugrađana na Čuburi i u Novom selu.

Interesantno, građani sa Čubure i iz Novog sela, koji su i sami bili puka sirotinja, izbeglice sa Dorćola i Savamale primili su oberučke, čak kao svoje familije. Ne samo da su ovim izbeglicama dali utočište pod krovom, nego su sa njima i njihovom decom delili i poslednji zalogaj hleba.

U Savamali i na Dorćolu ostale su samo mačke

Svu surovost bombardovanja nisu osetili samo ljudi, nego i nedužne domaće životinje, a na prvom mestu mačke, koje ni po cenu života nisu htele da napuste domove svojih gospodara.

Tako se dešavalo, da kad bi neka žena, sa dozvolom vlasti, došla u pratnji žandarma, da iz svoje kuće uzme neku potrebnu stvar, na nju je užasno maukajući od gladi navalilo po desetak i više mačaka, koje sirote po mesec dana nisu imale šta da okuse. Ove su jadne životinjice na svojim kostima imale samo kožu. Od gladi su obnevidele, a od žeđi bilo ih je dosta i besnih, tako da su i one, pored granata, počele da ugrožavaju život Beograđana, jer su na došljake kidisale kao gladni vukovi.

Valja napomenuti da je onda u Beogradu vladala besprekorna bezbednost za imovinu. Iako u čitavim krajevima nije bilo žive duše, opet je svako svoje stvari zaticao na mestu kad je došao po njih. Krađe su se po kućama i radnjama počele događati tek onda kad su policija i vojska napustili varoš i kad je neprijatelj prvi put zauzeo Beograd.

Sahranjivanje izginulih u Beogradu obavljeno je uz fijuke i prasak granata u trku

Kult prema mrtvima kod Beograđana je od uvek bio jako razvijen, pa se čak nije izgubio ni za vreme rata. Sve one koji su padali i umirali kao žrtve bombardovanja Beograda, Beograđani su sahranjivali na groblju, iako je ovo sahranjivanje bilo skopčano sa opasnošću po život.

Pratnja sa poginulim Beograđaninom obavljenaje obično u trku. Jer su po ulicama padale granate na svakom koraku. Nije bio redak slučaj da porodica poginulog, koja je išla, upravo kasala za mrt-vačkim kolima, odjednom zastane i poleže na zemlju dok granata ne padne i ne eksplodira.

Jednom prilikom na Novom groblju obavljenaje sahrana jednog uglednog Beograđanina. Pratnja je, za ono doba, bila prilično velika. Austrijski aeroplan, koji je baš toga trenutka preleteo preko Beograda, opazio je ovu pratnju i javio neprijatelju. Odjednom, tek što je mrtvački kovčeg bio iznesen iz kola, austrijska artiljerija zasula je celo Novo groblje granatama tako da se pratnja cela morala razbežati i spuštanje mrtvaca u raku obavljeno je tek sutradan, kad je kanonada prestala.

Kako je gđa Vuka Popadić zarobila 15 austrijskih vojnika

Sve do prvog prelaza Austrijanaca u Beograd 1914. god, Dorćol i Savamala bili su pusti. Jer neprijatelj je svakodnevno ove krajeve zasipao topovskim i mitraljeskim zrnima.

Oni koji su se pri prvom zauzimanju Beograda zatekli raštrkani po periferiji i okolnim selima, posle nekoliko dana krijući su se vratili svojim kućama. Među ovima se nalazila i gđa Vuka Popadić sa svojom jedanaestogodišnjom kćerkicom Jelenom.

Kad je došla kući, u Dušanovu ulicu br. 4, opet je počela oko sebe da prikuplja siromašne građane i da ih teši i pomaže, ulivajući im nadu da neprijatelj neće dugo ostati u Beogradu.

I, zbilja, kroz nekoliko dana nade gđe Popadić su se ispunile. Neprijatelj je počeo da odstupa. Kuražna i hrabra gđa Popadić je izišla iz svoga stana da vidi ima li u varoši još neprijateljske vojske. Na svoje veliko iznenađenje, čim je izišla na ulicu, na uglu Dušanove ulice, ispod Malog Kalemegdana, spazila je jednu grupu preplaše-nih austrougarskih vojnika, koji su tražili sklonište od mitraljeskih i topovskih zrna, kojima su naši gonili pobeđenu ćesarovu vojsku.

