fbpx

Radomir Putnik - bezgranični patriotizam slavnog vojvode

Radomir Putnik - bezgranični patriotizam slavnog vojvode

 Slavni srpski Vojvoda Radomir Putnik rodio se u Kragujevcu 24. januara 1847. godine. Otac Dimitrije je bio učitelj.Učestvovao je u svim ratovima koje je Srbija vodila od 1876. do 1916. godine. Njegova vojnička karijera počela je školovanjem u Artiljerijskoj školi u Beogradu i dobijanjem čina potporučnika.

Neposredno posle završetka srpsko-turskih ratova učestvovao je u radu komisije koja je imala zadatak da Srpsku vojsku po organizacionoj strukturi što više približi savremenim evropskim armijama. Početkom 90-tih godina XIX veka, kao pomoćnik načelnika Glavnog generalštaba i profesor u Višoj školi Vojne akademije, u program obuke starešinskog kadra uveo je rešavanje taktičkih zadataka radi ujednačavanja pogleda na osnovne principe organizacije i upotrebe oružanih snaga. Intenzivnim radom na jačanju borbene gotovosti Srpske vojske, vojvoda Putnik nastavio je i posle preranog i neopravdanog penzionisanja.

Kada je posle skoro sedam godina provedenih u penziji 1903. godine reaktiviran i postavljen za načelnika Glavnog generalštaba, Srpska vojska nalazila se na ivici rasula. Uprkos tome, neumorni Putnik je, zahvaljujući besprekornoj moralnoj reputaciji i izvrsnom poznavanju vojne teorije i prakse, za samo nekoliko godina uspeo da konsoliduje njene redove, odstrani iz vojske razoran uticaj unutrašnjih međupartijskih trvenja, naoruža je savremenim oružjem, saobrazi vojna pravila svojstvima tog naoružanja u specifičnim srpskim uslovima, lično obuči više generacija generalštabnih oficira i najtalentovanije postavi na ključne komandne položaje, uzdigne rezervni oficirski i podoficirski kadar svih rodova i službi, zameni kasarnski dril praktičnom obukom trupa, izgradi njenu sopstvenu vojnu doktrinu i osposobi je da se uspešno nosi sa najsavremenije opremljenim i obučenim armijama razvijenih evropskih zemalja, da bi je potom pobedonosno vodio kroz sva iskušenja.

Zajedno sa Živojinom Mišićem pripremio je sve ratne planove za Balkanske ratove i za Prvi svetski rat. U periodu od 1912. do 1916. godine bio je načelnik Vrhovne komande.

Sve srpske pobede u tom periodu ubrajaju se u posebne zasluge vojvode Radomira Putnika, koji je stajao na čelu glavnog štaba. Vojvoda je vojne operacije i planove iznosio i branio pred Srpskom vladom. Svojom ličnošću, činom i položajem bio je moralno odgovoran pred svim potčinjenim starešinama za svaki stav i naredbu Vrhovne komande. Posle Kumanovske bitke , postao je prvi srpski vojvoda.

Još u ratovima koje je Srbija vodila u XIX veku Radomir Putnik pokazao je da je izvanredan vojni starešina, ne samo sposoban i hrabar oficir, nego i komandant bogate stvaralačke inicijative. Njegov vojnički talenat zablistao je punim sjajem tek u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, u kojima je Srpska vojska pod njegovim rukovodstvom izvojevala slavne pobede kod Kumanova, Bitolja, na Bregalnici, Ceru i Kolubari i svrstala se u red najboljih evropskih i svetskih armija toga doba.

Posle reorganizacije Srpske vojske na Krfu početkom 1916. godine fizički iznemogao vojvoda Putnik upućen je na lečenje u Nicu, ali nije dočekao da se vrati u oslobođenu zemlju. Umro je 17. maja 1917. godine u 70. godini. Iza njega je ostao mit o nepobedivosti Srpske vojske, kao jedne od najčuvenijih armija sveta Prvog svetskog rata, čiji je bio tvorac.

Vojvoda Radomir Putnik nije bio samo slavni vojskovođa, nego se bavio i teorijom ratne veštine. Napisao je „Služba generalštaba" I i II „Služba i mirno doba" i „Služba u ratno doba".

Prezime Putnik njegova porodica je dobila u vreme kada su preci, tačnije deda Arsenije, doselio sa Kosova u Belu Crkvu. Kada su njegovog dedu, koji je tada imao oko sedam godina, upitali kako se zove, odgovorio je da je on putnik u nepoznatom pravcu. Tako su Arsenija nazvali Putnik.

Radomir je u školu krenuo sa šest godina i ako su i tada deca kretala sa navršenih sedam godina. Bio je dobar đak, odmeren i učtiv, ali voleo je da se u društvu nametne kao prvi, da se njegova sluša. Tu osobinu je zadržao kroz ceo život.
Od oca, prosvetnog radnika, je čuo da ne treba da uči samo za školu, već i za život. Mnogim nastavnicima je zadavao glavobolju, jer je često postavljao potpitanja posle njihovih predavanja. U to vreme nastavnici nisu voleli da našoroko i nadugačko objašnjavaju ono što predaju, već su se strogo držali zadate teme, tako da Radomir nije bio mnogo omiljen kod njih. Najverovatnije zbog toga nastavnik nemačkog mu je dao trojku, a kasnije se kroz vojničku karijeru tečno služio nemačkim jezikom i veoma retko je koristio rečnik čak i kada čita nemačku literaturu. Povremeno bi svirao gitaru i pevao, uglavnom kada bi ga zamolila majka ili otac.

Najsvetliji trenuci u životu vojvode Putnika bili su u vreme bitaka 1912--1915. godine kada je istovremeno vodio dva rata: jedan za spas otadžbine, drugi za sopstveni život. Srpska vojska se očajnički borila da se odupre zavojevaču. Njen komandant Putnik usklađivao je strategiju odbrane i protivnapada sa bolesničke postelje, na samrti od emfizema i boreći se svojim paralizovanim plućima za svaki dah. I vojska i njen komandant zabeležili su blistave pobede na Kumanovu, Bregalnici, Ceru i Kolubari i bili pobeđeni 1915. Srbija je preživela. Putnik nije.

Ime Putnik ima prenosno značenje. To prezime je Arsenije, siromašni emigrant sa Kosova, prijavio mađarskim vlastima pri kraju 18. veka.

Narodi Balkana, terani sa svojih ognjišta ratovima i glađu, bili su u punom smislu reči putnici. Ipak, duboko privržena starom kraju, porodica Putnik se vratila u Srbiji početkom tridesetih godina 19. veka. Autonomnoj kneževini koja se nedavno oslobodila otomanske vlasti bili su potrebni obrazovani ljudi. Arsenijev sin Dimitrije Putnik zaposlio se kao učitelj u Kragujevcu. Mlađi sin Radomir rodio se 24. januara 1847. godine.

Za sinove siromašnih porodica, bez zemlje i gotovine, školovanje je bilo najbolje ako ne i jedino rešenje. Među malobrojnim školama u Srbiji isticala se Artiljerijska škola, koja je docnije postala jezgro Vojne akademije, a koja je pružala prednosti besplatne nastave, smeštaja đaka, hrane pa čak i skromnog džeparca. Pošto je dobio osnovno obrazovanje u Kragujevcu. Radomir Putnik je prešao u Beograd gde je postao pitomac Artiljerijske škole. Ha balkanskoj vetrometini oduvek su se poštovali vojska i oružje. Samoodbrana je naučila seljaka da drži pušku u svome domu. Vojnička uniforma oličavala je moć. Srpska vojska, čiji je oficir postao Radomir Putnik, rodila se u ustanku 1804. godine i imala je seljački karakter. Organizovanje jedinica stajaće vojske započeto je tridesetih godina 19. veka. Pa ipak, tek je 1861. godine uvedena opšta vojna obaveza koja je obuhvatala sve odraslo muško stanovništvo. Ova vrsta naoružane narodne milicije modernizovana je osamdesetih i devedesetih godina 19. veka.

