Mnoga jela koja se danas smatraju nacionalnim specijalitetima naše kuhinje, potiču iz srednjovekovnih manastirskih kuhinja. Manastirski kuvari rado su upotrebljavali dodatke jakih boja, kao sto je šafran za žutu boju, spanać i blitva za zelenu, cvet ljubičice i različka za plavu, malina i kupina za crvenu, i bademovo mleko za belu boju. Recepti monaha i monahinja u srpskim manastirima je skromna i visevekovnom tradicijom je prilagodjena potrebama tela. Hleb i jelo se nikada ne bacaju, sta ostane od ručka, posluži se za večeru.

Hilandarskom kuvaru, na primer, dan počinje u dva sata ujutru, u vreme kada monasi započinju svoj dan bogosluženjem u crkvi. Sluzba Božija se završava oko sedam ujutru i obaveza kuvara je da do tada pripremi jelo, postavi trpezariju i po oglašavanju zvona, iznese trpezu.

Velike krompire iz hilandarske bašte (svaki teži gotovo pola kilograma) kuvar, njegov pomoćnik, monasi koji trenutno nemaju drugih poslušanja i gosti operu, oljušte i iseckaju na kockice. Isto, sa šargarepama, isekavši je na tanke kolutiće. Ako je dan razrešenja na ulje, iseckani luk se proprži, ako je pak posan, luk samo omekša u toploj vodi. Doda se pripremljeni krompir i šargarepa,beli krupni pasulj, posoli, poklopi i kuva na tihoj vatri. Kada povrće omekša i supa se zgusne, posuda se izmakne na kraj šporeta i doda joj se sitno iseckan peršun i hilandarski origano.