Srpsko pravosuđe u 19.veku - pod kopitama kneževog konja

Srpsko pravosuđe u 19.veku - pod kopitama kneževog konja

Najveći potres u srpskom pravosuđu XIX veka izazvala je afera pozanta kao "Propast Velikog suda". Sredinom 1864. godine šestorica članova ondašnje najviše sudske instance u zemlji izvedeni su pred specijalni sud, ustanovljen nakaradnim i u istoriji srpskog zakonodavstva jedinstvenim Zakonom o davanju sudija pod sud.

Oni su bili optuženi da su namerno i mimo zakona doneli oslobađajuću presudu za učesnike takozvane Majstorovićeve zavere koje je, prethodno, Okružni sud u Smederevu oglasio krivim za pripremanje prevrata i uvreda vladara. Predsednik Velikog suda Jovan Filipović i sudije Jevrem Grujić, Jovan Nikolić i Marinko Radovanović osuđeni su na po tri godine zatvora i dvogodišnje lišenje građanske časti. Sekretar suda Stojča Ivanković osuđen je na dvogodišnji zatvor i gubitak građanske časti od 12 meseci, ali pre nego što je upućen u Karanovac (sadašnje Kraljevo) na izdržavanje kazne, pomilovala ga je vladarska ruka.

Zbog posledica i reakcija koje je izrodila, istoričari i pravni stručnjaci aferu "Propasti Velikog suda" porede sa državnim udarima kralja Aleksandra Obrenovića. Nesumnjivo je da je ovom presudom režim kneza Mihaila Obrenovića mnogo izgubio u očima demokratskog sveta. Negodovala je ne samo liberalno orijentisana srpska javnost, već i konzervativci, a na zbivanje u balkanskoj kneževini nije ostala ravnodušna ni Evropa. Austrijski konzul u Beogradu postupanje s Velikim sudom je nazvao "monstruoznim" i svojoj centrali u Beč dojavio:

"Javno mnenje preplašeno, samo šapuće, ali indignacija je opšta".

Po oceni francuskog konzula, koji nije imao nimalo simpatija za karađorđevićevce i liberale, zavera se svodi na "nekoliko intriga, verovatno više nerazboritih, no kažnjivih, koje je trebalo suzbiti običnim policijskim merama. "Po uputstvu svog ministra Francuz je zvaničnom Beogradu preneo žaljenje svoje vlade zbog krivičnog postupka i osude petorice sudija.

Da li je kneginja Julija ispraznila državnu kasu?

Nema sumnje da je takozvanu Majstorovićevu zaveru, koja je prouzrokovala sudsku aferu, knez Mihailo Obrenović, uz pomoć Ilije Garašanina i Nikole Hristića hteo da iskoristi za obračun sa pristalicama dinastije Karađorđević, koji su posle poraza na Svetoandrejskoj skupštini počeli da se ponovo povezuju i dižu glave.

Zavera je otkrivena krajem 1863. godine, a ime joj je nadenuto po vođi i najpoznatijem od 36 učesnika Antoniju majstoroviću, bivšem savetniku. Obrenovićevci su ga zapamtili kao zadrtog karađorđevićevca koji je sa svojim istomišljenicima pokušavao da povrati na vlast kneza Aleksandra, posle njegovog bekstva u beogradsku tvrđavu. Uz Majstorovića su bili još jedan savetnik iz doba Karađorđevića, dva aktivna i jedan penzionisani sreski načelnik, tri sveštenika, zatim seoske gazde, dućandžije i svinjarski trgovci.

Jedno od glavnih područja zavere bio je Karađorđev zavičaj - jasenički kraj. Mihailova vladavina postajala je sve nepopularnija kod naroda i zaverenici su smatrali da treba iskoristiti ovo nezadovoljstvo. Na ruku su im išla i dva poteza ondašnje vlasti: procena zemljišta zbog novog poreza na imućnost i česti pozivi na vojne vežbe. Uz ovo su išle i glasine da je knez Mihailo ispraznio državnu kasu, da je kneginja Julija u Londonu na svoj provod potrošila 20 000 dukata, da se sprema rat sa Turcima...

