Kada je izgrađen tridesetih godina prošlog veka, kameni dvorac u zlatiborskom selu Mačkatu, bio je više od čuda. Danas je, u senci čuvenih gurmanluka, gotovo zaboravljena priča o njegovom vlasniku, Soluncu, koji je od kralja, za svoje junaštvo, dobio dvorac.

Dobrovoljac u balkanskim ratovima, Ratko Šopalović najtežu ranu zadobio je u Prvom svetskom ratu, na Kajmakčalanu. Ostao je živ ali je oslepeo.

Hrabrog vojnika tada su u solunskoj bolnici posetili mnogobrojni oficiri, pa i kralj Petar Prvi, koji ga je pitao je li mu je žao izgubljenih očiju.

"Otac je odgovorio da mu nije žao očiju već da mu je žao što ne može više u borbu, kako bi ubio više Bugara i spasao više Srba", priča Gvozden Šopalović.

Posle lečenja, kralj je Ratku obezbedio i školovanje u Francuskoj, kumovao mu na venčanju i omogućio mu da sagradi dvorac na Mačkatu.

Sagrađen od sećanja i snova

Gradnja je trajala više od deset godina. Zidali su dalmatinski majstori, ispravljajući sve što nije bilo po Ratkovoj zamisli.

Svaki kamen je osetio, čitavu građevinu opipao, i ništa nije moglo da mu promakne: dvorac je bio njegova vizija, sećanje na građevinu koju je video negde na Mediteranu, pre nego što je oslepeo.

Otuda u Mačkatu zdanje sa 22 sobe i velikom salom: to je jedan kralj pokušao svom ratniku da nadoknadi bar delić izgubljenog, iako se hrabrost i plemenitost nisu merili blagom već srcem. Ljudima je ostavljano da pamte, ili zaborave.
Nažalost, kao i ovaj dvorac, koji propada, i sećanje na junaka iz Mačkata polako bledi.
"Pokušavamo, koliko možemo da se izborimo, država nema novca, opština ćuti", kaže Gvozden Šopalović. "Mnogo treba, dobro bi bilo da neko pomogne..."

Dvorac još nema status materijalne baštine, a njegovo održavanje i obnova preskupi su za potomke.
Dvorac u Mačkatu nije samo poslednja slika koju je Ratko Šopalović doneo iz sveta već i simbol jednog vremena i junaštva koji se, u čuvenoj prestonici pršute i jagnjetine, ne bi smeli zaboraviti.