Srpska heroina - Sofija Jovanović,lepotica i heroj, ratnik i dama

Srpska heroina - Sofija Jovanović,lepotica i heroj, ratnik i dama

Žena borac,solunski ratnik , lepotica i heroj, Sofija Jovanović , dobila je čak 13 ordena zbog zasluga u Velikom ratu. Njen lik našao se i na nemačkoj dopisnici s natpisom "Dama-vojnik u borbi 1912. godine", a slika u uniformi objavljena je na ilustraciji pariskog "Malog žurnala" s potpisom "Heroina Srbije"

"U Beogradu se uveliko pričalo o braniocima prestonice koji su se svakodnevno proslavljali podvizima. Jedno ime danima nije prosto silazilo sa usana Beograđana: Sofija Jovanović.

Mlađi su želeli da je upoznaju, stisnu ruku, čestitaju na junaštvu. Stariji su o njenim podvizima znali još iz balkanskih ratova, kada je i Turcima i Bugarima zadavala mnogo muke.

Bila je maturantkinja kad je izbio prvi balkanski rat. Njoj tek devetnaesta godina; ne pomišlja na studije, a još manje na udaju: ona bi da ratuje! Prijavila se Narodnoj odbrani, ali tamo nisu hteli ni da čuju. Rekli su joj, u šali, da bi bio najvećp greh da pogine tako mlada i lepa, jer Srbija na Turke šalje junake, a ne maturantkinje...

sofija jovanovic2

Vratila se pokunjena, ali je sutradan opet došla. Kad je ugleda jedan major, reče:

- Kojim dobrom, devojko?

- Hoću pušku i ratni raspored! - rekla je odlučno. - Odavde neću otići bez puške. Ako posustanem ili se uplašim zadatka, ubijte me... Svi su moji u ratu, neću ni ja da sedim kod kuće.

- Dobro, devojko! - reče joj major. - Ne možeš na front, ali te možemo uzeti za bolničarku. Da vidaš rane junacima...

- Hoću pušku! - ponovila je. - Za bolničarke uzmite starije. Hoću i ja da tučem Turke!

Nisu imali kud: primili su je.

Odsekla je kosu, obukla uniformu i zajedno sa drugim dobrovoljcima vežbala nekoliko dana kako se gađa puškom i kako se baca bomba sa tridesetak metara, a zatim je otišla prema Kumanovu...

Pričalo se, i pisalo, o njenom junaštvu. O tome su svedočila i prva odlikovanja na njenim junačkim grudima.

Sledeće godine napadoše Bugari. Sofija stiže i na Bregalnicu...

I opet odlikovanje.

Čim je Austro-Ugarska objavila rat Srbiji, evo Sofije. Ponovila je zahtev:

- Hoću svoj ratni raspored!

Opet je bilo povuci-potegni, ali se ona setila majora Voje Tankosića. Htela je u njegov odred, sigurna da će se odmah naći na bojištu.

Kasnije je našla majora Tankosića. Bio je u pokretu: vodio je odred na Drinu. Rekao joj je da se javi Ignjatu Kirhneru, komandantu Sremskog dobrovoljačkog odreda.

Kirhner se nije dvoumio. Rekao joj je da mu je svaka puška dobro došla, a junačko srce pogotovo. Osim toga, kad je preporučuje Tankosić, mora da je kremen-kamen...

Među tim mladim ljudima, od kojih su neki bili još golobradi, nevični pušci i bombama, našla je ponovo sebe.

Primetila je da je nekako čudno gledaju: s poštovanjem svakako, ali i kao - žensko... Rekla im je da ona za njih nije Sofija, već njihov drug, saborac Sofronije. Htela je, uprkos lepoti i mladosti, da bude - muško. Zato im je u trenucima zatišja, kad se nije pucalo s obe strane, pričala o ljutim bojevima u kojima je učestvovala, o svojim ratnim drugovima koji su joj nadenuli ono ime.