Artiljerijska škola u koju je stupio Radomir Putnik osnovana je 1850. godine. Njen prvi upravnik, češki oficir František Zah, bio je pod uticajem francuske vojne doktrine dok je njegov naslednik Milojko Lešjanin studirao na berlinskoj Ratnoj akademiji.

U Putnikovoj klasi bilo je dvadeset i tri pitomca od kojih je sedamnaest diplomiralo 1863. godine. Putnik je bio tek osmi u rangu. Ovaj rezultat očigledno nije bio sjajan, mada treba znati da je i Napoleon bio tek četrdeset i drugi u klasi od pedeset i osam kadeta. Među budućim srpskim vojskovođama sličan prosek pokazali su u svojim klasama vojvoda Mišić (dvadeset prvi) i vojvoda Stepa Stepanović (četrnaesti). Bez obzira na ocene dobijene u školi, Putnikova generacija je kasnije dala srpskoj vojsci osam generala.

Detinjstvo provedeno u siromaštvu često stvara čvrstog, očeličenog čoveka. Nasledne osobine, stečene seljačkim poreklom, izražavaju se u samoodricanju i dubokoj privrženosti rodnoj grudi. Patrijarhalno društvo rađa vodeću ulogu muškarca u porodici i društvu. Sve ove crte se mogu naći u karakteru vojvode Putnika.

Većina vojskovođa i generala u Evropi pre Prvog svetskog rata poticala je iz aristokratskih slojeva. To nije bio slučaj sa srpskim vojnim vođama koji su skoro svi poreklom bili iz seljačkih ili tek nastajućih građanskih slojeva.

Radomir Putnik bio je od one vrste ljudi koji su sami sebe izgradili. Tek polovinom tridesetih godina života počeo je učiti strane jezike i to zato da bi mogao pratiti evropsku vojnu literaturu. Vojno obrazovanje stekao je u Srbiji, mada je ono bilo pod snažnim uticajem francuske i nemačke vojne doktrine. Svega je jednom boravio šest meseci u Rusiji gde je proučavao rad vojne fabrike u Hotinu.

Verovatno je stroga sredina Artiljerijske škole doprinela povučenom, u sebe zatvorenom Putnikovom karakteru. Pušio je cigaretu za cigaretom, što je docnije izazvalo emfizem pluća i bilo znak unutrašnje napetosti uvećane neprekidnim radom i punim predavanjem dužnosti. Čak i u mladim godinama Putnik je odudarao od pričljive i živahne beogradske sredine. Ženina porodica ga je zvala "namćor" a potčinjeni oficiri su ga krišom nazivali "kašljavko". Poštovali su ga, ali ga nisu voleli.

O Putnikovom ličnom životu ne zna se mnogo. Oženio se 1879. godine Ljubicom Bojović, ćerkom generalštabnog pukovnika. Imali su sedmoro dece: tri ćerke i četiri sina. Troje od njih je školovano u Rusiji. Dva sina su bila pitomci vojnih škola a ćerka je dovršila školovanje u Smolnom institutu za devojke. Posle ženine smrti Putnik je živeo kod svoje najmlađe ćerke, koja je predano bila uz njega do kraja života.

Život u Putnikovom domu bio je više no skroman. Njegov pomoćnik Živojin Mišić opisao je gostinsku sobu, koja kao da se nalazila u kasarni, sa stolom bez stolnjaka u sredini i nekoliko stolica. Povlačenje u samoga sebe i otuđenost od ostalog sveta odudarali su od uzburkanog razvoja Beograda i mlade zemlje koja je krajem veka prolazila kroz niz dinastičkih sukoba i državnih udara. Tek proizvedeni kapetan Putnik bio je kažnjen sa petnaest meseci pritvora u vreme rata s Turcima, 1876. godine, zbog sukoba sa svojim pretpostavljenim u pitanju nabavke hrane za svoju jedinicu. Mladom kapetanu je kazna oproštena kada je njegovo hrabro držanje na bojnom polju saopšteno generalu Černjajevu. Kasnije, u dva navrata, 1881. i 1883. Putnik je ponovo kažnjavan zbog "upotrebe jakih izraza" u prepisci sa pretpostavljenima.

Putnikova karijera je ozbiljno bila ugrožena nemilošću u koju je zapao kod oba kralja, Milana i Aleksandra Obrenovića. Uzajamna netrpeljivost bila je posledica razlike u mentalitetima. Šarmantan ali nestalan, kralj Milan nagonski nije podnosio strogog i zakopčanog oficira, koji je uz to pokazivao didaktične sklonosti. Kralj je očekivao od svojih oficira da se pokoravaju njegovim zahtevima, bili oni opravdani ili ne. Kada je zatražio od Putnika da kao član ispitne komisije propusti jednog od njegovih štićenika, ovaj mu je odgovorio da će ishod ispita zavisiti od odgovora kandidata. Kako ovi odgovori nisu bili na zahtevanoj visini, Putnik je kraljevog miljenika oborio. Sukob se tako dalje zaoštrio. Putnikovo ime je izbrisano iz spiska oficira predloženih za odlikovanje. Kada je kralj Aleksandar 1893. godine prolazio preko teritorije divizije pod Putnikovom komandom, ovaj je poslao svoga zamenika da kralja pozdravi umesto da to učini lično. U tome je bilo i političkih razloga jer su kraljevi sumnjičili Putnika da je naklonjen njihovim iskonskim neprijateljima radikalima.

Konačan raskid je nastao kada je Putnikovo ime, uz nekakve brojeve nalik na šifru, nađeno u beležnici zaverenika uhapšenog i optuženog za zaveru protiv dinastije. U stvari, uhapšeni je bio vlasnik kamenoloma kod koga je Putnik naručio kamen za nadgrobni spomenik svojim roditeljima. Brojevi nađeni u beležnici označavali su mere naručenog spomenika. Epilog priče bio je da je Putnik penzionisan 1896. godine kada mu je bilo četrdeset i devet godina. Sukob između kralja Milana i Putnika naškodio je obojici, ali je najviše štetio srpskoj vojsci. Tokom poslednje decenije 19. veka kralj Milan je uložio svu svoju energiju u organizovanje i modernizovanje vojske. Vojni budžeti su povećani, oružje je kupovano u inostranstvu, stajaća vojska je uvećana a česti vojni manevri usavršavali su vojnu snagu zemlje. Oficir Putnikovog iskustva i sposobnosti bio bi tih godina od neprocenjive koristi kralju. Umesto toga, u naponu životne snage, Putnik je primoran da ostane posmatrač razvoja vojske kojoj je bio posvetio čitav svoj život.

U toku tri decenije, od kada je bio proizveden za potporučnika po završetku Artiljerijske škole 1866. pa sve do penzionisanja u činu pukovnika, Putnik je bio na odgovornim položajima. Godine 1880. postavljen je za pomoćnika komandanta tada jedine divizije stajaće vojske u Srbiji a taj mu je položaj dodeljen na čelu novoosnovane Dunavske divizije. Položio je ispit za đeneralštabnog oficira i postavljen za šefa Obaveštajnog odeljenja Vrhovne komande. Unapređen je 1888. godine za šefa Operativnog odeljenja Vrhovne komande i postao zamenik načelnika generalštaba 1890. godine.

Putnikovom prestižu u vojsci posebno je doprinela profesura u Vojnoj akademiji 1886/7. i 1888--1895. godine. Za to vreme osam generacija kasnije istaknutih ratnih vojskovođa bili su njegovi đaci. Po kazivanju samog Putnika, poznavao je lično sve oficire iznad čina komandanta bataljona. Zajedno sa svojim studentima prokrstario je celu zemlju za vreme taktičkih vežbi, đeneralštabnih ispita i vojnih manevara. Pričalo se da je lično poznavao sve mehandžije u Srbiji.