Šta uraditi knjazu, kad za sobom ima vojsku i policiju

U svom delu "Druga vlada Miloša i Mihaila", Slobodan Jovanović ovaj detalj iz srpske istorije ovako opisuje:

"U toku 1863. među zaverenicima bilo je dosta sastajanja i razgovaranja. Po srpskom običaju, čim bi se dva nezadovoljnika sastala, odmah bi počeli govor o tome da ovako više ne ide... Na reči, svi su bili za energične mere. Jedni su preporučivali Vučićevu metodu: Filip Stanković ili Antonije Majstorović uzeo bi Kragujevac gde je još bilo oficira predanih staroj dinastiji. Okolni sreski načelnici među kojima su se nalazila dva-tri pouzdana karađorđevca pobunili bi narodnu vojsku svaki u svom srezu. U srcu Šumadije planula bi narodna buna, i, kao 1842. Kragujevac bi opet pošao na Beograd... Drugi su mislili da je bolje čekati iduću Skupštinu, koja je trebalo da se održi 1846: na toj Skupštini, karađorđevci bi upotrebili protiv kneza Mihaila onu istu metodu koju su 1858. obrenovićevci upotrebili protiv kneza Aleksandra: Skupština bi uzela svu vlast u svoje ruke i zbacila kneza. Treći su nalazili da su i vučićevske "rebelije" i skupštinski prevrati opasne stvari i da se Mihailo, koji ima vojsku i žandarme, ne može otvorenom bunom oboriti. Njega treba ubiti 'u dočecima' - tj. prilikom njegovih putovanja po zemlji. Jedan čovek iz zasede imao bi da svrši s njime kratkim putem.

Sve su to bili samo razgovori. Da li se posle toga prešlo na kakve pripreme? Zaverenici su držali da ne mogu ništa započeti bez novca. Prošla su ta vremena, govorili su oni, kada je Vučić dizao bune sa 150 dukata: sada se za takva preduzeća (prevrate - prim. M. I.) tražio kapital, a kapital je mogao dati samo Aleksandar Karađorđević. Na jednom sastanku u selu Kovačevcu, gde je bilo dvadest do trideset zaverenika, napisano je jedno pismo Karađorđeviću: on se poziva natrag u ime četiri okruga - beogradskog, smederevskog, kragujevačkog, rudničkog; u isto vreme tražilo se od njega 6000 dukata za troškove prevrata. Ovaj se novac imao prvenstveno podeliti među komandire i četovođe narodne vojske. Pismo su trebala odneti Karađorđeviću u Peštu dva zaverenika, koji su i inače svojim poslom, kao svinjarski trgovci, odlazili u tu varoš. Ali, oni nisu mogli dobiti pasoše, i tako pismo nije bilo dostavljeno Karađorđeviću. U tome stanju se nalazila zavera, kada je policija zatvorila Majstorovića i drugove."

Vođa zavere sve priznaje i sve izdaje

Uhapšene zaverenike isleđivali su lokalni policijski organi, čijih se metoda i načina rada nisu oslobodili ni njihovi današnji naslednici. Za policiju je bilo jedino važno da od osumnjičenih dobije što više i što težih priznanja. Ove izjave poslužile su kao temelj optužnice i jedini materijal u dokazanom postupku. Verovalo se da je rekonstrukcija činjeničnog stanja sporedna i suvišna.

Pre nego što je grupa predata Okružnom sudu u Smederevu, vođa zaverenika Antonije Majstorović uputio je iz zatvora u Smederevskoj Palanci pokajničko pismo knezu Mihailu i moleći ga za oproštaj objasnio kako je planirana nova smena dinastije. Iako Majstorović, očigledno, pokušava da minimizira svoju ulogu, njegovo potanko navođenje detalja iz razgovora nekolicine saučesnika najbolje ilustrije da su zaverenici zaista bili još daleko od realizacije neke od svojih namera i da knezu i državi nije pretila onolika opasnost, kako je to predstvila policija.

Navodeći imena sveštenika Danila Drenakovića i Gavrila Popovića, i Milovana Jankovića, jedinog pripadnika grupe koja je, umesto povratka na presto Karađorđevića, hteo republiku u Srbiji, Majstorović piše knezu da se pomenuta trojka sastala, razgovarala i da je saglasna da se "poštopoto, i kojim bilo načinom učini, da se Vaša Svetlost liši vlade ili samoga života (a) onda su se počeli dogovarati koga će posle za knjaza... Janković ne hotjaši se nikako na pobunu kao videću mu se i opasnu i nemoćnu, saglasiti predloži da se Vaša Svetlost ubije u proputovanju za Kragujevac, počem obično kavaljerija pred ili za Vašom Svetlošću na daleko putuje, i ona se samo s nekoliko lica nalazi. Sveštenici Danilo i Gavrilo primete mu zašto to ne bi moglo biti u Beogradu, nego da se čeka na putovanje, a on im ovako odgovori: u Beogradu nevalja to da bude zato, što bi tamo u tom slučaju, počem se zna, da je od nekoliko ljudi samo ubijen odma njegovo praviteljstvo zauzelo vlast, izvikalo s vojskom i beograđanima naslednika knjažeskoga, koga je on sigurno označio za knjaza, i onda bi se opet morala pobuna praviti, da toga knjaza i praviteljstvo njegovo obara... Ona dvojica na to pristanu, dadu mu uverenje da će tako činiti..."