Pre nekoliko godina, u svom skromnom stanu u Beogradu, pričala nam je „baka Sofija" - kako su je zvala deca iz komšiluka - o velikim, nezaboravnim danima svoje mladosti, kad se sve nudilo otadžbini, a od nje se nije tražilo ništa, čak ni - nezaborav. Pričala nam je kako je bilo u vreme odbrane Beograda i kasnije na solunskom frontu.

Mi smo, u to vreme, rat shvatili kao svaku drugu nesreću, kao nepogodu, kao poplavu ili požar, pa primer, od koga se treba štititi zajedno, udruženim snagama, a posle, kad sve mine i svrši se vojna, da svako bude ono što je bio. Da težak ostavi pušku i top i vrati se svome polju, ralu, svojim vočićima, ako nisu negde skapali izvlačeći topove na brda; da se majstor vrati svome zanatu, đak knjizi, učitelj i profesor svojim đacima, da radnici opet uđu u radionice, da rade i nahrane ona mala usta koja su toliko puta bila gladna i koja su u tom prokletom ratu bila željna zagrljaja svojih očeva...

U tom surovom otadžbinskom ratu, shvatili smo to kao dug zemlji, dug otadžbini. Niko, razume se, nije mogao da očekuje da mu otadžbina za prolivenu krv - plati na bilo koji način. Ako je bio junak, dobio je odlikovanje. Bilo je i napredovanja u činovima: ja sam dogurala do narednika! Nije to mala stvar: narednik srpske vojske! To je bila i Milunka Savić, koju sam obožavala i uvek se skromno povlačila pred njom kao junakom. Zaista, Milunka je bila junak, ali je bila skromna; ostala je ono što je bila i pre rata...

Od kraja jula do početka decembra prve ratne godine nije bilo dana bez borbe. Austrijanci i Mađari su danonoćno kidisali na prestonicu. Čim su prešli Savu i zauzeli Šabac mislili su da će brzo pasti i Beograd. Ali, naši su ih posle dvanaest dana tako zaokupili da su se sunovratili u Drinu...

U početku me zbunjivalo komandantovo prezime. Otkud takav čovek među braniocima srpske prestonice? Ubrzo sam saznala neke pojedinosti: rodio se u Banatu, majka mu je, kažu, Srpkinja, otac Nemac. U vreme aneksije Bosne i Hercegovine, 1908. godine, Kirhner je bio poručnik u austrougarskoj vojsci, ali je iskoristio prvu priliku i prebegao u Srbiju i to sa celim vodom svojih vojnika.

Kad je izbio rat, Kirhner se prijavio dobrovoljačkom odredu. Znali su i da je hrabar i da je častan, pa su mu dali isti čin koji je imao u austrougarskoj vojsci i poverili mu komandu...

Okupljao je mladiće iz Srema i Banata koji su uspeli da prebegnu u Beograd i izražavali želju da stupe u vojsku. Kako su za vojsku bili premladi, javljali su se u dobrovoljce. U početku je Kirhner imao samo petnaestak ljudi, a ubrzo potom blizu četiri stotine.

Pričala nam je Sofija i o onom času u kome su Austrijanci tražili predaju Beograda i skidanje zastave koja se vijorila na bedemu Beogradske tvrđave:

- Nerazuman zahtev. Predati Beograd bez borbe! Dozvoliti da se na njegovoj Tvrđavi zavijori austrijska zastava! Bilo nam je jasno da naši neprijatelji ništa ne znaju o našem ponosu, srčanosti i odvažnosti. Nije bilo čoveka kome bi tako nešto palo na pamet. Naprotiv, svak je bio obuzet mišlju da samo preko mrtvih branilaca neprijatelj može ući u Beograd...

Htela bi, iz skromnosti, da prećuti svoje podvige u početku rata i kasnije, u oktobru 1915. godine, kada je na Dunavskom keju, u krvavim uličnim borbama, jurišala prsa u prsa, tukla Švabe i iz ruševina izvlačila svoje ranjene drugove...