Obdaren izvanrednim pamćenjem, Putnik je do te mere poznavao geografiju svoje zemlje da je u toku ratnih operacija 1914. diktirao raspored trupa ne gledajući u mapu. Dok je bio u penziji, Putnik se latio pisanja vojnih udžbenika i privatne nastave mladim oficirima kako bi dopunio prihode skromne penzije, nedovoljne za izdržavanje mnogobrojne porodice. Već ranije, 1883. godine, objavio je studiju "Artiljerija u gradskoj vojni" koju je radio na osnovu belgijskih proučavanja odvojenih forova u sklopu utvrđenih gradova. Godine 1890. objavio je uybenik "Služba đeneralštaba --Prvi deo, Služba u mirno doba" kome je dodao drugu svesku 1899. godine u službi u ratno doba. Obe knjige iznele su ukupno 1344 strane i bile su zasnovane na francuskom i nemačkom iskustvu. Knjige su služile kao udžbenici u Vojnoj akademiji ne samo u Putnikovo vreme već i kasnije, sve do 1927. godine.

Sedam godina provedenih u penziji bile su najteže u njegovom životu. Neuspeli atentat na kralja Milana 1899. godine i suđenje vođima Radikalne stranke primorali su Putnika da se privremeno udalji iz zemlje iz bojazni od mogućeg progona. Budućnost je izgledala tmurna i beznadežna. Usamljen, napušten, razočaran, Putnik je tavorio život usamljenika, nije izlazio iz kuće i bio je izključen iz javnog života.

Iznenada, kao u starinskim grčkim komadima, sudbina se konačno osmehnula vojniku. Zavera 1903. godine u Beogradu lišila je života kralja Aleksandra i kraljicu Dragu i dovela na presto kralja Petra I Karađorđevića. Srbija je ušla u razdoblje demokratije unutar zemlje i dinamične nacionalne akcije spolja. Pod novim režimom Putnik je vraćen u aktivnu službu, unapređen u čin generala i imenovan za načelnika Glavnog generalštaba. Za vreme ratova 1912--1918. ovaj naziv je promenjen u načelnik štaba Vrhovne komande. Na ovim položajima Putnik je ostao dvanaest i po godina, sa prekidima kada je bio ministar vojni.

U toku četrdeset godina aktivne službe Radomir Putnik je učestvovao u šest ratova: dva rata s Turskom, 1876. i 1877, ratu s Bugarskom 1885. dva balkanska rata 1912--1913. i Prvom svetskom ratu čiji kraj nije doživeo.

Kapetan Putnik je vojnu karijeru započeo porazom u ratu s Turskom 1876. godine kada je njegova brigada pretrpela velike gubitke kod Kalipolja. Mladi oficir je tada naučio da se stvarni rat razlikuje od onog opisanog u udžbenicima. Razliku između teorije koju je učio i prakse koju je doživeo Putnik je izneo u pismu prijatelju i školskom drugu, lekaru Vladanu Đorđeviću:

"Na hartiji se trupe brzo i lako koncentrišu, posle nekoliko poteza perom već su na glavnom zborištu... A kakav su one dotada napor učinile, sa kakvim su se teškoćama i oskudicama borile, to se samo ličnim iskustvom osetiti može... Bili su to dugi i zamorni marševi. Ledena kiša, blato do kolena, sneg, bivakovanje bez vatre i bez hrane..."

Poraz je takođe naučio Putnika da ne bude suviše samopouzdan. Kasnije, kada je bio glavnokomandujući, Putnik je bio izuzetno oprezan strateg, što su mu prebacivali vojni istoričari. Bio je jači u dobijanju bitke nego u korišćenju plodova pobede. Sećanje na 1876. godinu ostaće u njegovoj podsvesti za vreme ratova 1912--1914.

Sledeći rat s Bugarskom bio je za Srbiju katastrofalan. Putnik je bio svedok neusklađenog komandovanja u ratu čije razloge srpski narod nije razumevao. Poraz 1885. održao je mladom načelniku štaba Dunavske divizije lekciju kako rat ne treba voditi. Iskusio je potrebu usklađene komande, sposobne da oceni situaciju i da koncentriše snage u odgovarajućem trenutku i mestu. Ali više od ove tehničke strane Putnik je razumeo da se disciplina u vojsci ne može ostvariti kaznom vojnika koji se povlači. Disciplinu ugrožavaju iznurenost, dugi marševi i neusklađena naređenja. Vojnik mora da oseti sposobnost vođa koji mu određuju sudbinu, pisao je Putnik. Kroz poraze Putnik je shvatio tri presudne činjenice koje odlučuju ishod rata: efikasnost komande, poverenje vojnika u vođe i opravdanost ciljeva za koje se bori.

Sve što se odigralo do 1903. godine ostavlja utisak kao da je bilo predigra u životu Radomira Putnika. Ono što je posle toga nastupilo bilo je izraz udružene prošlosti, pružene nove mogućnosti i iskušenja događaja sa kojima je suočen njegov narod. Zadatak koji je istorija namenila Putniku bio je trostruk: vojnički, politički i diplomatski. Kao vojnik morao je pripremiti srpsku vojsku za predstojeći rat, kao političar učestvovao je u rešavanju odnosa između vojnih i civilnih vlasti u demokratskom ustrojstvu, kao diplomata bio je vojni savetnik u balkanskim pregovorima i sporazumima.

Čim je postavljen za načelnika generalštaba, Putnik je pristupio reorganizaciji srpske vojske. Izmenio je njenu mirnodopsku i ratnu formaciju, dodao je pet novih divizija drugog poziva, podmladio komandni kadar penzionišući stare i unapređujući mlađe oficire i pristupio izradi planova za slučaj rata. Stari planovi za rat s Turcima, sastavljeni još 1898. godine, revidirani su tako da je uoči Balkanskog rata 1912. godine generalštab raspolagao sa četiri alternativna plana. Svaki od njih predviđao je razne mogućnosti, posebne ciljeve i snagu koja se ima angažovati za njihovo ostvarenje. Kriza izazvana austrougarskom aneksijom Bosne i Hercegovine 1908. godine ubrzala je izradu planova za rat s Habsburškom monarhijom, kao i s Bugarskom. Sve u svemu, Putnik je tih godina pripremio sedam varijanti ratnih planova: četiri za rat s Turskom, dva za rat sa Austro-Ugarskom i jedan za sukob s Bugarskom. Planovi protiv Turske zasnivali su se na ofanzivi, protiv Austro-Ugarske i Bugarske na defanzivi.

Putnik nije mogao sam da obavi ovaj obimni zadatak. Kao uslov da se prihvati položaja načelnika Generalštaba tražio je da mu se za pomoćnika odredi pukovnik Živojin Mišić. Oni su ne samo usko sarađivali već su se međusobno dopunjavali: Putnik je bio racionalan, hladnokrvan i obazriv, Mišić bujan, maštovit i emotivan. Povremena neslaganja bila su neizbežna, ali ih je Putnik stišavao jer je duboko cenio svog saradnika.

Po srpskom ustavu vojnicima je bilo zabranjeno mešanje u politiku. Međutim, kako je bio na visokom vojnom položaju i jedno vreme ministar vojni, Putnik je nevoljno bio uvučen u politiku. Dva razloga doprinela su tome učešću: kupovina artiljerijskog naoružanja koja je bila povezana sa zaključenjem inostranog zajma i sukob koji je nastao rascepom u vojsci između zaverenika iz 1903. i njihovih protivnika.