Najveća kazna: samo dve godine zatvora

Majstorović dalje piše:
"Ja sam na ovo kazao popu Danilu, da je to plan vrlo dobar, ali zato opet, da on nipošto nikom ništa o njemu ne kazuje, dokle se god ne izvrši. Sutra dan po odlasku popa Danila, a to je uoči samoga Mitrova dana, čujem ja tu u Smederevu, da je neki Topolac kazivao, da će Vaša Svetlost odma po Mitrovu danu poći za Kragujevac, i da će uz put pregledati narodnu vojsku, pak pobojavši se, da se to grozno delo tom prilikom, i ako je Janković njima dvojici onako rekao, ne proizvede i ne svršivši sav moj posao za koji sam bio u Smederevu, umesto da čekam sutrašnji damšif, pođem u dva sata posle podne na kolima, i tek u 10 sati, po najvećoj pomrčini i prozvrcivanju kiše, kad sam se kod pašine česme i izvrtao s kolima, u Beograd dođem u nameri tvrdoj, da ako zaista Vaša Svetlost taj put misli preduzeti, sve gornje radi nadležnoga upravljenija saopštim joj; no počem od toga puta ništa ne bude, i ja to prećutim s tim da Vašoj Svetlosti, pri prvom preduzetom putešestviju... saopštenje učinim, i tako je to do sad stajalo."

Majstorović i drugovi su posle višemesečne istrage izvedeni pred smederevski Okružni sud, koji je maja 1864. godine (po starom kalendaru) doneo presudu. Sudsko veće je 26 zatvorenika osudilo, četvorica su, kako se u ono vreme govorilo, "pušteni ispod suđenja", a četvorica oslobođena zbog nedostatka dokaza. Među ovim poslednjim je bio i liberal Milovan Janković. Međutim, nijednom od osuđenih nije bila izrečena kazna veća od dve godine zatvora.

Predsednik suda otpisuje ministarstvu

Za ishod suđenja u Smederevu vlast je bila izuzetno zainteresovana. O tome svedoči i prepiska između ondašnjeg predsednika Velikog suda Jovana Filipovića i zamenika ministra pravde Milana Petronijevića. Odgovori predsednika suda mogu da posluže i današnjim sudijama kao uzor u odbrani dostojanstva, samostalnosti i nezavisnosti pravosuđa.

Zamenik ministra pravde u prvom pismu piše predsedniku Velikog suda:

"Gospodine! Ako vam je došla presuda u stvari Majstorovića od smederevskog suda, molim vas javite mi s nekoliko reči sadržaj iste uglavnom."

Predsednik ovako odgovara:

"Mogu vam toliko kazati, da ih je veća čast osuđena, i da je delo danas došlo a predusa da je do 50 tabaka. U ostalom, ako bi administracija htela nešto više znati, neka se zvanično piše, pa vam mogu ako oćete i akta a i presudu poslati."

Uvređeni visoki činovnik odgovor je shvatio kao ličnu uvredu, pa otpisuje predsedniku: "Gospodine! Ni akta ni presuda mi ne trebaju, no mi je potrebno da znam koji su i našta i za kakvu krivicu osuđeni, a koji su oslobođeni. Vaše nije pokazivati mi način na koji ću se vama obraćati, no ispunjavati naredbe koje vam po zvaničnom mom položeniju i u granicama ministarske vlasti izdajem. I tako očekujem da do sutra ispunite moju jučerašnju naredbu."

Naravno, ni predsednik nije ostao dužan zameniku ministra. Uzvrato mu je dostojanstveno i napisao:

"... i kad bi dužnost moja bila, kao predsedatelja Vel. suda izvode iz presuda praviti, kakovi su vama potrebni, nemoguće mi je vašem zahtevaniju od današnjeg dana udelotvoriti."