Kao iskusnoj komiti, oguglalom na svakojake nevolje, Ignjat Kirhner joj je u početku rata poverio zadatak da sa još četvoricom ljudi čamcem pređe na levu obalu Save i da na austrijskoj karauli istakne srpsku zastavu. Osim toga, treba da preseče telefonsku liniju i pokupi oružje...

Bila je srećna što je baš njoj poveren taj zadatak. Istina, s njom će ići Predrag Karaklajić, Miroslav Golubović, Pavle Arsenić i Milivoje Lazarević, ali će oni izvršavati njenu zapovest. Bojeći se da se komandant ne predomisli, tražila je dozvolu da krene te noći.

- Ne! - rekao je Kirhner. - Zora je dušu dala za akcije! Najpre čamcem, tiho, preko Save, pa onda pa prstima do karaule i usnulim Austrijancima učtivo kažeš: „Žao mi je što sam morala da vas probudim i uzmem vaše puške..."

Kirhner je umeo da bude i veseljak. Šalio se u svakoj prilici, pa i u jeku najljuće borbe i kad je bio teško ranjen.

Sledećeg jutra, pre no što je svanulo, čamac s onom posadom skliznu s pristaništa u Karađorđevoj ulici prema Zemunu. Naoružani tako da čitav dan mogu voditi borbu s austrijskom četom, Sofija i njeni pratioci stigoše na levu obalu. Nosili su i dve srpske zastave, uzete iz hotela „Bristol", gde se nalazilo prvo previjalište.

Nisu, ipak, uspeli da uhvate austrijske stražare na spavanju - opazili su ih čim su prišli karauli i tog trenutka, gologlavi, neki i bez odeće i oružja, hrabro jurnuli u bežaniju prema Zemunu. Kad su videli Sofiju i njene drugove s redenicima preko grudi, toliko su se uplašili da nije bilo sile koja bi ih zadržala da prihvate borbu...

Tako je Sofiji ostalo da do kraja, bez ikakvog otpora, ispuni zadatak: da preseče telefonsku liniju i između karaule i austrijske komande u Zemunu, da istakne dve srpske zastave, jednu prema Zemunu - da Austrijanci vide da je kula osvojena, a drugu prema Beogradskoj tvrđavi - znak komandantu Kirhneru da je zadatak izvršen...

Ostalo im je da mirno pokupe oružje i municiju, da ispitaju teren oko Save i njenih šibljaka i oko železničkog mosta i da se živi i zdravi vrate u Beograd.

Kad su bili u pristaništu, sa Tvrđave su se oglasili srpski topovi, tukući monitor koji se, ploveći Dunavom približavao ušću Save. Sofija i njeni drugovi stigli su da učestvuju i u ovoj borbi; brzom mitraljeskom vatrom i topovima naterali su monitor na povlačenje...

Kao da joj je bilo suđeno da u početku rata, u leto, 1914. i u jesen 1915. godine, oba puta u sudbonosnim trenucima, bude u odbrani srpske prestonice...

Usred borbene huke, koja na srpskoj strani polako jenjava jer je branilaca sve manje, a na švapskoj raste jer je napadača sve više i više, krvavim razbojištem odjekuje glas Sofije Jovanović: „Udri! Ne daj se! Napred, momci! Bombe bacaj! Neka Švaba upamti Beograd..."

Na Dunavskom keju, gde behu umukli srpki i saveznički topovi, gruva samo nemačka artiljerija, idu sve gušći nemački streljački strojevi, ali srca branilaca srpske prestonice još plamte žarom, još tuku neprijatelja koji nadire.

Ovim preostalim grupama nema više ko ni da komanduje; starešine izginule ili ranjene... Ali, ovde je svak sebi izdao zapovest: ni koraka nazad! I kao da je svak sebi održao opelo.

- Nema municije! - odjekuje u noći slabašan glas jednog ranjenika. - Braćo, nema municije!

