Decenijama se ne skida sa menija svadbi, krštenja, rođendana, Nove godine... Konačno saznajte kako je i zašto nastao ritual kraljice predjela.

Domaćice sa stažom kažu da je u Srbiji postala popularna 60-ih godina i od tada se ne skida sa menija svih slavlja redom - slave, svadbe, krštenja, rođendani, žurke, a ako ne jedete rusku za Novu godinu, to vam dođe kao neki loš znak da narednih godinu dana nećete imati sreće u životu.

Zato kad neko kaže da ne voli rusku, većina ga gleda sa čuđenjem, a domaćica koja ne zna da je spremi i nije prava domaćica. A ako je, kojim slučajem, niste spremili za doček 2012. godine, odmah ispravite tu nepravdu prema kraljici salata.
Zaslužila je da joj se oda počast i kaže neka lep reč o njoj na ove dve strane Pressmagazina. Jer ona se odavno izdigla iz rubrika sa receptima, ona je mnogo više od jela, ona je fenomen, tradicija, jedno od jela koje kad odu gosti velikom kašikom jedete direktno iz činije, deo svih nas, pogotovo onih koji još nisu skinuli kilograme koje su nabacili tokom prošlogodišnjih novogodišnjiiih slavlja. Pa i neka su, svaki zalogaj vredi!
Iako će se ruska salata naći na meniju većina porodica u Srbiji, nije nam baš jasno zašto „ruska i Nova" čine jedinstvenu simbiozu i kako nam se tako „uvukla" na trpezu. O popularnosti govori i to što na Fejsbuku postoji nekoliko grupa posvećenih ruskoj salati, a sajt Vukajlija.com definiše rusku salatu kao „znak da dolazi Nova godina ili dolaze gosti".

Istorija kaže da je ruska salata nastala tako što je 1860. godine Lusijen Olivije, šef kuhinje tada renomiranog restorana „Ermitaž" u Moskvi, poslužio goste salatom koja je ubrzo postala zaštitni znak restorana, ne sluteći da će mnogo godina kasnije ući u sve važnije kuvare sveta.

Način pripreme bio je strogo čuvana tajna, tako da se danas niko ne bi usudio da tvrdi kako se tačno spremalo popularno predjelo. Nagađa se da je ta prva verzija ruske salate bila mešavina telećeg jezika, kavijara, zelene salate, komadića jastoga, kapra, kornišona, tvrdokuvanih jaja i sojinih zrna. Ni nalik na ono što mi danas stavljamo u rusku salatu. Mada je i danas u opticaju više verzija ruske salate.

Originalni Olivijeov preliv bio je neka vrsta majoneza koji se pravio od francuskog vinskog sirćeta, senfa i provansalskog maslinovog ulja, ali je tačan recept ostao nepoznat.

Na prelazu iz 19. u 20. vek, jedan od Olivijeovih pomoćnih kuvara, Ivan Ivanov, pokušao je da otkrije tajnu. Dok je Olivije pripremao dresing za salatu, pozvali su ga da izađe, što je Ivanov iskoristio za „analizu" recepta. Ivanov je ubrzo prešao u konkurentski restoran „Moskva," gde je pravio začuđujuće sličnu salatu, ali je preimenovao u „glavna salata" ili na ruskom „stolični" ali, kao da joj je falio neki sastojak jer nije bila kao Olivijeova salata. Ivanov je čak i prodao recept izdavačkim kućama, pa je, ako je verovati, on zaslužan za to što je ova salata ušla u istoriju. Jedan od prvih štampanih recepata za rusku salatu potiče iz 1894. godine.

I kao što to biva sa gurmanskim jelima, skuplje namirnice zamenjene su pristupačnijim, pa su ubrzo nastale raznorazne verzije ruske salate. Jeftinija verzija je bila nezaobilazno jelo na svečanostima u sovjetskoj Rusiji, naročito na proslavama Nove godine, a služila se uz ruski šampanjac i marokanske mandarine. Iako je širom Rusije moguće naći mnogo egzotičnija jela, popularnost ruske salate ni danas ništa ne može da ugrozi, jer se ona smatra tradicionalnim jelom na trpezi Rusa za Novu godinu. Iako se misli da samo Srbi, koji su inače skloni preterivanju u hrani tokom praznika, gaje veliku naklonost prema ovoj salati, ona je popularna i u Bugarskoj, Makedoniji, Grčkoj, gde skoro i da nema restorana u kome ne služe ovu salatu. Jede se i u Iranu, u Španiji, Portugalu, u Turskoj je zovu „rus salatasi", a svako je uneo poneku izmenu u odnosu na originalan recept.

A kako je tačno stigla i do naših trpeza i zašto se baš ona „meša" u sva slavlja?

Etnolog i poznati gurman Dragomir Antonić objašnjava da je kraljica salata na ove prostore dospela najverovatnije tako što su je doneli Rusi koji su proterani posle Oktobarske revolucije. Na našim trpezama je počela je da se služi još pre Drugog svetskog rata, a dali smo joj pridev ruska, zbog toga što smo recept primili od Rusa, isto kao ruski čaj.

- Beli Rusi, koji su proterani iz Rusije, a koje je kralj Aleksandar Prvi širokogrudo primio u Srbiju, osim uticaja na kulturu, arhitekturu i balet, imali su uticaj i na našu hranu i doneli recept za rusku salatu - objašnjava Antonić.
On razrešava fenomen ruske salate jednostavnim objašnjenjem - ona ispunjava sve kulinarske kriterijume.
- Ukusna je, izdašna, jeftina, lepo izgleda, brzo se priprema i može da traje nekoliko dana. Zato je tako popularna kod domaćica, a posebno zbog poslednjeg, jer može da se spremi dan ranije, s obzirom na to da se servira hladna, pa domaćica ne upada u gužvu na sam dan slavlja. I sam sam toliko puta prisustvovao razgovorima između domaćica, kad neka od njih kaže da ne zna šta da sprema za slavu ili neko slavlje, a druga joj savetuje: „Ma samo napravi rusku i rešila si problem". A i zaista jeste tako jer gosti vole tu salatu, koja je uz još nekoliko sitnica odlično predjelo - kaže Antonić.