Ovakvi odgovori Jovana Filipovića, u kasnijem postupku koji će biti proveden protiv njega i još četvorice sudija Velikog suda, biće uzeti kao otežavajuća okolnost i jedan od dokaza optužbe.

Presudu smederevskog suda, Veliki sud je zbog niza nepravilnosti dva puta vraćao, ali ona ni u poslednjoj redakciji Okružnog suda, kako piše Jovan Milićević u knjizi "Jevrem Grujić", nije valjala. U prvoj presudi, na primer, iz teksta je "ispao" jedan od optuženih, a u drugoj su nedostajali i najnužniji elementi.

"Što je najvažnije", piše Milićević, "u njoj su bila samo priznanja optuženih i izjave svedoka - od kojih su mnoga na sudskom pretresu bila opovrgnuta - bez navođenja dokaznih dela; a sama dela nisu bila tačno okvalifikovana u saglasnosti sa odredbama kaznenog zakonika."

Pokušaj prevrata, po zakonu, ne podleže kazni

Kada je i po treći put iz Smedereva dobio ovakvu presudu, Veliki sud ju je jednostavno poništio, a sve osuđene oslobodio kazne. Veliki sud je smatrao da u raboti zaverenika nema ničeg kažnjivog. Tačnije, sudsko veće je našlo da ne postoji ni delo pripreme izdajnčkog preduzeća (prevrata), ni delo uvrede kneza. Po njegovom obrazloženju, zaverenička aktivnost nije išla dalje od budžaklijskog došaptavanja. Od dela pripreme izdajničkog preduzeća (prevrata) postojao je samo pokušaj, a po zakonu pokušaj ne podleže kažnjavanju.

Interesantno je obrazloženje o nepostojanju krivičnog dela - uvrede kneza. Ovo delo, zaključio je Veliki sud, nije postojalo zato što optuženi nisu dolazili u lični dodir s knezom. O njemu su govorili između sebe, pa ni tada nisu ružili njegovu privatnu ličnost, nego su samo napadali njegovu javnu radnju.

Odluka Velikog suda od 3. juna 1864. godine, kojom su oslobođeni svi učesnici Majstorovićeve zavere zaprepastila je kneza, Vladu i Savet.

Ondašnji ministar pravde Rajko Lešjanin, inače profesor prava i pisac pravnih udžbenika, odmah je zatražio da petorica sudija Velikog suda "izjasnjenje svoje podnesu" zašto su takvu odluku doneli.

Na ministrovo pismo iz Velikog suda je stigao ovaj odgovor:
"Iz presude Velikoga suda za kriminalna dela od 3. Junija ove godine... vidi se i šta je on sudio i kako je i na osnovu koi zakona i propisa presudio. A presudio je tako... što je tako zakon razumeo, a po zakletvi i zakonima bio je dužan da ne presudi drugačije, no onako, kako nalazi, da je po zakonu pravo..."

Šta je posle oslobađajuće presude, koja i danas može da bude na čast srpskom pravosuđu, čekalo sudije Velikog suda, može najbolje da se vidi iz pisma koje je ministar pravde Lešjanin uputio knezu Mihailu:

"Gospodaru! Vašoj je Svetlosti poznato da je veliki sud za kriminalna dela oslobodio od svake kazne Antonija Majstorovića, penzionisanog sovetnika, penzioniranog sreskog načelnika Kostu Antonovića, penzionisanog sreskog načelnika Milića Šoškića i ostale njihove saučastnike, koji su išli protivu života Vaše Svetlosti i radili na tome, da se prevrat u Srbiji proizvede i nasilna promena u vladajućoj dinastiji učini.