Pitanje naoružanja vojske imalo je trostruki vid: politički, finansijski i tehnički. Izbor između francuskog, nemačkog ili austrijskog topa ujedno je odredio političko opredeljenje Srbije između dva bloka evropskih sila. Zajam za nabavku topova opterećivao je inače skučeni zemaljski budžet. Tehničku odluku o tome koji je top najbolji nije bilo lako odrediti. U donošenje ovih odluka uplele su se ne samo strane fabrike, evropski kapitali i politički pritisci već i domaće razmimoilaženje između dve najjače stranke Radikalne i Samostalne. U skupštini su izbile žučne rasprave koje su doveli do krize vlade. Usred ovih sukoba izbio je carinski rat s Austro-Ugarskom monarhijom 1906. godine.

U sporu o topovskom pitanju Putnik je podržavao radikale i Nikolu Pašića, koji su hteli da topove nabave u Francuskoj jer su u njoj videli saveznika u budućem ratnom sukobu sa Austro-Ugarskom. Ova je odluka prevagnula i topovi su najzad kupljeni 1906. godine od francuske fabrike "Šnajder" u Krezou, u vreme kada je Putnik bio ministar vojni.

Sukob u vojsci između zaverenika iz 1903. i njihovih protivnika takođe je imao diplomatski, politički i tehnički vid. Britanija je kao uslov za ponovno uspostavljanje redovnih diplomatskih odnosa, poremećenih posle 1903. godine zahteva da srpska vlada kazni i penzioniše kraljoubice. Zaverenički vođi, ušančeni u dvoru, odbili su da se pokore i time su izazvali domaću političku krizu koja je izbila u skupštini. Vojska se podelila na dva tabora, za i protivu zaverenika. Sukob je ugrozio vojnu disciplinu i reforme koje je Putnik počeo da sprovodi. On je u nastaloj krizi ispoljio takt, neopredeljenost i čvrstinu. Odluku nije bilo lako doneti. U načelu, Putnik se protivio uvlačenju vojske u domaću politiku i bio je veran zakletvi datoj Kralju i izvršnoj vlasti zemlje. S druge strane, državni udar 1903. vratio ga je u vojsku. Vojnik Putnik je visoko cenio profesionalne osobine mnogih oficira-zaverenika. Slobodan Jovanović ostavio nam je svedočanstvo o visokom mišljenju koje je Putnik imao o pukovniku Dragutinu Dimitrijeviću Apisu, vođi zaverenika. Problem je najzad rešen 1906. godine u kompromisu s britanskom vladom. Zaverenici su penzionisani i materijalno obeštećeni a Engleska je obnovila odnose sa Srbijom. Putnik je podržavao vladu i posredovao između nje i oficira.

Pregovori za balkanski savez, koji su započeli 1911. godine, upleli su Putnika u diplomatiju kada se raspraljalo o vojnim odnosima. Vlada se obraćala Putniku u pitanjima razgraničenja s Bugarima u Makedoniji. U tim pregovorima Putnik je tražio da Ovče polje bude dodeljeno Srbiji zbog njegove strateške važnosti. On je bio neposredno umešan u pregovore s Bugarskom, Grčkom i Crnom Gorom kada se određivala vojna saradnja balkanskih armija u predstojećem ratu s Turskom.

Plan srpskog generalštaba za rat s Turskom predviđao je odlučujući sukob na Ovčem polju (na liniji Skoplje--Štip--Veles). Tri srpske armije raspoređene su shodno ovom predviđanju. Središnji napad namenjen je Prvoj armiji dok su ostale dve armije imale zadatak bočnog prodora s Kosova i Bregalnice kako bi se sve tri ujedinile kod Ovčeg polja radi konačnog udara.

Zamišljeni Putnikov plan nije se ostvario. Nizam-paša, novopostavljeni komandant turske vojske, učenik francuske ofanzivne škole, odlučio je da prodre što je više moguće na vardarskom frontu, potuče Srbe i onda okrene ukupnu snagu protiv Bugarske. Stoga se sasvim neočekivano 23. oktobra Prva srpska armija pod komandom prestolonaslednika Aleksandra sukobila sa glavninom turskih snaga na Kumanovu, severno od Ovčeg polja. Susret je bio iznenađenje za Srbe. Putnik i Vrhovna komanda nisu imali prilike da intervenišu prvog dana bitke tako da je glavni teret pao na napadnutu Dunavsku diviziju. Ishod bitke nije odlučila Vrhovna komanda već hrabrost i upornost srpskog vojnika i njegovog neposrednog oficira.

Još uvek pretpostavljajući da se Prva armija sukobila samo sa isturenim delovima turske vojske. Putnik je 24. oktobra naredio da Prva armija krene u protivofanzivu ne čekajući da njeno dejstvo uskladi s dvema bočnim armijama kojima je namenjeno da se sa njom susretnu na Ovčem polju. Tako se Kumanovska bitka odigrala neočekivano za Putnika. Pa ipak je korpus Sedme turske armije bio do nogu potučen u toku dvodnevne bitke.

Putnik je kasnije kritikovan zbog toga što se uporno držao predviđenog plana o glavnom susretu na Ovčem polju. U Putnikovu odbranu se mogu navesti dve činjenice. Njegova Prva armija bila je sama po sebi dovoljno jaka da se mogla poneti sa glavninom turske vojske. Turska užurbanost, nepotpuna mobilizacija, nedovršena koncentracija i nesposobno komandovanje naneli su više štete osvajaču nego Putniku. Kritika je možda umesna utoliko što je Putnik, i dalje očekujući odlučnu bitku, propustio da ubere plodove pobede na Kumanovu. Umesto da pošalje svoje armije u gonjenje pobeđenog neprijatelja, Putnik ih je oprezno sakupio i dalje očekujući konačni obračun i time izgubio dragoceno vreme. U njegovu odbranu mogu se navesti reči koje je zabeležio još 1876. godine: "Lako je filozofirati i prognozirati akciju kada su događaji poznati i već se odigrali."

Pobeda na Kumanovu donela je Putniku čin vojvode, najveći i u to doba jedinstveni čin u srpskoj vojsci. Dalje vojevanje rešeno je pobedom u bici kod Bitolja 16--18. novembra. Da bi pomogao Bugarima u Trakiji, Putnik je poslao dve divizije na Jedrene. Jadranska ekspedicija, upućena u novembru i decembru preko Albanije na Jadran, bila je neuspešna jer se, zbog međunarodnog pritiska iza koga je stojala Austro-Ugarska, srpska vojska morala povući sa morske obale. Putnika su kritikovali što se nije usprotivio jadranskoj ekspediciji. Pri tom treba imati u vidu da je Putnik, kao disciplinovani vojnik, izvršio odluke političkog rukovodstva zemlje.

Sukob s Bugarskom 1913. izbio je zbog opravdanog srpskog zahteva za reviziju ugovora o savezu iz 1912. Gubitkom izlaska na more Srbija je stavljena u neravnopravan položaj i njeni ukupni dobici iz rata 1912. dovedeni su u pitanje poremećenom balkanskom ravnotežom. Predstojeći sukob s Bugarskom stavio je Putnika pred izbor preventivne ofanzive ili gubitka inicijative u korist protivnika. Strateška prednost napada odbačena je iz političkih razloga. U takvim okolnostima Putnikov zadatak se sveo na obezbeđenje dugačke granice između Srbije, Bugarske i Albanije.

U vojnički nezavidnom položaju, zajednička odbrana s Grčkom bila je jedina nada. Komandanti divizija koje je 1. juna 1913. Putnik pozvao i na sastanak u Skoplje, bili su svi odreda mišljenja da Srbija ima izgleda u ratu s Bugarskom jedino ako bi prva napala ili ako bi uskladila odbranu s Grcima.

Noć 30. juna bila je burna u srpskoj Vrhovnoj komandi. Putnik je otišao na spavanje dobro raspoložen da bi ga usred noći probudila vest o neočekivanom bugarskom prepadu na Bregalnici. Nešto vedrije bile su vesti sledećeg dana: Grci su takođe bili žrtve sličnog prepada.

