Jefimijina Pohvala knezu Lazaru spada u najlepše pesničke tvorevine ne samo stare književnosti, nego i šire. Ona se izdvaja iz niza drugih pohvala sadržinom, kompozicijom, stilom i iskazanim osećanjima. Dok se u drugim pohvalama težište stavlja na zaslugama ličnosti kojoj je posvećena, a stil i osećanja su u skladu sa odnosom sastavljača prema ličnosti kojoj piše pohvalu — patetičan, skrušen i ponizan — Jefimijina pohvala je sadržinski bogatija, stilski profinjenija i protkana različitim osećanjima i raspoloženjima.
Dok su druge pohvale uglavnom imale ustaljenu sadržinu i namenu, Jefimijina pohvala nosi obeležje ličnosti sastavljača: u njoj se ne ogleda samo ličnost kneza Lazara, nego i ličnost monahinje Jefimije. Zato je ona, ali i zbog drugih osobina, više nego pohvala: oda je lirska ispovest nesrećne i usamljene žene, ali i rodoljubiva pesma. Ta lična nota, koja prožima celu pohvalu, odvaja ovaj Jefimijin zapis iz kruga sličnih tekstova i čini ga osobenom i originalnom lirskom pesmom u prozi.
Tri teme
Osnovni motiv za nastanak pohvale jeste Jefimijino duboko poštovanje i zahvalnost, koje oseća prema knezu Lazaru. Međutim, kada je odlučila da knezu Lazaru izveze pohvalu, u njoj su oživele još neke misli, uzavrela još neka osećanja. Za Lazarevu ličnost bila je vezana njena sudbina, sudbina njegove dece i sudbina Srbije i srpskog naroda. U tim burnim vremenima Jefimijino srce nije moglo da se ograniči samo na pohvalu knezu Lazaru, a da ne progovori o stanju u kome se nalazi Srbija i da ne izrazi neka svoja raspoloženja i slutnje. Tako se dogodilo da je pohvala samo povod da se progovori i o onome što je aktuelni trenutak stvarnosti Srbije: Jefimijino kazivanje govori o sudbini pojedinca (knez Lazar i Jefimija) i sudbini naroda. Kada je tema pojedinac, to je ton ode i ispovesti; kada je tema narod, to je ton rodoljubive pesme. U kompoziciji pohvale uočavaju se tri celine: o knezu Lazaru, o Srbiji, o Jefimiji.
O knezu Lazaru govori kao o čoveku, ratniku i mučeniku: njegova ljudskost i vaspitanje, ugled među vladarima, dobro upravljanje ("u svakom dobru razveselio si uručene ti hrišćane"), hrabrost i odlučnost da se suprotstavi turskoj najezdi ili da pogine. To su one osobine koje krase kneza Lazara kao vladara i ratnika i pri kojima je ovenčan slavom ("Mučenja venac primio si od boga"). Ovaj deo spisa je u pravom smislu pohvala, onakva kakva je bila uobičajena kao sastavni deo hagiografije ili birgrafije.
Napustivši okvire pohvale, Jefimija slika stanje u Srbiji i iznosi neka svoja osećanja i strahove. I ovaj deo spisa ima vokativnu intonaciju: reči su upućene knezu Lazaru, njemu se kazuje o onome što se događa u Srbiji, ali se kroz to kazivanje otkrivaju još neke osobine Lazareve i još neka njegova dela. Ovaj deo pohvale izazvao je različita tumačenja. Neki misle da se Jefimijine reči "vazljubljena ti čeda" odnose na srpski narod, a drugi smatraju da se one odnose na kneževe sinove Stefana i Vuka. Međutim, nema mesta nikakvim dilemama: u drugom delu pohvale, gde govori o stanju u Srbiji posle Lazareve smrti, Jefimija pod "vazljubljena ti čeda" misli prvo na srpski narod, a potom i na kneževe sinove. Lazareva "vazljubljena čeda" su narod i sinovi: kada kaže da su vazljubljena čeda" ovladana od Izmailićana, misli na srpski narod koga su snašle dve nevolje — tursko nasilje i nesloga. Ovo drugo posebno pogađa Jefimiju jer ima jedno iskustvo sa Mrnjavčevićima: nesloga ne sluti dobru i kobna je za srpski narod. Zato se obraća knezu Lazaru pozivajući ga da pomogne sinovima jer "oni koji jedu hleb njihov podigoše na njih bunu veliku i tvoje dobro u zaborav staviše". Jefimija, budući da je podigla i vaspitavala kneževe sinove od detinjstva, veoma je zabrinuta za njihov život jer upravo u to vreme, kada ona veze pohvalu (1402), Stefan i Vuk vojuju kod Angore, u Maloj Aziji, kao turski vazali. Zabrinutost za njihovu sudbinu kulminira u vapaju: "Dođi na pomoć našu, gde da si".