Knez traži da se sudi neposlušnim sudijama

Iznenađen ovakvom presudom Velikog suda, a pozvan zakonom da motrim da se sudovi pri izricanju pravde zakona pridržavaju, ja sam preduzeo i ozbiljno razmotrio presude i akta o ovome delu. Moje udivlenije raslo je sve više, što god sam dublje ulazio u stvar i potanje saznavao delo okrivljenika. I ja ne mogu da sakrijem Vašoj Svetlosti, da sam bio poražen, kad sam vidio, da veliki sud za krivična dela, oslobođava od svake kazne ljude kod koi sam našao zločinstvena dela koja naši zakoni i sa do dvadest godina robie kazne. Je li moguće pomisliti, Gospodaru, da u nas mogu bez kazni proći ljudi koji su ugovorili, da rade zajednički na prevratu u zemlji, od koji su neki u skupu pisali knezu Aleksandru i tražili od njega novaca za tu celj, koi su određivali i dvoicu između sebe zaista i poslati knezu Aleksandru, te od njega novaca zahtevali; koi su dalje neprestano vrbovali ljude za prevrat i po raznim okružijama razturali lažne glasove protivu ličnosti vladaoca, sve u nameri da podstaknu i priugotove pobunu; koi su ugovarali vreme i način bune; koi su na posledku išli i o životu samoga vladaoca i ugovarali s ljudima, koi će im ovo izršiti. Mi bi dali najžalostnije svedočanstvo o svome zakonodavstvu i o svojoj ljubavi k zemlji i redu, ako bi dopustili da se i jednog časa posumnja, da takva dela mogu po našim zakonima bez kazni ostati..."

Milutin Garašanin, političar stare garde, bio je premijer knjaza Mihaila u vreme afere. Mislio je, ako se zahteva bespogovorna poslušnost od činovnika, po čemu bi sudije bile izuzetak?

Ministar se požalio knezu i na odgovor koji je dobio od sudija Velikog suda:

"... da ne bi ništa izostavio, što bi moglo prineti, da se Vaša Svetlost upozna s postupanjem sudija Velikog suda, ja imam čest primetiti Vašoj Svetlosti, da sam, po razmotrenju presuda i akta po ovome predmetu, pozvao sudije Velikog suda za kriminalna dela, koje su rečeno delo sudile, da se izjasne, kako su mogle onako u rečenome postupiti spram drugi naređenja zakona; no sudije, mesto da mi dadu izjašnenja, odgovorile su mi od strane suda, da su oni po zakonu presudili, odričući u isto vreme ministru pravde vlast da nji(h) na odgovor uzima, dokle zakonodavna vlast nereši, mogu li oni za to odgovarati; iako jasni zakoni daju ministru pravde pravo, uzimati na odgovor sudije za dela u zvaničnoj dužnosti učinjena..."

Jevrem Grujić na čelu "pobune u sudstvu"

Kako je ondašnji režim nameravao da se obračuna sa neposlušnim sudijama, ministar pravde je objasnio u nastavku pisma upućenom knezu:

"... Spram ovakvoga postupka rečeni sudija je sam po tom odredio jednu komisiju od tri lica, koja je rečeno delo sudija imala izslediti, no i sudije su i pred komisijom ostale u glavnome pri onome, što su meni u aktu izjavile... S toga sam celo delo podneo na pretres ministarskom sovetu, u kome je rešeno, da se rečene sudije, koje su ovaj predmet presudile, a imeno: predsedatelj istoga suda g. Jovan Filipović, i členovi: g. Jevrem Grujić, Marinko Radovanović, Jovan Mićić, Jovan Nikolić i sekretar Stojča Ivanković, koi je u jednom delu sudiju zastupao, dadu pod sud... Ja imam dakle, Gospodaru, da ispunim danas jednu od najnemiliji moji dužnosti kod Vaše Svetlosti, molećije, da izvoli podpisati ukaz, koim se obrazuje sud, koi će imati da presudi o krivici sudija Velikog suda u ovom delu."
Vlast je zaista radila brzo. Dve nedelje posle donošenja oslobađajuće presude za pripadnike Majstorovićeve grupe, isledna komisija, koju je formirao ministar pravde, počela je da saslušava petoricu sudija i sekretara Velikog suda. Komisiju su činila dvojica činovnika: pomoćnik ministra pravde, načelnik beogradskog okruga kao i predsednik Varoškog suda u Beogradu. Režim je poseban pik imao na Jevrema Grujića, koji je 1858. godine uspeo da pobuni Skupštinu protiv kneza Aleksandra Karađorđevića, a jedno vreme posle toga obavljao je i dužnost ministra pravde. Knez Mihailo, Vlada i Savet su bili uvereni da Grujić, najistaknutija ličnost od sudija Velikog suda, pokušava da pobuni i najviši sud u zemlji. U tom uverenju naročito ih je održavala činjenica što je Milovan Janković, jedan od zaverenika, bio Grujićev prijatelj.

Jevrem Grujić nije dozvolio vlasti da seiri. U isleđivanju pred pomenutom komisijom, umesto da odgovori na pitanja, naređivao je zapisničaru: "Piši, Grujić ćuti."

