Teško je realno proceniti veličinu misionarskog rada ap. Pavla ako bar donekle ne uzmemo u obzir sve one nebrojene teškoće koje je on morao da savlada. Prosto je neverovatno za naše obično ljudsko merilo kako je ap. Pavle mogao da savlada sve one fizičke teškoće koje su se bile isprečile na putu njegovog misionarskog rada.
Samo izuzetna snaga duha mogla je da podrži slabo apostolovo telo da ne klone pod težinom nedaća, koje su ga gotovo uvek pratile u njegovom radu. Ako želimo pravilno da ocenimo njegovu energiju, koja je sve nedaće izdržala u službi njegove velike misije, moramo imati u vidu Pavlovo samoodricanje i bolest. Gotovo neiscrpna rezerva moralne snage, kojom je raspolagao ap. Pavle, omogućila mu je da ne posumnja nijednog trenutka u uspeh svoje misije, iako je bilo puno razloga, za čoveka običnih kvaliteta, da sustane usled teških borbi, koje je on morao da vodi kako unutar Crkve tako i spolja. Njegova suverena intelektualna snaga i neverovatna pronicljivost shvatila je da Hrišćanstvo ne može da ostane unutar judejstva, već da mora da pođe novim, sopstvenim putevima, ukoliko želi da postane činilac od svetsko-istorijskog značaja.
Naravno, uspeh misionarskog rada ap. Pavla, što se tiče njegove ličnosti, shvatljiv je samo onda ako se uzme u obzir da je on „pre svega, bio obdaren izvanrednom voljom" usmerenom na širenje istine o raspetom i vaskrslom Gospodu, voljom koja je porekla svaku ličnu želju apostolovu i sebe u potpunosti predala Učitelju (vidi Gal. 2,20).
Pored navedenih osobina, kojim je raspolagao ap. Pavle i koje su u neku ruku predstavljale neophodne uslove njegovog misionarskog uspeha, metod njegovog rada predstavlja još jedan dokaz njegove izuzetne moralne i intelektualne snage. Posle događaja na putu za Damask, rad ap. Pavla ne dobija samo novu sadržinu, nego i potpuno drukčije metode realizacije. Dok je ranije bio revnostan borac za stare forme Mojsijeva zakona i koristio razne oblike nasilja protiv hrišćana (Dela ap. 9,1-2; I Kor. 15,9; Gal.1,18), sada je sa još većom ravnošću širio hrišćanske istine i pobijao rečju i delom obaveznost propisa Mojsijevog obrednog zakona i za hrišćane, naročito one iz neznaboštva, ali njegov rad bio je prožet uzvišenim idealima hrišćanske etike, i nasilje kao metod širenja Hrišćanstva ap. Pavle nije ni jednom ni preporučio ni upotrebio.
Dominantnaulogaumisionarskomradu
Neverovatna radna energija ap. Pavla i njegova nesalomljiva volja mogu se razumeti jedino ako se uzme u obzir uzvišeni cilj koji je on sebi postavio; pokoriti sve neznabošce veri imena Njegova (Rim. 1,5). Ako govorimo o ap. Pavlu, pred nama se javlja slika neumornog putnika koji putuje zemljama i krstari morima da zadobije vernike za Hrista. Na ovim njegovim putovanjima, sa svim njihovim opasnostima svake vrste, ap. Pavlu je lebdeo taj jedini cilj pred očima. Ni ponekad skromni uspesi, niti pak mestimični neuspesi njegovog misionarskog rada, nisu mogli da pokolebaju Apostola da odustane od napora koji su vodili jedino mogućem cilju kojem je težio. Njegov rad odlikovao se jasnošću pogleda koji je uvek imao u vidu jedan cilj i njegovom postizanju žrtvovao sve ostalo.