Iznenadni bugarski napad stavio je Putnika u dilemu da li da se povuče sa Bregalnice na drugu odbrambenu liniju kod Stracina i odatle krene u protivnapad ili da prihvati bitku kod Bregalnice u kojoj je napadač imao prednost prvog udara i iznenađenja. Svi njegovi komandanti, osim jednoga, bili su za povlačenje na drugu liniju odbrane. Jedini koji se izjasnio za prihvatanje izazova kod Bregalnice bio je Putnikov pomoćnik general Živojin Mišić. Njegovi argumenti bili su ubedljivi: povlačenje bi oživelo uspomenu na poraz kod Slivnice 1885, ugrozilo bi moral trupa i obeshrabrilo Rumuniju i Tursku da se pridruže ratu protiv Bugarske.

Posle trenutnog kolebanja Putnik se složio s mišljenjem svog pomoćnika Mišića. Ova sudbonosna odluka donela je Srbiji pobedu nad Bugarskom kod Bregalnice u Drugom balkanskom ratu 1913. Međutim, Putnik je propustio da potpuno iskoristi pobedu na isti način na koji je to učinio posle bitke na Kumanovu. Uznemiren izveštajima o uspesima Bugara na južnom delu fronta i ofanzivom koju je Ratko Dimitrijev, novopostavljeni i energični bugarski general započeo na severnom delu fronta. Putnik je ojačao svoje krilne divizije čime je omogućio bugarskoj Četvrtoj armiji da se izvuče na centralnom delu fronta i tako izbegne potpunu katastrofu. Rumunska objava rata Bugarskoj 23. jula, praćena sličnom objavom turske, zapečatili su sudbinu Bugarske u Drugom balkanskom ratu.

Čudne su i nepredvidljive igre sudbine sa životima ljudi. Jedan takav neočekivani događaj umalo nije sprečio Putnika da učestvuje u Prvom svetskom ratu i da umesto na bojištu rat provede zatvoren u kakvom austrijskom gradu. Oboleo od bronhitisa i iscrpljen u dva balkanska rata, Putnik je bio otputovao na lečenje u austrijsku banju Glajhenberg gde ga je iznenadila kriza nastala austro-srpskim sukobom jula 1914. Kada je 23. jula u Beogradu primljen bečki ultimatum, Putniku je odmah naloženo da se hitno vrati u otadžbinu. na povratku, Putnik i njegova ćerka zadržani su u Budimpešti i posle uvreda gomile koja ih je dočekala na železničkoj stanici bili su zatvoreni u hotelskoj sobi. Ishod je rešen intervencijom Konrada fon Hecendorfa, načelnika austrougarskog generalštaba, koji je naredio da se Putniku i njegovu kćeri dopusti povratak u Srbiju. Motivi austrijskog feldmaršala bili su dvojaki. Pored viteštva prema neprijatelju i ubeđenosti u pobedu nad slabijim protivnikom, pomislio je da je bolje imati na čelu srpske vojske starog bolesnog vojnika nego nekog mladog oficira obučenog u evropskim vojnim školama.

Putnikov povratak nije bio jednostavan jer je u Turn Severinu dobio zapaljenje pluća koje je za osam dana odložilo dolazak u Srbiju. U Vrhovnu komandu stigao je tek 5. avgusta, kada je rat već bio u punom jeku. Savo Skoko, najpouzdaniji i najpotpuniji Putnikov biograf, kazuje nam da su dva ađutanta morala da razbiju kasu u kojoj su se nalazila uputstva za mobilizaciju posto je njen ključ bio kod vojvode.

Čim se vratio u zemlju, bolesni Putnik je iz zdravstvenih razloga podneo ostavku kralju Petru I. Kralj ostavku nije prihvatio i umesto toga mu je predložio da odlučuje u donešenju glavnih strateških ciljeva s tim da njihovo sprovođenje ostavi mlađim oficirima. Putnik je to prihvatio jer je znao koliko su zemlji i vojsci bili potrebni njegovo ime i iskustvo u ovim odlucnim trenucima.

Strategija koju je Putnik primenio 1914. godine zasnivala se na idejama koje je izlozio u radu "Radna služba" objavljenom 1911. godine:

"Odbrana ima za cilj da neprijatelju nanese sto je moguće veće gubitke. Međutim, ona istovremeno treba da pripremi uslove za prelaz u protivnapad, jer pasivna odbrana vodi u poraz. Kako u početku operacija namere neprijatelja još nisu dovoljno poznate to se glavnina vojnih snaga mora rasporediti po budini kako bi bila sposobna da odgovori na napad i uskladi protivofanzivu."

Bila je to doslovno primenjena strategija koju su Putnik i Mišić upotrebili u ratu sa Austro-Ugarskom. Njihova predviđanja u pogledu rata s Habsburškom monarhijom samo su se delimično ispunila. Oni su tačno predvideli da Rusija neće napustiti malu braću na Balkanu, ali su pogrešno očekivali da će invazija doći sa severa, preko Dunava, i dalje produžiti dolinom Morave.

Ovu pogrešnu ocenu iskupila je mudra strateška "koncentracija po dubini". Po toj zamisli glavna snaga određena je Drugoj armiji u središtu Srbije, što joj je dalo mogućnost da odgovori na napad koji bi došao bilo sa severa ili sa zapada. Raspored tri srpske armije imao je u vidu početnu odbranu. Tek kada bi pravac glavnog prodora neprijatelja postao jasan, odbrana bi se pretvorila u protivnapad.

Umesto da nastupi sa Dunava, austrougarski prodor u Srbiju krenuo je preko Save i Drine, na severozapadu zemlje. Na dan 12. avgusta takozvana Balkanska kaznena armija, pod komandom Oskara Poćoreka, prešla je obe reke u nameri da opkoli srpsku vojsku u trouglu između Save i Drine, odbaci je u dolini Jadra i time preseče zemlju na dva dela. Pod tim uslovima Srbija bi morala da kapitulira.

Prvih dana austrougarske invazije Putnik i njegov štab u Kragujevcu pokušavali su da proniknu namere protivnika i pravac njegovog glavnog napada. Za pisaćim stolom na kome su se gomilali protivrečni izveštaji s frontova, Putnik je pokušao da odgonetne zagonetku koja ga je mučila. Izveštaji su ukazivali da glavni napad dolazi sa zapada umesto očekivanog sa severa. Ali, šta ako je sve to samo varka kako bi se skrenula pašnja sa glavnog severnog napada? Vreme je izmicalo i odgovor je mogao doći suviše kasno. Kutuzov je 1812. raspolagao ruskim prostranstvom i vremenom. Putnik nije imao ni jedno ni drugo. U tim prvim danima rata morao je bez odlaganja da bira između vojničkog razuma, koji ga je upućivao na prodor sa severa, i instinkta saterane zveri kojoj lavež lovačkih pasa dopire sa zapada. Polako i oprezno, korak po korak, iskusni vojskovođa je pokrenuo svoju središnju Drugu armiju prema Drini i Savi. Konačna, sudbonosna odluka doneta je u noći između 14. i 15. avgusta. Dvojica najprisnijih Putnikovih saradnika, general Mišić i pukovnik Pavlović, istrčali su iz njegove sobe: "Kocka je bačena! Vojvoda je doneo odluku!" Srpske divizije, udarni deo srpske vojske, pokrenute su užurbanim maršem ka zapadu okretom od devedeset stepeni.

Odluka je u osnovi značila prelaz u protivofanzivu. Tek kada su namere protivnika protumačene, mogla se primeniti druga faza Putnikove strategije. Dok je Treća srpska armija imala da spreči prodor neprijatelja u dolinu Jadra, Drugoj armiji je naređeno da krene u napad na levi bok Poćorekovih snaga na planini Ceru.

