Srpska frula i truba

Srpska frula i truba

Pastirska frula kao da je nestala iz muzičke tradicije srpskih seljaka. Seljaci, jednom nogom u selu, drugom u gradu, postiđeni i preplašeni svojim atavizmom (koji je tadašnja „samoupravna vlast” proglasila i primitivizmom), odrekli su se instrumenta koji ih je svojim intimnim i prepletavim zvukom mogao podsetiti na selo: roditelje, ovce, brda iznad potoka. I, ne daj Bože, vodenicu potočaru.

Srećom po njih, zvuk frule Save Jeremića premetnuo se u zvuk „tehnološki naprednije” harmonike, koji su uspostavili Radojka i Tine Živković. „Građani sa sela” nisu više morali da se stide frule i svog porekla. Usput, zvuk harmonike povezao je sobom i zvuk gajdi i učinio da se momci sa sela ne stide svojih „šimi” cipela i belih čarapa. S druge strane, mladi harmonikaši uspeli su da veštim transkripcijama dela evropske klasične muzike i delima originalno pisanim za ovaj instrument ustanove školu klasične harmonike koja je jedna od najcenjenijih u svetu. Ipak, tradicija frule nestajala je već u predgrađima srpskih gradova. Tihani „dert” potpuno je zamenila harmonika, da li zato što Srbi više vole polifoniju od jednoglasja? Baš kao što je, smatra se, Mokranjac svojim polifonim horskim delima izneverio vizantijsku muzičku tradiciju i načela ortodoksne grčko-pravoslavne muzičke prakse.

truba dragacevo

Trubu u srpsku tradiciju uveo je češki Jevrejin Josif Šlezinger, kapetan-kapelnik knjaza Miloša Obrenovića. Šlezinger je osnovao orkestar koji je izvodio vojničke marševe, u njima spajajući srpski folklor i zapadnu tradiciju. Njegovom zaslugom trubači su postali i deo vojničkog sastava. Zvuk trube, namenjen podsticanju vojničkih i patriotskih osećanja, vojnici trubači doneli su u svoja sela i promenili mu karakter. Dogodila se još jedna neobična „srpska inverzija” – poziv u boj zamenjen je pozivom u kolo.

Srbi, koji su mirna razdoblja u poslednja dva veka doživljavali tek kao predah između ratova, nisu se rastajali od vojničke trube. Doneli su je u svoja sela kao deo ratnih uspomena, baš kao što su delovi vojničke uniforme postajali i deo njihove nošnje. Tako je truba zamenila frulu, baš na način na koji je u zapadnoj muzičkoj tradiciji moćni klavir zamenio zvuk krhkog čembala.

Nastanak duvačkih orkestara usledio je kao prirodna pojava, koja je morala da isprati i označi svaki važniji društveni događaj. Ipak, srpska kafana, koja još uvek predstavlja najvažniji deo srpskog parlamenta, priklonila se manjim ansamblima (violina, harmonika, kontrabas), čija zvučnost nije toliko agresivna kao srpska duvačka „džez big bend” postava.

Američka podela na „crni” i „beli” džez primetna je i u srpskoj narodnoj muzici. Viševekovna turska okupacija uspela je da i kod nas načini muzičku podelu: jug Srbije priklonio se tursko-orijentalnom muzičkom jeziku. Prečesto se zaboravlja i da turska muzika svoje poreklo duguje persijskoj tradiciji i da nije nikakvo čudo što „teheranski” zvuk preovlađuje u srpskoj novokomponovanoj „narodnoj” muzici (koju, uzgred rečeno, većina srpskih medija uporno naziva „folk” muzikom !). Kao i podela na „crni” i „beli” džez i kod nas je primetna podela na „crne” i „bele” duvačke orkestre. Naravno, „crni” su romski, a „beli” – srpski.

„Beli” trubački orkestri sačuvali su srpsku tradicionalnu muziku, iako su ponekad primorani da podlegnu pritisku tržišta, koje smatra da je „dert” – osećanje moguće doživeti samo kroz orijentalne lestvice i neparne ritmove. „Dert” (ili „sevdah”) je osećanje svojstveno svim balkanskim narodima i korenima je vezano za poeziju i umetnost Istoka. Ovaj izraz označava psihološko stanje: „Danas jesmo, sutra ko zna gde smo!”, ili budistički skraćeno: „Danas jesam – sutra nisam”. Ovo osećanje srpska muzika izražava izbegavajući orijentalne lestvice, a zamenjuje ih trilerima i ostalim ukrasima dostojnim francuske barokne muzike. S druge strane, „crni” orkestri izvode jednostavniju verziju muzike turskih dvorskih i vojnih orkestara, koja je agresivna i delikatna u toj meri da je slušnim organima Evropljanina neshvatljiva u svom psihološkom meandriranju. Ove podele izmešane su u estetskom špilu karata slušalaca, a većina je i zaboravila na davno izrečenu tvrdnju koju je izrekao legendarni pevač Predrag Cune Gojković. Rekao je da je srpsku izvornu muziku moguće pronaći jedino u selima koja se nalaze iznad 700 metara nadmorske visine.