- Štitite me, momci, ja ću doneti municiju! - kaže Sofija, pa u nekoliko skokova pretrčava ulicu i nekako dovlači sanduk municije koju branioci Beograda, pokošeni granatama i rafalima, nisu uspeli da ispucaju.

Novi plotuni kose švapske vojnike koje je trenutna tišina ohrabrila. Mislili su da je najzad slomljen otpor branilaca i da će slobodno moći da uđu u srpsku prestonicu.

- Meni ostade samo jedna bomba i deset megaka! - čuje se opet nečiji glas.

- Ja imam još dva redenika i pet bombi! - odgovara drugi. - Čim Švabe krenu - zasuću ih onim što imam, pa posle šta nam Bog da...

- Evo ih! Udrite, braćo!

Prolomi se vazduh, jauci ispuniše noć, zemlja se ponovo zatrese.

Istrčavaju gusti redovi nemačkih vojnika koji pokušavaju da se dočepaju ulice i zaklona odakle biju poslednji branioci grada. Potisnuta sa jednog mesta, grupa branilaca dotrča na drugo, na kojem je bila Sofija Jovanović s dvadesetak dobrovoljaca.

Pazi na komandu! - zatreperi iznenada glas poslednjeg starešine Živka Kezića, koji je došao s grupom dobrovoljaca.

S druge strane zaklokota nemački mitraljez.

- Pali! - grmnu Kezićev glas.

Istog trena osu se vatra iz pušaka i mitraljeza. Usred tog pakla od bombi i šrapnela banu jedan stariji seljak s torbom o ramenu. On prosto nalete na Sofiju.

- Čoveče, šta ćeš ti u ovom paklu? Šta te dovede ovamo?- šapatom upita Sofija.

- Muka, vojniče - prošapta i seljak. - Muka. Tražim sina, redova u desetom kadrovskom puku. Kažu da je ovde...

- Skloni se, prijatelju, ovde, iza ove kuće. Vidiš da IIIvabe biju sa svih strana...

- 'Oću, 'oću, vojniče. Ma nije mi za mene, i da me pogodi, star sam, ali mi je za vas, mlade.

I seljak poče da govori o svome sinu:

- Raspitivao sam se, pa mi rekoše da je ovde, kod majora Gavrilovića.

- Slušaj, prijatelju, ne možeš ga sada naći. Vidiš i sam kako je. Nego, idi ti kući, pa kad ovo mine, kad oteramo Švabe, ti dođi...

- Dobro- veli seljak pomirljivo. - Dobro, kad ti kažeš. Ama, da mi je samo da ga vidim, da mu preobuku dam...

- Kući, kad naređujem! - zapovedi Sofija.

Uto opet odjeknu nečiji glas:

- Nemamo municije! Ni bombi!

Seljak pozdravi vojnički i ode, ali se ubrzo vrati sa sandukom municije.

- Videh ovu municiju, pa velim... da prinesem. Mog'o bi ovako i ubuduće...

- Ti stari kući! - viče Sofija.

- Da idem za municiju još jednom, pa šta Bog da - predlaže seljak.

- Kući!

Sofija pognute glave u trku pređe ulicu da potraži municiju. Ubrzo se vrati. Umesto sanduka municije donese dečaka od petnaestak godina. Ranjen je, ali ne ispušta pušku iz ruke. Na glavi crnogorska kapa. Bajonetom mu rašivaju kaputić i previjaju ranu. On ni da jekne.

- Boli li? - pita Sofija.

- Ne boli! - kaže dečak.

- Kako je to moguće? Ti si još mali.

- Ja sam dobrovoljac. Nisam više mali. Hteo sam u podoficirsku školu, ali škole ne rade. Tako dođoh među dobrovoljce...

- Izdrži još malo! - kaže materinski Sofija. - Dok naiđu bolničari.

- Tamo, na bojištu, ima još mlađih od mene! - reče dečak. - I tuku Švabe...

- Trebaju nosila! - viče Sofija.

- Nemamo nosila!

- Odvaljuj vrata! - zapoveda Sofija.