Bilo je puno razloga da čovek, čak i izuzetnih sposobnosti i uverenja, poklekne pod težinom napora koje je apostol morao da uloži na svojim putovanjima. Nije nimalo čudnovato što je Varnavin i apostolov pratilac Jovan-Marko bio nesposoban da izdrži čak i prve teškoće koje su se isprečile u njihovom radu i ostavio ih još pre nego što je bio postignut cilj prvog misionarskog putovanja. Ap. Pavle je računao na još veće teškoće i odlučno je odbio Varnavin zahtev da na drugo misionarsko putova-nje povedu Jovana-Marka. On je išao tako daleko da je žrtvovao dragocenu pomoć Varnavinu i razišao se s njim, što se zajedničkog rada tiče, definitivno i izabrao sebi druge saradnike, koji su ga pratili i pomagali mu na njegovim putovanjima. Ma koliko ta odluka Apostolova bila (ako se uzme u obzir da je on imao tako mnogo razumevanja za ljudske slabosti i znao vrlo dobro da razume čoveka u njegovoj konkretnoj situaciji), na prvi pogled neshvatljiva i od nekih pisaca, koji su se bavili životom i radom ap. Pavla (npr. Farara), okarakterisana kao prenagljena, ona je, po našem mišljenju, i razumljiva i, u krajnjoj liniji, na svom mestu. Treba uzeti u obzir da je to bilo na prvom misionarskom putovanju, još u Pergi Pamfilijskoj, kada nisu još bile nastupile one opasnosti koje su misionare snašle kada su napustili grad. Umalo što Apostol nije platio glavom svoju propoved o Hristu još na prvom misionarskom putovanju (Dela ap. 14,5; 19). Svakako da Apostol nije mogao da ponovo uzme sobom čoveka koji se pokolebao čim su naišle prve teškoće. Apostol je bio sasvim druge duhovne strukture. ,,Iz njegovih poslanica svako može da dobije utisak aktivne duhovne snage, pune neodoljive težnje određenim ciljevima".
Postavljeni cilj (Rim. 1,5) stalno je lebdeo pred očima Apostola. Njega je nemoguće bilo ostvariti ako Hrišćanstvo ostane prigušeno starozavetnim formalizmom. Toga je ap. Pavle bio potpuno svestan. Otuda njegova nesalomljiva moralna snaga u nastojanju da se Hrišćanstvo izvede na nove, sopstvene puteve. Njegova nepo-kolebljivost u odbrani shvatanja o nepotrebnosti i neobaveznosti starozavetnih obrednih propisa (naročito onog o obrezivanju) i za hrišćane iz neznaboštva, dokaz je njegove intelektualne veličine, koja je za uspeh hrišćanske misije bila od neprocenjive važnosti i, slobodno možemo da kažemo, od presudnog značaja. Ap. Pavle je imao moralne snage da se, između ostalog, suprotstavi i jednom takvom apostolu od autoriteta kao što je bio ap. Petar ( Gal. 2,14). Svakako da se on ne bi usudio da onako otvoreno istupi u Antiohiji da nije nepogrešio ocenio da Jevanđelje o raspetom i vaskrslom Gospodu ne može da uspe među neznabošcima ako ono bude opterećeno izlišnim propisima Starog zaveta. Ap. Pavle je jasno video da je starozavetna zakonitost odigrala svoju veliku ulogu i da pojavom Mesije nastupa era blagodatnog Novog zaveta. A pokoriti sve neznabošce veri imena Njegova (Rim. 1,5.) bilo bi apsolutno nemoguće sa starim formama, nepodesnim za ljude van jevrejske nacionalne zajednice. Tom velikom cilju, određenom od samog početka njegovog misionarskog rada, potčinio je sve svoje fizičke i intelektualne snage. Sav dugogodišnji misionarski rad apostolov, uporan i naporan, stremio je tom cilju, tako da i sam Apostol sa izvesnim zadovoljstvom govori o svome radu, (II Kor. 1,14) koji je stvorio neophodne preduslove za krajnji cilj - pobedu Hrišćanstva nad neznaboštvom.
Mudra elastičnost u nebitnim stvarima
Širenje hrišćanskih istina pretstavljalo je za ap. Pavla centralni zadatak njegovog misionarskog rada. Uspeh toga rada umnogome je zavisio od tačne ocene konkretnih uslova i od sposobnosti da se metodika rada prilagodi tim uslovima. Ap. Pavle raspolagao je sposobnošću da oceni koji elementi predstavljaju pravu smetnju da Hrišćanstvo zakorači na svetsku pozornicu i bio je svestan da će, u interesu njegovog uspeha, morati utrošiti dosta energije da eliminiše iz mladog crkvenog organizma stare forme Mojsijevog obrednog zakona. I on se prihvatio toga posla sa upornošću i doslednošću svojstvenim njegovoj ličnosti.