Jedno od njegovih saslušanja ostalo je ovako zabeleženo:

"Pitanje: Jeste li vi učestvovali u suđenju politični krivaca g. Antonija Majstorovića i drugi 35 lica obvinjeni zbog izdajstva?

Odgovor: Vidi se iz presude.

Pitanje: Jeli vam saopšten akt ministarstva pravde, kojim se od vas, od sviju sudija izjasnenje traži, a zašto niste dali svaki za sebe izjasnenje?

Odgovor: (Ćuti).

Pitanje: Veliki sud za kriminalna dela u svome aktu... kazao da nije dužan odgovarati no vami se primećava da je zakon o činovnicima posle toga nanovo izdan... pa s toga se opominjete, da o ovome predmetu odgovarate, da nebi inače, što propustili što na odbranu vašu služiti može?

Odgovor: (Opet ćuti)

Pitanje: Da li vi držite, da u svemu onom što su optuženi govorili ili radili nema kaznivog dela?

Odgovor: (Ćuti).

Komisija je po ovome predložila g. Grujiću sva ona pitanja koja su u nastavljenju komisije od b., do 1., izložena i on (ćuti)."

Isledna komisija je naimenovana na osnovu Zakona o stavljanju sudija pod sud, donetog na brzu ruku 11. juna 1864. godine. Zanimljivo je kako je jedna pravna praznina omogućila formiranje organa koji je imao sve odlike prekog suda. Naime, tadašnji Zakon o činovnicima, zaista je predviđao da sve sudije, uključujući i one iz Velikog suda, odgovaraju za "zločinstva i prestupljenja učinjena u suđenju". Međutim, u istom zakonu je stajalo da se sudije ne mogu kao ostali činovnici "podčinjavati suđenju disciplinarnog suda, nego podpadaju pod suđenje redovnih sudova, o čemu će izići osobiti zakon". Pošto "osobiti zakon" nije donet, nije bilo ni zakona po kome će im se suditi.

Zakon o stavljanju sudija pod sud

Po mišljenju Slobodana Jovanovića ministar pravde Rajko Lešjanin je ovaj problem rešio tako što je izdjestvovao hitno donošenje Zakona o stavljanju sudija pod sud. Na osnovu ovog zakona, jednoj od najtamnijih mrlja u pravnoj praksi ovog podneblja, obrazovan je specijalni sud. U njemu su bila četiri člana Državnog saveta i trojica sudija Velikog suda. Većinu su, kako primećuje Slobodan Jovanović, činile nesudije, odnosno činovnici. Ovaj sud sudio je kao preki sud - u prvom i poslednjem stepenu. Svedoke i okrivljene je saslušavao samo ako je smatrao da je to zaista potrebno, a odluke je donosio na osnovu isleđenja gore pomenute komisije koju je postavljao ministar pravde. Praktično, ovaj sud nije morao da se drži važećih pravila o dokazima, već je presudu donosio po slobodnom sudijskom uverenju. Inače, presuda je odmah postajala pravosnažna i nije dozvoljavala nikakvu žalbu.

Za članove ovog naročitog suda koji je sudio sudijama Velikog suda, postavljeni su od strane Državnog saveta: Gavrilo Jeremić, Đorđe Milovanović, Đorđe Cenić i Jevtimije Ugrinčić, a od strane Velikog suda - Aleksa Romanović, Đorđe Petrović i Nikola H. Popović.

Optužene sudije Velikog suda, koji su u ono vreme predstavljale pravnu elitu zemlje, pokušali su da ukažu na nezakonite postupke režima. Jevrem Grujić je Zakon o stavljanju sudija pod sud nazvao "bartolomejskim zakonom", a u zapisniku specijalnog suda ostalo je zabeleženo:

"Da su sudije Velikog suda, kada je ovaj sud raditi odpočeo protestacije sudu podneli, u kojima kao poglavito navode, da ovaj sud za nji ne može nadležan biti, i tako kao naročito jedno zbog toga, što je zakon od 11 Junija tek. godine na osnovu koga je sud ovaj obrazovan, docnije izašao nego što su oni delo, za koje se okrivljuju učinili, pa nemože povratne sile imati, a drugo, što je ovaj sud izvanredan, a oni bi, vele, na osnovu paragrafa 63. Zakona o činovnicima pred redovnim sudom odgovarati imali; k tome jošt, da nisu naposletku ni dužni odgovarati, jer sudije za svoje mnenie ne odgovaraju, ako se neće nezavisnost sudska da napada..."