- Koja vrata! - pita neko.

- Koja bilo!

Tog trenutka dva dobrovoljca doneše vrata skinuta s nečije porušene kuće.

- Pomozite da ga iznesemo odavde! - kaže Sofija. Tukao se kao pravi junak...

- Dunavski kej je pun mrtvih i ranjenih. I bolničari su izginuli. Ima još samo nekoliko žena koje idu po razbojištu i izvlače ranjene - govori neko u mraku.

- Gde god se okreneš vidiš neprijatelja - kaže drugi glas. Najgore je za ovu mlađariju. Sklanjamo ih, a oni - ništa. Hoće da tuku Švabe... Ima ih nekoliko tamo... oko pruge.

- Moram ih zaštititi! - kaže Sofija. Idem do njih!

- Ne sad! Poginućeš! - šapnu jedan dobrovoljac.

- Moram! - uzvrati Sofija. - A vi nosite ovog dečaka!

Sofija potrča oprezno. U susret joj dotrčaše tri dečaka. Skloniše se iza zida srušene kuće.

- Šta ćete vi ovde? - upita Sofija blagim glasom.

- Da pomognemo vojsci! - odgovori jedan. - Imamo i puške...

- Puške? Otkuda vam?

- Od poginulih vojnika! Ima ih - koliko hoćete. Tamo... razbacane po pruzi...

- Kako se zoveš? - pita Sofija najstarijeg među njima.

- Dušan Vujić! - odgovara ponositi dečak.

- Šta ti je otac?

- Opštinski delovođa!

- A ti? - pita drugog.

- Svetislav Đorđević. Nisam mali, imam četrnaest godina, đak sam Prve beogradske gimnazije. Otac mije učitelj.

- Ja sam Jovan Stanić - predstavi se treći dečak. Meni je dvanaesta godina. Sin sam kapetana Stanića iz Beograda...

- Nazad! U varoš! - zapovedi Sofija.

- Ja ostajem ovde! - odgovori Vujić.

- Ostajem i ja! - dodaje Đorđević.

- Meni je ovde mesto! - šapnu Stanić. - Hoćemo i mi da tučemo Švabe...

- Zar vas nije strah?- ispituje ih Sofija.

- Veći je strah predati se! - odgovoriše. - Treba braniti Beograd!

- Bežite odavde! Brzo! Jedan za drugim! Vojnički! Ja ću vas štititi...

- Odavde ni mrtvi! - reče na to Vujić.

- Nama je ovde mesto! - složno će druga dvojica.

- Odlazite ili ću vas razoružati! - planu Sofija. - Ako ste vojnici, morate slušati naređenja. Razumete li?

- Razumemo! - odgovoriše dečaci uglas i jedan za drugim, vukući puške, pretrčaše ulicu i krenuše prema varoši...

Dogodilo se, ipak, nešto što Sofija nije mogla da predvidi: dečaci su tobož otišli s bojišta, ali su krenuli s druge strane prema reci i stigli do Nebojše kule.

Tu ih je nešto kasnije zatekao đak-narednik Bogosav Vojinović-Pelikan. Rekao im je da se povuku onog časa kad se vojnici budu povlačili... Vojnici se, međutim, nisu ni mogli povući - svi su izginuli braneći do poslednjeg daha svoju prestonicu... Dečaci su tu zarobljeni i - streljani...