Izvođenje ovoga plana povereno je komandantu Druge armije, generalu Stepi Stepanoviću. On je svoje divizije, iskušane u prethodnim ratovima, bacio u četvorodnevnu bitku od 16. do 19. avgusta, čija je okosnica bila na Ceru. Sudar je bio neočekivan. Posle napregnutog maršovanja preko prašnjavih puteva i pod letnjom žegom, srpska kombinovana divizija izbila je na padine Tekeriša gde se sukobila sa 21. divizijom Osmog austrijskog korpusa. Prema kazivanju očevidaca razvila se divlja, noćna bitka. Bio je mrak, veli jedan od njih, ispunjen gromovima i kišom letnje oluje. Vojnici su bili iznureni, artiljerija se zaglibila na blatnjavim putevima. Komandant divizije naredio je da se vrh planine mora održati po svaku cenu. Naši vojnici uskakali su u neprijateljske rovove i bitka je vođena prsa u prsa. Ključalo je kao u paklu. Obe strane dobile su pojačanje i klanica je nastavljena do zore kada su padine Tekeriša prekrili leševi obeju vojski. Srpski gubici bili su 47 oficira i tri hiljade vojnika. Tekeriš je bio odbranjen i 21. austrijska divizija prestala je da postoji. Potučene neprijateljske snage bile su primorane na povlačenje. Bitka na Ceru bila je prva saveznička pobeda nad Centralnim silama u Prvom svetskom ratu i general Stepanović, koji je izvojevao pobedu, unapređen je u čin vojvode.

U cerskoj pobedi srpski vojnik, podržan narodom, pokazao je najbolje ratničke osobine. Kasnije je za njega general Alfred Kraus u knjizi o uzrocima austrijskog poraza rekao:

"Ca malim zadovoljan, umešan, oštrouman, pokretljiv, upoznat sa terenom, pod dobrom komandom, ispunjen mržnjom i entuzijazmom".

Na zahtev zapadnih saveznika koji su se borili na pristupima Parizu, Putnik je započeo ofanzivu s ciljem da zaobiđe bok austrougarske vojske na Savi i Drini i prodre u Srem i Bosnu. Ofanziva je započeta 6. septembra, na dan bitke na Marni u Francuskoj. Putnikova ofanziva nije uspela jer su srpske trupe bile iscrpljene prethodnim vojevanjem i neopremljene za prelazak Save. Posle početnih uspeha, ulaska u Zemun i prodora u Srem, one su bile odbačene i satrvene u povlačenju kod Čevrntije. Prodor u Bosnu bio je takođe neuspešan. Srpske i crnogorske jedinice koje su nadirale prema Sarajevu bile su odbačene natrag preko Drine.

Putnik je imao dovoljnih razloga za brigu. Tamni oblaci koji su se nadvijali preko drinskog fronta nagoveštavali su novu buru. Zaista 7. septembra Poćorek je preduzeo ofanzivu na srednjem delu srpskog fronta sa osveženim i reorganizovanim snagama. Ogorčena bitka, nazvana u vojnoj istoriji Bitka na Drini, ušla je u novu fazu razvoja.

Suočen s dugim frontom koji se protezao od Beograda do gornjeg toka Drine, Putnik je obrazovao novu komandu Odbrane Beograda i kao ranjeni tigar povlačio se, prelazio u protivnapad, pokušavao da probije bokove neprijatelja u Mačvi i da stabilizuje uzdrmani front. Krvavi srpski protivnapadi kod Gučeva i Mačkovog Kamena naneli su teške gubitke neprijatelju, ali nisu dali rezultate koje je Putnik očekivao. Konačno, iznurene i ukopane, obe strane su pokušale da povrate dah do konačnog udarca koji je imao da reši ishod i sudbinu ovog ratovanja.

Krvave borbe, napadi i protivnapadi ne samo da su desetkovali srpsku vojsku već su iscrpli zalihe municije i oružja. Boreći se da odole nemačkoj najezdi, zapadni saveznici nisu imali mogućnosti da pruže pomoć; Rumunija i Bugarska su proglasile neutralnost i zabranile prevoz oružja iz Rusije za Srbiju. Krajem oktobra, uoči konačne austrougarske ofanzive, srpske rezerve bile su na izdisaju: artiljerija je raspolagala sa svega 160--200 granata po topu. U očajanju, komandant Druge armije, vojvoda Stepa Stepanović predložio je Putniku ostavku: "Ja ne mogu da se borim bez municije!" U trenutku opšteg očajanja Putnikov autoritet je uspostavio ravnotežu: "Hrabrost, prijatelju, hrabrost!" vikao je Putnik u telefon. "Ako nemamo granata, borićemo se puškama!"

Dok je hrabrio potčinjene komandante, Putnik je upozoravao svoju vladu i saveznike na mogući raspad vojske. I on sam je bio na ivici snage. Gušeći se od emfizema, skoro paralizovan, pokušavao je da postigne nemoguće: da obezbedi pomoć od saveznika i da istovremeno uskladi oslabljenu odbranu.

Putnik se bližio kraju i snage i moći. Na zajedničkoj sednici Vlade i Vrhovne komande, koja je na njegov zahtev održana 8. novembra, Putnik je skinuo sa sebe odgovornost za sudbonosne posledice koje mogu nastupiti. Bez municije vojska nema izgleda na uspeh. Stoga postoje svega dve mogućnosti: separatan mir ili obustava dalje odbrane.

I danas nije jasno da li je ovaj predlog bio iskren ili mu je namera bila da uceni saveznike kako bi pritekli Srbiji u pomoć. Vlada je odbila Putnikov predlog, ali ga je Pašić odmah dostavio Rusiji. Zadovoljan, Putnik je napustio prostoriju u kojoj je sastanak održan rečima: "Borićemo se pa makar nas saterali do Đevđelije!"

Putnik nije preterao u proceni situacije. Neprijatelj je nadirao kroz zbunjenu i poraženu zemlju. Srpska vojska se najpre povukla na položaje kod Kolubare i Valjeva, a zatim, posle neuspelog protivnapada, napušteno je i Valjevo. Povlačenje je pretilo da se pretvori u opštu bežaniju. Prema kazivanju očevidaca, pukovi triju srpskih armija s vojnicima u stanju šoka izmešali su se s narodom, seljačkim kolima i konjima u gušanju na valjevskom drumu. To više nije bila vojska već gomila koja je bežala s kricima i psovkama uz odjeke artiljerijske grmljavine sa obližnjeg fronta.

U takvom odsudnom trenutku niko nije slutio da je Putnik bio u predvečerju najslavnije pobede u svojoj vojničkoj karijeri. Nekoliko razloga tome je doprinelo.

U drugoj polovini novembra saveznici su konačno bili u stanju da preko Grčke i Dunava pošalju neophodnu municiju u Srbiju. Putnik je povlačenjem svojih armija skratio dužinu fronta. Najbolnija je bila odluka da napusti Beograd. Na opštu poviku koju je ona izazvala Putnik je gunđao da on nije kriv što je prestonica postavljena na mestu gde bi trebalo da bude granična karaula!

Srpsko povlačenje je istovremeno rasteglo linije snabdevanja austrougarske vojske preko blatnjavih puteva i od jesenjih kiša nabujalih reka, kao i opustošene zemlje.

Ovoga puta nije Putnik, već njegov general Živojin Mišić preduzeo inicijativu protivofanzive i izabrao trenutak kada da je izvede. Mišić je 14. novembra zamenio na čelu Prve armije ranjenog generala Petra Bojovića. On je shvatio porazno dejstvo koje je povlačenje imalo na moral vojnika. U dramatičnom telefonskom razgovoru s Putnikom 28. novembra, koji je trajao dva i po časa, Mišić je tražio dozvolu da dalje povuče svoju Prvu armiju do Gornjeg Milanovca kako bi sredio rastrojene pukove i odmorio ih za uspešnu protivofanzivu.