Petorici sudija, po tri godine robije

Protesti nisu pomogli i specijalni sud je na osnovu izveštaja isledne komisije i optužbe ministra pravde našao da se sudije Velikog suda nisu držali zakona. Zakon je trebalo razumeti, ironično primećuje Slobodan Jovanović, onako kako je mislio ministar pravde, a ne onako kako su mislile velike sudije. Okrivljene predsednik specijalnog suda nije heo ni da sasluša, pa su svi oglašeni krivim zbog "hotimičnog izopačavanja zakona i krivog suđenja". Petorica velikih sudija osuđeni su na po tri godine zatvora i lišenje građanske časti, a sekretar suda na dve godine zatvora i lišenje građanske časti.

Obraz svojoj profesiji pokušao je da spasi jedan član specijalnog suda, inače sudija Velikog suda, Aleksa Romanović. On je izdvojio svoje mišljenje i napisao:

"Iz dela koje se ovde sudi ne da se izvesti da su obvinjavani pri suđenju rukovođeni sopstvenom korišću, ne da se izvesti pakost protivu javnih interesa, ne da se ni iz odnošenja njenih prema onima za izdaju obvinjavanjima zaključiti, da su sa stradanjem rukovođeni."

Osuđenim sudijama i sekretaru Velikog suda ni presuda nije bila uručena uobičajenim, odnosno redovnim putem. Jovan Milićević piše da su pozvani u policiju, gde ih je upravnik beogradske varoši Barlovac, poslanik i saradnik Grujićev u Svetoandrejskoj skupštini, najpre slagao da su osuđeni samo na tri meseca zatvora. Zatim im je zvanično pročitana presuda po kojoj su bili osuđeni na tri godine robije i gubitak građanske časti. Na prijemnom aktu presude Jevrem Grujić je napisao:

"Protestiram što vlada u svojoj omnipotenciji ruši osnove na kojima počiva pravni poredak države i apeliram na razmišljanje kneza Mihailla i ministara Garašanina o sudu istorije."

Sekretar suda Stojča Ivanković pomilovan je pre upućivanja na izdržavanje kazne. Petorica sudija Velikog suda - Jovan Filipović, Jovan Mićić, Marinko Radovanović, Jovan Nikolić i Jevrem Grujić - početkom jula 1864. godine sprovedeni su u zatvor, u Karanovac (Kraljevo). Nisu izdržali punu kaznu. Oslobođeni su početkom septembra 1865. godine.

Afera je nanela ogromnu moralnu štetu režimu kneza Mihaila Obrenovića i posle toga on više nije važio kao demokratski.

Autor: Momir Ilić,srpsko nasleđe

Podeli ovu vest

18/01/2018 0 comment

Moderna srpska književnost s početka XX veka imala je u Jovanu Dučiću svog istaknutog pesnika i stilistu. Rodom iz Hercegovine, iz Trebinja, on je svoj životni put započeo učiteljskim pozivom u Mostaru. Dučić je tu drugovao sa Aleksom Šantićem i s njim učestvovao u radu mladog i nacionalno svesnog mostarskog naraštaja koji se ...

10/07/2018 0 comment

NikolaTesla, slavni srpski naučnik jedan je od najvećih svetskih genijalaca svih vremena. Možda ste se zapitali,kako je postizao vrhunsku ...

14/09/2019 0 comment

Manastir Tuman vekovima stoji kao temelj svedočenja naše istorije, i neprocenjive vrednosti kulturnog značaja Srbije, takođe i okupljanja ...

22/09/2019 0 comment

Manifestacija „Pesničke vatre zlatiborske“ održaće se šesti put na Zlatiboru u nedelju 22. septembra od 18:30 časova, a premijerno ...

21/09/2019 0 comment

Praznik kojim se slavi dolazak na svet Presvete Bogorodice, i koji spada u red najvećih Crkvenih praznika, u narodu se praznuje pod nazivom Mala ...

O Portalu

Portal koji promoviše Srbiju i njene vrednosti. Sve na jednom mestu, priča o Srbiji koju volimo, njenoj tradiciji, lepotama, ljudima i događajima.

Najnovije vesti

Newsletter

Budite u toku sa najnovijim vestima i informacijama na našem portalu!