Sasvim je razumljivo da je morao izbiti spor odnosno obaveznosti Mojsijevog zakona u celini kada se priliv Jevreja u Crkvu naglo povećao, među kojima je bilo dosta fariseja. Fariseji su nosili u svojoj svesti, i po prelasku u Hrišćanstvo, ideju da nema starozavetnog propisa koji ne bi bio obavezan i za hrišćane, bez obzira da li oni dolaze iz neznaboštva ili ne (Dela ap.15,5.). Taj njihov stav imao je uticaja ne samo na hrišćane iz jevrejstva u Palestini, nego i van nje i doveo u pitanje jedinstvo Hrišćanske crkve. Izgleda da je u Antiohiji došlo do prilično velikog uzbuđenja kada su pristalice neobaveznosti propisa Mojsijevog obrednog zakona za sve našle za potrebno da izaberu između sebe delegate i pošalju u Jerusalim, da tamo nađu odobrenje za svoj rad i stav. Među delegatima bili su ap. Pavle i Varnava. Možemo bez kolebanja prihvatiti da su mudrost i taktika ap. Pavla bile od presudnog značaja na zaključke sabora odnosno spornog pitanja. Ap. Pavle je želeo da pridobije za svoje shvatanje najautoritativnije apostole, i smatrao je da se oni mogu lakše pridobiti ako se sa njima nasamo povedu razgovori nego pred celim saborom, gde bi pritisak njegovih protivnika mogao da pokoleba one od čijeg je autoriteta zavisio uspeh stvari za koju se ap. Pavle borio. Apostolski sabor doneo je rešenje (Dela ap. 15,7-11) kojim je ap. Pavle mogao biti potpuno zadovoljan. Ipak, spor praktično nije bio likvidiran. Događaji u Antiohiji posle sabora dali su povoda ap. Pavlu da interveniše, kako bi praktični rezultati sabora bili očuvani. Hrišćanska opština u Antiohiji sve više je dobijala jedinstvenu fizionomiju. Hrišćani iz neznaboštva i oni iz judejstva održavali su zajedničke večere ljubavi. Takvim zajedničim večerama prisustvovao je i ap. Petar sve dok nisu došli neki izaslanici ap. Jakova iz Jerusalima (Gal. 2, 13-14). Kada je ap. Pavle video da se ap. Petar ustručava da prisustvuje zajedničkim večerama sa hrišćanima iz neznaboštva, istupio je potpuno otvoreno protiv njegovog držanja (Gal.2, 13-14). On je procenio da više nisu mogući privatni razgovori kao u Jerusalimu pred Apostolski sabor, već da je potrebna direktna borba protiv shvatanja koje ugrožava opstanak Hrišćanske crkve kao takve. Ap. Pavle sada se bori ne samo za slobodu hrišćana iz neznaboštva, već napada celokupno judejstvo sa njegovim čuvanjem zakona i njegovom verom u Hrista, sa njegovim kolebanjem na obe strane. Ap. Pavle poveo je principijelnu borbu za jedinstveno Hrišćanstvo. Ta je borba trajala za sve vreme njegovog misionarskog rada. Da je shvatanje ap. Pavla bilo pravilno i njegova borba protiv judaista uspešna, pokazao je docniji razvitak crkvenog života. Judaističke struje u Crkvi bile su svedene na stepen sekte i nisu nikada ozbiljno ugrozile rezultate principijelne borbe ap. Pavla.
Odlučnost, bilo da je imala karakter veštog zadobijanja ljudi za svoju stvar (kao što je bio slučaj u Jerusalimu pred Apostolski sabor), ili otvorene i direktne borbe protiv ljudi koji ugrožavaju njegovo delo (kao u Antiohiji), samo je jedna strana u metodici misionarskog rada ap. Pavla. To je ona odlučnost u borbi za principe koja i predstavlja snagu volje i intelekta Apostola. Ali on je, s druge strane, bio ,,potpuno slobodan od robovanja sitnicama, kojim se odlikuju sitne duše". U svom radu ap. Pavle imao je puno razumevanja za ljudske slabosti i otuda njegova širokogrudost prema ljudima i njihovim shvatanjima kada se nije radilo o bitnim elementima novog učenja. „On je bio suviše uzvišenog duha da bi se mogao prepirati o stvarima koje nisu imale nikakvog značaja". Odbeglog roba Onisima vraća njegovom gospodaru Filimonu, ne napadajući direktno njegov položaj roba, ali gospodara upućuje na takav odnos prema robu koji praktično znači likvidaciju institucije ropstva. Apostol je znao da, ako je u duši Filimona Hristos, taj će se odnos rešiti na bazi hrišćanskog shvatanja podjednake vrednosti ličnosti svakog čoveka bez obzira na njegov socijalni položaj. Iako apostol ima pravo da naredi Filimonu kakav ima da bude njegov odnos prema Onisimu (Fil. 8.), on se ne koristi tim pravom, već moli Filimona da svog odbeglog roba primi kao brata. Do koje mere je mogao apostol da porekne svoje želje i svoju volju, kada se nije radilo o osnovnim principima za koje se borio, pokazuju njegove sledeće reči: „Jer premda sam slobodan od sviju, svima sebe učinih robom, da ih više pridobijem. Jevrejima bio sam kao Jevrejin da Jevreje pridobijem; onima koji su pod zakonom bio sam kao pod zakonom, da pridobijem one koji su pod zakonom; onima koji su bez zakona bio sam kao bez zakona, premda nisam Bogu bez zakona nego sam u zakonu Hristovu, da pridobijem one koji su bez zakona. Slabima bio sam kao slab, da slabe pridobijem; svima sam bio sve, da kakogod spasem koga. A ovo učinih za jevanđelje, da bih imao deo u njemu" (I Kor. 9,19-23). ,,Njegova elastičnost prilagođavala se narodima koje je želeo da pridobije". Apostol je među Jevrejima mogao da bude Jevrejin, a među onima koji su bez zakona da bude kao da je bez zakona, ali samo u smislu svoje misionarske taktike, koja je uvek u takvim momentima bila popuštanje snazi i pritisku tradicije, kako bi novo učenje našlo mogućnosti da zagospodari dušama ljudi.