Mišićev zahtev za dalje povlačenje doveo je Putnika u tešku dvoumicu. Povlačenje Prve armije neizbežno je nametalo i povlačenje ostalih dveju armija. Više od toga: ako bi neprijatelj zauzeo Gornji Milanovac, to bi mu otkrilo put u Kragujevac, u srce Srbije, i preseklo bi zemlju na dva dela.

S druge strane, Putnik je dobro znao svog pomoćnika Mišića i imao puno poverenje u njegov sud. Uostalom, kontraofanziva je bila ugrađena u Putnikovu strategiju od početka rata.

Priteran uz zid, Putnik je primenio svoj uobičajeni postupak prema potčinjenim komandantima. Najpre bi se suprotstavio da bi ih potom pustio da ga ubede. Kada je vojvoda u prvom trenutku predlog odbio, bujni Mišić ga je ucenio ostavkom. Putnik je konačno popustio i izdao potrebna naređenja za usklađeno povlačenje ostalih dveju armija.

Mišić je bio u pravu. Kratak predah dobijen povlačenjem omogućio je vreme potrebno da se trupe povrate od šoka i da se reorganizuju. Na dan 3. decembra počela je nezadrživa srpska kontraofanziva, poznata kao Kolubarska bitka, koja je preokrenula poraz u pobedu.

Vojni istoričari kasnije su raspravljali o ulozi koju su Putnik i Mišić odigrali u Kolubarskoj bici. Neki su pobedu pripisali vojvodi, drugi njegovom generalu. Stanoje Stanojević, Stevan Hadžić i Savo Skoko, koji je u dva obimna toma dao najbolju biografiju vojvode Putnika i objavio uspomene vojvode Mišića, odavali su priznanje obojici, ali su davali prednost Mišiću za inicijativu u organizovanju protivofanzive koju je nametnuo Putniku. General Živko Pavlović, koji je tesno sarađivao s Putnikom u Vrhovnoj komandi, imao je primedbe na pojedine Mišićeve poteze prilikom povlačenja i davao je prednost Putniku. To su činili među ostalima i Putnikovi biografi Vladimir Belić i Živan Ranković. Svi se oni slažu da je Putnik bio arhitekt opšte strategije dok je Mišić tu strategiju primenio onda kada je nagonski osetio da je došao trenutak za protivudar.

Posle poraza Šestog austrougarskog korpusa na Suvoboru središte bitke preneto je na sever. Poćorekov Peti korpus pretio je da prodre od Beograda prema jugu u pozadinu srpskih armija razvijenih u zapadnoj Srbiji. Manevrišući oprezno svojim iscrpljenim i desetkovanim trupama, Putnik je uputio divizije Druge armije prema severu. Pojedini istoričari kasnije su prebacivali Putniku što nije dovoljno iskoristio rezultate Kolubarske bitke. Ali Putniku se činilo manje važnim gonjenje potučenog neprijatelja na Suvoboru od preteće opasnosti koja se nadvila na severnom frontu kod Beograda i Kosmaja. Oslobođenje Beograda bilo je najveća nagrada. Putnik je 15. decembra u prestonici raportirao kralju Petru I da toga dana nije bilo više nijednog slobodnog neprijateljskog vojnika na teritoriji Srbije. To je bila ne samo najslavnija već i poslednja pobeda vojvode Radomira Putnika.

Posle vojne u 1914. godini srpski front je mirovao u toku zime i proleća 1915. godine. Ruska ofanziva na Karpatima, saveznička Dardanelska ekspedicija i ulazak Italije u rat umanjili su za izvesno vreme pritisak na Srbiju. Umesto rata na frontovima zemlju su zahvatile epidemije tifusa, kolere i dizenterije. Sve je to, zajedno sa gubicima pretrpljenim u ratu 1914, namenilo Srbiji pasivnu ulogu.

Već u leto 1915. godine počeli su se nanovo gomilati oblaci na nebu Srbije. Posle vojnih uspeha u Galiciji pruski načelnik generalštaba Erih fon Falkenhajn je odlučio da slomi srpski otpor i uspostavi neposrednu teritorijalnu vezu s Turskom. Kada je u septembru bugarski kralj Ferdinand rešio da se priključi Centralnim silama, sudbina Srbije bila je zapečaćena.

Putnik se nije zavaravao izgledima rata koji bi se vodio na frontu dugom devet stotina kilometara duž zemlje okružene neprijateljima sa svih strana. Njegova jedina nada ležala je u saradnji Srbije s Grčkom i dolazak anglo-francuskog ekspedicionog korpusa iz Soluna. U tom slučaju Putnik bi mogao da usmeri sve snage prema severu i ponovi strategiju koju je primenio 1914. godine. Kada su Bugari proglasili mobilizaciju 22. septembra, Putnik je hitno zatražio od Vlade da spreči bugarski napad ili diplomatskim merama ili da mu dozvoli preventivni napad na Bugarsku. Nijedan od ovih zahteva nije prihvaćen. Prvi, jer nije imao izgleda na uspeh; drugi, zato što su se saveznici usprotivili srpskom napadu.

U datim okolnostima Putnikova strategija zasnivala se isključivo na odbrani, lišena inicijative za protivudar. Raspored srpskih armija razlikovao se 1915. od onog iz 1914. godine. One su sada zaposele razvuceni lanac duž severnih i istočnih granica i bile su lišene strategijske rezerve. Jedini zadatak Vrhovne komande bio je da krpi otvore koji će nastati na frontu koji je pucao.

Nemački general August fon Makenzen krenuo je 5. avgusta u osvajanje Srbije. Uragan čelika prekrio je čitavu dužinu fronta. Za samo dva dana na Beograd je sručeno 30.000 artiljerijskih granata. Istog dana grčki kralj, germanofil Konstantin, prinudio je zapadnjaka Venizelosa na ostavku i Srbiji je poručeno da ne računa na pomoć u slučaju bugarskog napada. Samrtni udar došao je 13--14. oktobra kada je Bugarska napala Srbiju. Bugarski vojnici zatekli su u Nišu plakate "vivent les alies" namenjene dočeku francuskih trupa. Francusko-engleske jedinice u Solunu, nedovoljno opremljene, nisu bile u stanju da pruže bilo kakvu pomoć.

Tih dana Putnik je vodio poslednju bitku za sopstveni život. Izložen neprekidnim naporima, bolestan od influence, bio je prikovan za postelju. Italijanski ratni dopisnik Feri Pizani opisao ga je kao "iznurenog čoveka, drhtavih pokreta". "Bolest je skoro izbrisala crte na njegovom licu", pisao je novinar, "samo su ostale čelične oči jedne nepokorene duše. Svaki je trenutak izgledao kao da je poslednji."
Švajcarski profesor i kriminolog doktor Arcibald Rajs imao je utisak "starog i vrlo bolesnog profesora koji je u svom bezgraničnom patriotizmu nalazio snagu da se bori sa smrću".
Putnik nije više mogao da neposredno upravlja vojnim operacijama. Namenjeno mu je samo da donosi glavne odluke. U stvari, nije ni ostalo mnogo toga što se moglo preduzeti. Kada je feldmaršal Makenzen potisnuo sa Dunava Treću srpsku armiju, čitav sistem odbrane je iz temelja poljuljan. Braneći zemlju stopu po stopu, Putnik je nadgledao izvlačenje vojske iz klješta koja je Makenzen pokušavao da zatvori kod Kragujevca. Po ulasku Bugara u Kačanik, Putnik je povukao svoje istočno krilo na levu obalu Južne Morave kako bi skratio front i sačuvao njegovu celokupnost.