- Streljani! Streljani! - ponavlja Sofija i kao da sada, posle toliko decenija, gleda taj užasni prizor kako Nemci streljaju srpske dečake. - A mi kod Drine, godinu dana ranije, vodimo borbu sa austrijskim i mađarskim trupama... Noću ih bombama iz rovova isterujemo... Posle uskočismo u te iste rovove. A tamo užas: mnogo njihovih ranjenika. Meću njima i jedan poručnik. Pored njega sedi njegov posilni. Poručnik, kad nas je ugledao, premro od straha... Moli da mu poštedimo život... Dođe i naš oficir, kapetan Jovanović, koji odlično govori nemački. Poručnik stade da bogoradi: „Ne dajte, gospodine kapetane da me ubiju, ali ne dajte, molim vas, ni oči da mi vade..." Potom, videći koliko je kapetan Jovanović začuđen, dodade kako njihovi stariji oficiri pričaju vojnicima da su Srbi varvari, da seku zarobljenicima nos i uši i vade oči... Pa jeste, uzvraća na to kapetan Stanojević, u pravu su bečki oficiri, sada će to i vama da se desi... Zatim odmah naredi vojnicima da ga u šatorskom krilu na puškama odnesu u previjalište u Krupnju, da mu što pre ukažu lekarsku pomoć... Satima su naši medicinari previjali austrijske ranjenike...

A pre toga, kad ono ratovasmo s Bugarima, zatekli se mi iznad sela Sokolaraca, kod Kočana, na desnoj obali Bregalnice. Beže Bugari prema Rajčanskom visu, naši osuli plotunom i lepo gledaju kako neprijateljski vojnici padaju... U neko doba dođe jedna naša patrola i reče da je dole, u potoku i šipragu, naišla na nekoliko ranjenih bugarskih vojnika. Patrola im uzela oružje, a njih nije dirala. Teško će, rekoše naši vojnici, preboleti, jer ih pored rana muče glad i žeđ...

Toliko nas je kosnulo ovo saopštenje da smo svi skočili da im pomognemo. Ne možemo ih, kažu naši oficiri, ostaviti da umru u takvim mukama. Moramo im pomoći. Beše leto, početak jula, sunce pripeklo. Krenuli naši vojnici prema označenom mestu, kad tamo imaju šta da vide- desetak ranjenih bugarskih vojnika na izdisaju pošto je tu borba besnela nekoliko dana - niko od njihovih nije mogao da im priđe i pomogne. Kad su zdravi pobegli prema Rajčanskom visu ranjenike su ostavili... Bilo ih je strašno i pogledati. Na jednom nesrećniku, u rani na butini gomila crva... Svi su oni preneseni u naše previjalište i spaseni. Koliko smo mi dobijali hrane-toliko je i njima davano...

Ta plemenitost našeg vojnika zadivila je svet. On je Kosovo na sablji izgubio, na sablji ga je i povratio. On u borbu ide napred, prsa u prsa, bajonet na bajonet, licem u lice, a ne mučki i iza leđa. Ranjenicima je pomagao da zacele rane. Ako nije u torbi imao zavoje - imao je košulju, cepao je komadiće da bi ranjenom neprijateljskom vojniku previo rane... Napojio ih je vodom iz svoje čuturice, a ako ni vode nije imao - sklanjao je ranjenike sa sunca u neko hladovito mesto...

Uzeti bilo šta tuđe, ili dirnuti tuđu ženu u našoj vojsci nije bio samo smrtni greh, već i činjenica da bi mu vojni sud odmah izrekao smrtnu presudu.

Kad smo se u jesen i zimu 1915. godine našli u teškoj situaciji, kad su tri odlično naoružane vojne sile nastojale da nas satru - nije pam se išlo daleko od svojih ognjišta: hteli smo da se sudarimo s neprijateljem, pa šta kome Bog i sreća junačka daju.

Vojvoda Živojin Mišić je zahtevao od Vrhovne komande da se nemački, austrougarski i bugarski pukovi sačekaju na Kosovu i tu, poput naših predaka, podelimo megdan na život i smrt. To bi se možda i dogodilo, da vojvoda Stepa Stepanović nije rekao da više vredi hiljadu živih srpskih ratnika nego tri stotine hiljada mrtvih srpskih heroja... Tako smo se našli na bespuću na kojem se masovno umiralo...

I do nas je, kasnije, doprla izjava francuskog državnika Anri Brijana, izgovorena u Parlamentu: „Ako ovu Golgotu preživi jedini srpski vojnik, Francuska se mora smatrati obaveznom da mu pošalje svoju celokupnu flotu da bi ga spasla..."