U zavrnšnom delu pohvale Jefimija progovara i o sebi i izražava knezu Lazaru zahvalnost što "telesno tuđu mene među tuđim ishranio si izobilno". I ovde se prikazuje knez Lazar kao plemenit čovek, spreman da pomogne svakome: isticao se i u prolaznim stvarima, sitnim pomoćima i razumevanju, ali i u neprolaznim i velikim. Jefimija je smerna i skromna: smatra da je njena pohvala mali prinos i da ne iskazuje sve njegove zasluge pohvala nije ravna veličini njegove ličnosti. I ono što Jefimiju muči, javlja se i na kraju, kao poenta, kao još jedan poziv knezu Lazaru za pomoć:
A sada dvostruko molim: da me ishraniš i da utišaš buru ljutu
duše i tela moga.
U ovim rečima sadržana je molba knezu Lazaru da joj da snagu da izdrži i ne klone (da me ishraniš) duhom i da je oslobodi neizdržljivog osećanja nespokojstva i straha ("da utišaš buru ljutu duše i tela moga") koji su izazvani opštom situacijom u Srbiji (nasilje tuđina i nesloga) i brigom za sudbinu Stefana i Vuka.
Bogata osećajnost
Jefimijina Pohvala knezu Lazaru osobena je po stilu čija je opšta karakteristika; dinamika kazivanja. Nema monotonije u sadržini i intonaciji, u izboru reči i raspoloženjima. Ovde je kazivanje dinamično i poletno, a dinamičnost se ostvaruje izborom tematike, izborom reči, izmenom lica, intonacijom rečenice i raznovrsnošću iskazanih osećanja i raspoloženja. Izbor tematike je raznovrstan: u prvom delu govori o zaslugama i delima kneza Lazara, u drugom o aktuelnim zbivanjima u Srbiji, u trećem o sebi. Kada je na subjektivnom planu, kada govori o knezu Lazaru i sebi, kazivanje je mirno, intonacija smirena, naglašena je smernost i skromnost. Kada je na opštem planu, kada govori o Srbiji, uzbuđenje u njoj narasta, naviru snažna osećanja, ljubavi prema zemlji, knezu Lazaru i njegovim sinovima, muče je strahovi i strepnje. Rečenica dobija u intenzitetu i dinamici, reči su snažne, govorenje je poletno, zadihano. Izborom reči Jefimija boji svoju rečenicu i daje joj živost i snagu: moli, saberi, izvesti, pokreni, ubedi, uzmi, dođi. Ne samo da je dinamika u značenju reči, ona izvire iz imperativnog oblika: tada rečenica poteče nezaustavljivo, kao bujica koja se prolama svojim hukom. Dinamika se ostvaruje i izmenom lica: u pohvali se pojavljuje prvo lice jednine (Jefimija), drugb lice jednine koje prožima celu pohvalu (Jefimijino obraćanje knezu Lazaru), prvo lice množine (Jefimija, narod, kneževi sinovi) i treće lice množine (narod i kneževi sinovi). I najzad, dinamici kazivanja doprinosi raznovrsnost osećanja i raspoloženja: topla ljubav, emernost i poštovanje prema knezu; snažna ljubav prema svome narodu koji strada i prema kneževim sinovima;" osećanje samoće, tuge i potištenosti; strepnja, strah i očajanje. Osećajna ličnost monahinje Jefimije i izabrana tematika našli su se u potpunom skladu iz koga se izlila ova pohvala.
Autor: Dr Staniša Veličković
Monahinja Jefimija (oko 1350 — posle 1405), bila je kći uglednog vlastelina ćesara Vojihne; udata za serskog despota Uglješu Mrnjavčevića. Posle pogibije muža u Maričkoj bici (1371) zamonašila se i prešla u Srbiju. Budući nemanjićkog roda, u srodstvu sa kneginjom Milicom, živela je na dvoru kneza Lazara, i tu bila očevidac kosovskog stradanja, Lazareve smrti, ali i teških prilika koje su sledile. Godine 1402. odigrala se važna Angorska bitka. Lazarevi sinovi, Stefan i Vuk Lazarević, pali su u nemilost sultana Bajazita. Kao njegovi vazali otišli su preko mora da se bore kada su Mongoli napali Turke.