Tokom protekle decenije trubački ansambli aranžirali su za svoje potrebe i veći broj tema iz filmova i televizijskih serija. Jedna od popularnih obrada je i tema iz serije „Otpisani” koju je komponovao džez-saksofonista i kompozitor Milivoje – Mića Marković. Aranžmani pop i rok-hitova plene svojom naivnošću, ali često i lucidnim i maštovitim idejama. Fenomen duvačkih orkestara postao je i zaštitni znak Srbije, kao i rakija.

Interesantni su i pokušaji stranih ansambala koji ne učestvuju u takmičarskom delu programa Guče. Njihovi nastupi precizno pokazuju karakteristike, odlike i mane srpskog mentaliteta. Iako ponekad besprekorno uvežbani, iako je očigledna i njihova želja da potpuno ovladaju komplikovanom ornamentikom i artikulacijom, ovi ansambli ne uspevaju da prenesu osećanja „derta” i „čivijaškog” duha koji su i najkarakterističnije osobine srpskog mentaliteta. Verujem da njihove nastupe srpski trubači ocenjuju sažeto i precizno: „Lepo sviraju, ali nisu – zeznuti!” Ovim „zeznutim” elementom Srbi se ponose, a i kad bi hteli da ga se odreknu, ne bi uspeli: muzička ornamentika, „zeznuti” trileri i pasaži, preslikavaju se i u srpski parlament, stranačke sukobe, štampu, zakone i „radosnu” želju – „da komšiji crkne krava!” Ova uzrečica, koja slikovito objašnjava srpski mentalitet, ujedno, ali i paradoksalno, krije u sebi i patriotska osećanja, tako da je strancima ova masa divergentnih podataka neshvatljiva u toj meri da su kompjuterski stručnjaci verovatno odustali od izrade programa kojim bi se mogao objasniti i prikazati psihološki profil srpskog naroda.

Sabor u Guči svojim postojanjem ukazuje i na odnose u polju oduvek magičnih odrednica: lokalno-globalno, nacionalno-kosmopolitsko, elitno-profano. Ove odrednice podstiču razmišljanja i o mogućnostima očuvanja nacionalnog identiteta, koji pod pritiskom ekonomske i kulturne globalizacije, postaje zapitan i o razlozima i svrsi svog postojanja. S druge strane, uverenje da je sabor u Guči – profan, a „Egzit” – elitan, otvara pitanje razumevanja pop i rok muzike. Kao da se zaboravlja da „Egzit” reprezentuje „svetsku narodnu muziku”, i da, u suštini, ova dva festivala nisu „u zavadi”.

Ili, kao što reče davno jedan deda odgovarajući na novinarsko pitanje o muzičkim ukusima njegovih unuka: „Jedno voli narodno, drugo zabavno!”

Autor je pijanista, književnik i profesor na Muzičkoj akademiji u Beogradu

Podeli ovu vest

20/02/2014 0 comment

Druženjem prijatelja i donatora manifestacije, u Turiji je obeležen „Dan sponzora" kao uvod u 30. Kobasicijadu, koja će biti održana 21, 22. i 23. februara. Predsednik Organizacionog odbora Kobasicijade Miroslav Medurić Čika najavio je da će ove godine biti napravljena kobasica od 2.030 metara, za metar duža od prošlogodišnje, koja je sa 2.029 ...

10/07/2018 0 comment

NikolaTesla, slavni srpski naučnik jedan je od najvećih svetskih genijalaca svih vremena. Možda ste se zapitali,kako je postizao vrhunsku ...

27/10/2019 0 comment

Sveta Petka je poreklom Srpkinja,rođena u Vizantiji, u gradu Epivatu. Živela je i umrla u 11.veku.Po smrti imućnih roditelja, svetica podeli ...

05/11/2019 0 comment

U 2019. godini, proslava Dana Muzeja primenjene umetnosti u Beogradu, 06. novembra, proteći će u znaku mode. Tim povodom biće otvorena izložba Moda u ...

11/11/2019 0 comment

Srpska ramonda je biljka koja raste Srbiji, uglavnom na istoku i jugoistoku, kao i na planini Kajmačalan čiji je najviši vrh Sveti Ilija (2524 ...

O Portalu

Portal koji promoviše Srbiju i njene vrednosti. Sve na jednom mestu, priča o Srbiji koju volimo, njenoj tradiciji, lepotama, ljudima i događajima.

Najnovije vesti

Newsletter

Budite u toku sa najnovijim vestima i informacijama na našem portalu!