Preplašene Austrijance, koji su se bili zbunili, gđa Popadić je strogim, skoro vojničkim glasom pozvala da pobacaju oružje i da pođu za njom da ih skloni kako ne bi uludo izgubili glave. Austrijanci su poslušali gću Popadić, pobacali su oružje i pošli za njom, gde ih je ona u kapiji svoga stana zaklonila i iz sraha povratila posluživši ih slatkim i vodom.

Kad su naši vojnici ušli u varoš i u Svetosavski dom, u Dušanovoj ulici, smestili svoj štab, gđa Popadić je svoje zarobljenike, 15 austrouarskih vojnika, povela i predala našoj vojsci, na čemu joj je komandant naše vojske čestitao, a i Austrijanci su joj bili blagodarni što im je spasla živote.

Previjalište u Ulici princa Evgenija

Svoje junaštvo i svoju požrtvovanost, najhrabrija Beograđanka u svetskom ratu, gđa Vuka Popadić, pokazala je još jednom, kada je spasla stotine života naših teških ranjenika, za vreme uličnih borbi na Dunavskom keju 1915. godine.

Još strašnije nego za vreme prvog bombardovanja 1914. god, Beograd je stradao septembra 1915, kad je na njega palo preko 4 000 zrna iz teških austrougarskih i nemačkih topova.

Najkrvavija borba naše malobrojne vojske sa mnogobrojnim neprijateljom, borba na nož i smrt, vodila se na Dunavskom keju i Dorćolu.

I tada, kada su naši vojnici padali mrtvi i teško ranjeni na svakom koraku po beogradskim ulicama, gđa Popadić nije sedela skrštenih ruku. Odmah je, sa svojom sestrom gđom Lelom Milutinović i kćerkicom Jelenom, otvorila privremeno previjalište u Ulici princa Evgenija, baš na samome mestu gde su se borbe vodile. U tome previjalištu gđa Vuka je previla stotine naših teških ranjenika i sa svojom kćerkicom, kao vođom, pod kišom neprijateljskih kuršuma upućivala ih je u bolnicu. Na taj način gđa Vuka je spasla preko stotinu života naših vojnika, zbog čega je ona sada, kao jedina žena, Beograđanka, pored svoje sestre Lele i kćerke Jelene, stekla pravo i postala član Udruženja branilaca Beograda.

Među ranjenicima koje je gđa Popadić previla bio je i pisac ovih redova.

Napisao:
Sveta Milutinović

(Iz "Beogradskih
opštinskih novina",
1934.

Podeli ovu vest

26/04/2014 0 comment

Muzejski voz Romantika će od danas, nakon tri godine pauze, ponovo saobraćati do Sremskih Karlovaca. Sezona Romantike će biti otvorena promotivnom vožnjom na relaciji Beograd - Sremski Karlovci i tokom putovanja predstavnici Železnica Srbije na čelu sa generalnim direktorom Dragoljubom Simonovićem predstaviće projekat modernizacije pruge Stara ...

17/09/2017 0 comment

Vreme prvog naseljavanja i postanka Zaječara ne može se tačno odrediti. Najverovatnije potiče s kraja 17. veka ili, najkasnije, sa početkom 18. veka. ...

18/10/2017 0 comment

Na vrhu brežuljka iznad ušća Rzava u Moravicu, nalazi se Manastir Klisura u Dobračama, na levoj obali reke Moravice, pored puta ...

23/10/2017 0 comment

„Borini pozorišni dani“, Vranje, od 21. do 26. oktobra 2017. godine 20. Oktobar 2017 U Vranju se 21. do 26. oktobra održava ...

19/10/2017 0 comment

Veoma lepa i živopisna nošnja iz Šumadije, očuvala se dobrim delom do današnjih dana.  Žene su se češljale na ...

O Portalu

Portal koji promoviše Srbiju i njene vrednosti. Sve na jednom mestu, priča o Srbiji koju volimo, njenoj tradiciji, lepotama, ljudima i događajima.

Najnovije vesti

Newsletter

Budite u toku sa najnovijim vestima i informacijama na našem portalu!