Oni koji su, zahvaljujući toj floti spaseni, koji su stigli do Krfa, Vida, Ajačija, Bizerte, svedočili su o patnji ali i o nepokleku srpskog naroda pred udruženim neprijateljem. To je ono što je ponovo zadivilo svet. Taj svet je hitao da nas vidi, prihvati, da nas nahrani i odene... U Bizerti je izgnanicima iz otadžbine priređen veličanstven doček. Na čelu francuske mornarice i mase sveta bio je starac sede brade, admiral Geprat, koga će naši vojnici nazvati - Srpska majka.

Ali, kad je masa sveta na jarbolu broda videla plavu zastavu sa žutim krugom - znak da na brodu vlada zaraza i kosi smrt - razbežala se... I, evo, sa broda prvo izlaze pitomci podoficirske škole, njih četiri stotine, jer ih je pet stotina uz put umrlo, svi u dronjcima, bosi... Francuska vojna muzika želi da ih dočeka maršom, ali se muzičari guše u suzama i ne mogu da odsviraju ni jedan jedini akord. Za to vreme pitomci podoficirske škole i vojnici sa svojim starešinama marširaju bosi paradnim korakom pored admirala Geprata... Među vojnicima korača i jedna mlada žena, koju oficiri zaklanjaju svojim telom - hteli bi da je niko ne primeti. Admiralovom oku ne izmače taj momenat i on od srpskih oficira traži objašnjenje.

- Gospodine admirale, ova žena je naša velika sramota, zato je krijemo - odgovori mu oficir na čistom francuskom jeziku. - Ona je naša tuga i naša velika nesreća...

- Ne razumem! - uzvrati admiral. - Kakva sramota?

- Nju je, gospodine, u Mačvi silovala četa austrougarskih vojnika i ona sada nosi plod neprijatelja - jedva, kroz suze i jecaje izgovori kapetan.

Zaplakao je i adrmiral Geprat. Zaplakao i otpasao svoj mač, prišao nesrećnoj ženi i položio ga pred njene noge u znak najdubljeg poštovanja...

Narednik srpske vojske Sofija Jovanović mogla je dugo, satima, da govori o ratu, ali ne i o sebi. O njenom junaštvu svedo"čila su mnogobrojna odlikovanja.

Autor:Antonije Đurić,"Žene Solunci govore"

Podeli ovu vest

26/09/2015 0 comment

„Kuvarsko društvo Pančevo“ 27. septembra 2015. godine organizuje međunarodno takmičenje u pripremanju vojvođaskog goveđeg gulaša u kotliću. Takmičenje se održava u Pančevu, na platou zelene pijace, kod UR Boemska prica. Broj ekipa je ograničen do 60 kotlića. Ekipe broje od 4 do 8 članova. Takmičenje se održava pod sloganom „Da vam prija jelo ...

10/07/2018 0 comment

NikolaTesla, slavni srpski naučnik jedan je od najvećih svetskih genijalaca svih vremena. Možda ste se zapitali,kako je postizao vrhunsku ...

14/09/2019 0 comment

Manastir Tuman vekovima stoji kao temelj svedočenja naše istorije, i neprocenjive vrednosti kulturnog značaja Srbije, takođe i okupljanja ...

11/09/2019 0 comment

"Mokranjčevi dani" biće 54. put održan od 14. do 20. septembra u Negotinu u čast kompozitora Stevana Stojanovića Mokranjca. "Uvažavajući tradiciju ...

14/09/2019 0 comment

Požegača ili, kako se u narodu zove, madžarka, neprikosnovena je u proizvodnji vrhunske šljivovice. Od svih drugih sorti šljiva u ...

O Portalu

Portal koji promoviše Srbiju i njene vrednosti. Sve na jednom mestu, priča o Srbiji koju volimo, njenoj tradiciji, lepotama, ljudima i događajima.

Najnovije vesti

Newsletter

Budite u toku sa najnovijim vestima i informacijama na našem portalu!