I odlučnost, sa kojom je Apostol istupao u odbranu osnovnih principa novog učenja, i njegova mudra elastičnost prema stvarima od sekundarnog značaja, predstavljaju dve strane jedinstvene misionarske aktivnosti Apostolove. Njegova praktična inteligencija znala je i jedno i drugo odlično da iskoristi, prilagođavajući metodiku svoga rada realnim uslovima i potrebama. Takav metod njegovog rada, razume se, bio je krunisan potpunim uspehom.
Sistematičnost i postupnost
Struktura misionarskih propoveda ap. Pavla bila je uslovljena njegovim dubokim poznavanjem ljudi. Svaka njegova propoved dokaz je njegove praktične inteligencije i psihološke pronicljivosti. Polazna tačka sadržine njegovih propovedi bio je sklop misli i rapoloženja slušalaca. Ne samo propovedi koje su unapred bile pripremane, nego i one improvizovane, nastale iz jedne potpuno neočekivane situacije, dokaz su Apostolovog smisla za realno.
Propoved koju je ap. Pavle održao na prvom misionarskom putovanju u sinagogi u Antiohiji Pisidiskoj (Dela ap. 13,14-18) bila je namenjena isključivo Jevrejima. Da bi slušaoce pripremio za primanje novog učenja, Apostol se poziva na najglavnije događaje iz jevrejske istorije, koji su slušaocima bili poznati i koje Apostol koristi za dokaz mesijaniteta Gospoda Isusa Hrista. Apostol sasvim ispravno i vešto koristi slušaocima poznate elemente, na kojima zatim zida novo učenje. Staro mu služi samo kao podloga za novo. Kada je iskoristio događaje iz jevrejske istorije, da bi zainteresovao slušaoce i pripremio ih za primanje novog učenja, on im izlaže novo učenje i upućuje ih na žive svedoke događaja o kojima im priča (Dela ap. 13,31).
Improvizovana propoved ap. Pavla u Listri (Dela ap. 13,31), namenjena neznabožačkoj masi koja je njega i Varnavu htela da proglasi za bogove, ima sasvim drugi karakter. Ovde vidimo pozivanje na obične činjenice iz prirode, dostupne svakom misaonom biću. Reči vrlo jednostavne, ali za masu razumljive. Farar sa punim pravom smatra ovu propoved za dokaz originalnog apostolovog smisla za improvizaciju.
Apostolova beseda u Atini na Areopagu (Dela ap. 17, 22-31), kako po kompoziciji, tako i po sadržini dokaz je koliko je on bio sposoban da se uživi u način mišljenja svojih slušalaca i da prilagodi svoje propovedi prema njemu. Apostol je iskoristio svoja zapažanja stečena u Atini razgledanjem spomenika jedne kulture koja je, doduše, bila na zalasku, ali koja je pružala mnoštvo dokaza svog nekadašnjeg sjaja. Oltar nepoznatom Bogu u Atini ap. Pavle je iskoristio da pohvali pobožnost Atinjana i istovremeno kao sjajnu priliku da im izloži svojstva tog nepoznatog Boga, koji nema nikakve veze sa njihovim pretstavama o idolima, da najzad pređe na najteži problem, na problem o vaskrslom Isusu. „Kako je Pavle oprezno i oštroumno prilagodio istine koje je saopštavao! Pominjući nepoznatog Boga, izgledalo je da se njegova rečitost uzdigla sa atinskog tla.