Jedini zadatak koji je preostao Putniku bio je da izvuče armije iz petlje koja ih je davila i da održi otvoren pristup Kosovu i dalje preko Albanije prema moru. Nepokolebljivi Mišić, koji je stalno snevao o protivofanzivi, predlagao je protivnapad u Zapadnoj Srbiji, u stvari novo izdanje Kolubarske bitke. U toku žučnog razgovora koji je imao s Putnikom 27. oktobra njegov predlog je odbačen. Niti je situacija bila ista sa onom iz prethodne godine, niti je Putnik bio isti čovek. Naredio je Mišiću da se povuče prema Kosovu. Komandant Prve armije to je uspešno sproveo i sprečio Makenzena da opkoli njegove divizije kod Kraljeva.
Situacija je postala očajna kada je bugarska Druga armija zauzela Skoplje i time presekla saobraćaj Srbije sa Solunom. Ministarski savet je 4. novembra održao sastanak sa Vrhovnom komandom i na njemu je odlučeno da se otpor produži što je duže moguće, ali da se trupe povuku preko albanskih planina u pravcu Jadranskog mora.

Uzevši Niš i Skoplje, Centralne sile ostvarile su svoj strateški cilj da uspostave kopnenu vezu s Turskom. Stoga je nemačka komanda počela postepeno povlačenje svojih trupa sa Balkana. To je pružilo poslednju, slabu nadu za pokušaj probijanja obruča preko Skoplja ka Solunu. Uzalud: posle kratkog lokalnog uspeha kod Leskovca, pokušaj protivofanzive je odbijen.

Pedeset dana su srpski vojnici, mračnog lica i zamućenog pogleda, izmučeni i proganjani, vodili očajničku borbu. Vojska i vlada, praćeni gomilom izbeglica, opkoljeni, odsečeni od saveznika, gurnuti su u pravcu albanskih planina. Izbor je bio kapitulacija ili povlačenje preko zamrznutih staza i bogaza i kamenitih vrleti albanskih planina, neopremljeni za zimu i dočekani od neprijateljski raspoloženog albanskog stanovništva.
Na dan 25. novembra Putnik je izdao svoje poslednje i najbolnije naređenje vojsci kojom je komandovao. Trupama je naređen pokret preko Albanije prema Jadranskom moru gde je trebalo da ih prihvate saveznici. Kako je artiljeriju bilo nemoguće preneti preko albanskih vrleti, naređeno je da se topovi rasklope i delovi zakopaju u zemlju. "Države nije nestalo -- ona nastavlja da postoji!" hrabrio je Putnik svoju vojsku.

Kako nije bio u stanju da korača, Putnika su preko Albanije prenela četiri vojnika u nekoj vrsti improvizovane nosiljke -- stražarnice u koju je bila ugrađena stolica. Stari kralj Petar I mu se pridružio na volovskim kolima. Put od 115 kilometara pređen je za jedanaest dana. Sutradan po dolasku u Skadar Putniku je zbog bolesti dodeljeno odsustvo od pet meseci. U pratnji ćerke i ličnog lekara prešao je u Brindizi, odakle se uskoro potom prebacio na Krf gde su se skupili ostaci srpske vojske.

Očigledno je da je Putnikovo učešće u vođenju daljih operacija na Solunskom frontu bilo završeno. U tim danima patnjama otadžbine pridružile su se i lične patnje starog vojvode. Kao što to obično biva, posle poraza iskrslo je pitanje odgovornosti. Da bi sebe opravdala u nastaloj atmosferi međusobnog optuživanja, vlada je bacila odgovornost na vojnu komandu. U stvari, odgovornost za tragični ishod ratovanja 1915. godine delili su svi koji su učestvovali u donošenju sudbonosnih odluka, kako u Srbiji tako i u savezničkim vojnim i političkim krugovima. Putnik je učinio sve što je bilo u njegovoj moći da izbegne uništenje vojske koja mu je poverena i koja je bila suočena sa daleko nadmoćnijim protivnikom. Greška koju je učinio, a ona se takođe odnosila na vladu, bilo je poverenje u očekivanu pomoć saveznika koja je izostala. Povlačenje prema Jadranskom moru preko Crne Gore moglo se blagovremeno predvideti i pripremiti čime bi se izbeglo tragično povlačenje preko Albanije.
Bilo kako bilo, žrtva je nađena. U januaru 1916. godine celokupna Vrhovna komanda, uključujući Putnika, smenjena je s dužnosti. Vojvoda je o tome smenjivanju saznao od blagajnika koji mu je predao platu bez dodatka koji mu je pripadao kao načelniku štaba Vrhovne komande. Ogorčen, vojvoda je prešao u Nicu gde su ga francuske vlasti dočekale s počastima i stavile mu na raspoloženje vilu u predgrađu. Bronhitis i emfizem najzad su ga savladali i 17. maja 1917. godine Putnik je preminuo. Bilo mu je sedamdeset godina.
Među srpskim vojnim vođama u ratovima 20. veka vojvoda Putnik bio je najistaknutija i najtragičnija ličnost. Njegovo najznačajnije delo bila je priprema srpske vojske za predstojeće ratove. Putnik je odgajio blistave komandante Stepu Stepanovića, Živojina Mišića, Petra Bojovića i Živka Pavlovića. Oni su složno radili pod njegovim vođstvom i nadzorom. Njegov autoritet stišavao je njihovu bujnost; njegov sud i odluka bili su konačni.

Putnikova strategija u vreme ratova 1912--1914. bila je elastična i prilagodljiva nastalim prilikama na bojnom polju. Godine 1912. primenio je ofanzivnu strategiju a 1913. prešao iz defanzive u napad. Strategija koju je nazvao "aktivna odbrana" došla je do punog izražaja 1914. godine. Koncentracija glavnih snaga u dubini i njihov prelaz u protivnapad bili su uspešni.

Očigledno je da je sreća potrebna vojniku u ratu, kao i svima u svakodnevnom životu. Putnik je koristio pogreške turske komande, megalomansku politiku bugarskog kralja i rusku podršku 1914. koja je pomela austrijske planove za invaziju Srbije. Napad daleko nadmoćnijeg neprijatelja 1915. okrenuo je ratnu sreću protiv njega.

U svemu tome istorija je ipak bila naklonjena starom vojniku. Na vrhuncu Kolubarske bitke Putnik je odvratio kralja Petra od nameravane posete frontu: "Veličanstvo, jedino sto ćete čuti je kako vojnici psuju vas i mene." Međutim, Putnikovo telo preneto je u Beograd 1926. godine a na kapeli u kojoj je sahranjeno stoji natpis:
"Vojvodi Putniku zahvalna otadžbina".

Podeli ovu vest

22/02/2014 0 comment

Nagrada za životno delo "Dositej Obradović" uručena je danas prvom laureatu, akademiku Vladeti Jerotiću. Nagradu je u Narodnom pozorištu u Beogradu uručio predsednik upravnog odbora zadužbine "Dositej Obradović" Radomir Putnik. Jerotić je, nakon što je primio nagradu, pročitao besedu Dositeju u kojoj je, između ostalog, naveo da je ...

14/11/2024 0 comment

Manastir svetih Kozme i Damjana nalazi se na Zlataru u mestu Vodena Poljana, nedaleko od najvišeg vrha Zlatara - Golo brdo. Crkva brvnara izgrađena ...

20/08/2024 0 comment

Ovaj manastir nalazi se u Pridvorici, 28 km jugoistočno od Ivanjice i građen je u 12 veku. Po arhitektonskim karakteristikama tipičan je predstavnik ...

06/10/2024 0 comment

U divljoj bosanskoj vrleti, uzdignuto pokraj mesta gde Žepa uvire u Drinu, proviruje siromašno i oronulo selo kome vezir Jusuf, setivši se svog ...

19/11/2024 0 comment

Ovi običaji u Šumadiji imaju malih razlika u pojedinim delovima ali suštinski su veoma slični. Budući mladenci su zajedno sa svojim porodicama ...

O Portalu

Portal koji promoviše Srbiju i njene vrednosti. Sve na jednom mestu, priča o Srbiji koju volimo, njenoj tradiciji, lepotama, ljudima i događajima.

Najnovije vesti