Navedeni primeri misionarskih propovedi ap. Pavla dokazuju koliko je on bio sposoban da iskoristi tradicionalne elemente, bilo jevrejske ili grčke kulture, kako bi oni mogli da posluže kao priprema slušalaca za primanje novog učenja i da preko saznanja i verovanja, koja su slušaocima ležala bliže, iznese istine koje su bile dalje i da to bliže iskoristi kao pretpostavku i vezu sa onim što mu sledi, tj. neminovnost hrišćanskih istina, bilo da se polazi sa jevrejskog ili grčkog terena.
Lični primer kao elemenat uspeha
Celokupan misionarski rad ap. Pavla nosi obeležje doslednosti postupaka u privatnom i javnom životu sa principima koje je propovedao. „Da bismo izvršili jak uticaj na druge, potrebno je pre svega ono jedinstvo sa samim sobom kojim je ap. Pavle raspolagao. Karakter kojim dominira sopstvena ideja utiče već sam po sebi ubedljivije nego sve reči. Da nije bilo svetlog karaktera Apostolova, uspeh njegovog misionarskog rada svakako ne bi mogao biti od onakvih rezultata od kakvih je bio, bez obzira na sve ostale kvalitete toga rada.
Apostol je savetovao druge da njihov rad ne treba da ima karakter želje za praznom slavom i isticanjem sopstvene ličnosti pre svega. On je bio svestan da je zaslužio da bude nagrađen za svoj rad, ali se Apostol svga toga odrekao ,,da ne bi učinio kakvu smetnju jevanđelju Hristovu (I Kor. 9,5-18). Svoj hleb je zarađivao svojim rukama (Dela ap. 18,2-3; I Kor. 4,12) i s punim pravom je mogao da kaže, da onaj koji ne radi ne treba ni da jede (II Sol. 3,10). Zanat kojim se bavio ap. Pavle nije bio zanat koji je pružao laku zaradu. Apostol je suviše mnogo vremena morao da odvaja za fizički rad, koji se vrlo često i noću obavljao (II Sol. 2,9). Koliki je smisao vrednosti ličnog primera pokazao Apostol na planu etike rada radi što većeg uspeha Jevanđelja Hristova!
Njegov heroizam, osmišljen hrišćanskim etičkim principima, bio je jedan od najboljih dokaza njegove snažne ličnosti. Apostol priča o sebi: „Više puta sam bio u tamnici, mnogo puta sam dolazio do graha smrtnoga. Od Jevreja primio sam pet puta četrdeset manje jedan udarac; triput sam bio šiban, jednom su kamenje bacili na mene, triput se lađa sa mnom razbijala, noć i dan proveo sam u dubini morskoj. Mnogo puta sam putovao. Bio sam u strahu na vodama, u strahu od hajduka, u strahu od rodbine, u strahu od neznabožaca, u strahu u pustinji, u strahu na moru, u strahu među lažnom braćom; u trudu i poslu, u mnogom nespavanju, u gladovanju i žeđi, u mnogom pošćenju, u zimi i golotinji (II Kor. 11,23-27). U mestima misionarskog rada Apostolova svakako nisu bile nepoznate sve ove njegove osobine. U njemu su prvi hrišćani morali videti primer „misionarske neumornosti, koja ga je vukla iz grada u grad, s jednog kopna na drugo radi dela božjeg i imena Gospoda Isusa Hrista, za koje je Apostol bio spreman da i svoj život žrtvuje (Dela ap. 21,13).
Ne samo navedeni primeri, nego ceo misionarski rad ap. Pavla bio je primer koji je na duše ljudi delovao neodoljivom snagom i bio jedan od osnovnih elemenata njegovog uspeha.
Apostol Pavle bio je apostol neznabožaca i gotovo ceo njegov misionarski rad bio je posvećen obraćanju neonabožaca na put hrišćanske istine. Ali i „danas više nego ikad ap. Pavle je učitelj neznabožaca. Bilo bi potrebno da narodi ponovo uče kod njega osnove spasenja". Prošlo je punih devetnaest vekova od misionarske delatnosti ap. Pavla. Na tako dugom vremenskom rasponu ni ličnost ni delo apostola neznabožaca nisu nimalo izgubili od svoje vrednosti za nas savremenike. Apostol Pavle je „zaslužio da njegov lik lebdi pred nama kao jedan od najvećih u svetskoj istoriji uopšte. On je to zaslužio zbog svoje ličnosti i dela koje je izvršio. On je u jednom određenom istorijskom razdoblju i određenim, kako socijalnim, tako i kulturnim uslovima radio i „propovedao kao sin svoga vremena svojim savremenicima. Ali mnogo važnija od ove je druga istina, da on kao prorok i apostol carstva božjeg govori svim ljudima svih vremena".
R. Kuzmanić
Glasnik Srpske pravoslavne patrijaršije za 1951.
