''Divni pjevče srpske narodnosti,
Bič si sudbe već ispitao-
Svijet želji ne zna ugoditi.''Petar Petrović Njegoš

                                     Među srpskim piscima, uglavnom pesnicima i istoricima,koji su u 18.veku u Austrougarskom carstvu,ali i u srpskoj pravoslavnoj dijecezi Karlovačke mitropolije,stvarali na crkvenoslovenskom jeziku, čuvali srpske kosovske amanete,donete ovamo u Čarnojevićevoj seobi ''i dan i noć u molitvi zaspalom Bogu'',pevajući svoje pesme i u neprekidnom kazivanju priča o Kosovskom boju,a držeći se svoje književne staze i prateći evroske književne puteve,javljala se misao kako je pravi čas da neko od njih napiše prvu srpsku tragediju. Koliko je očekivanje bilo veliko,toliko se niko,bar koliko je poznato,nije na to odvažio.

Prvi se odvažio književni pravoslavni došljak Emanuel Kozačinski,poljski Rus,školovan u Kijevu,koji je u srpskom vremenu oslobođenja,posle vojne ,princa Eugena,sa više kijevskih bogoslova i učitelja,došao u Beograd,obnavljan i građen da bude sav u slavu cara Karla-Karlštat,da bude njemu profesor pravoslavne gimnazije uz nemačku,za decu vojnih doseljenika,jezuitsku gimnaziju.Već sa prvom generacijom nijedna ni druga gimnazija nisu se ostvarile kao obrazovne ustanove,jer su Turci u naletu tada povratili i deo tada petnaest godina oslobođene Srbije.Izbegavši u Austrijsko carstvo,Kozačinski je kao rektor karlovačkih škola napisao Tragediju sirječ pečnaju povjest o smerti poslednago serbskago carstva, koju su prema svedočenju Jovana Rajića,učenici prikazali u junu 1733.godine.Ova tragedija je rađena po ugledu na ruske školske drame,pa je bila puna dogmastih i moralističkih delova.Verovatno dorađivana i prepravljana,tragedija je štampana 1788.godine.Jovan Rajić je potom radio preradu ove drame svoga učitelja,ali je njegova verzija ostala suvoparna i apstraktna.

Misao o pisanju srpske tragedije,te kraljice među književnim rodovima, nije napuštala srpske pisce.Nije ih zadovoljavalo ni to što su u Milanu Vidakoviću stekli prvog proznog pisca.I početkom 19.veka oni su među sobom tražili onog ko će im,kao tragičar, osvetlati književni obraz.Ta misao je,kao pitanje književne časti,postala žešća tokom srpskih ustanaka,u kojima su se Srbi pokazali opet kao junaci na glasu,potomci starih junaka o kojima se vekovima pevalo.Naročito kad je staranjem Vuka Karadžića i to pevanje steklo svetski glas.To je bio razlog za slavu više.Tražila se srpska tragedija i njen pisac.

Verovatno je ta misao kao veliki izazov zaposedala Simeona Milutinovića Sarajliju u godinama njegove književne slave i kada je u Vajmaru stigao do Getea,kod koga je dve decenije pre svoje smrti boravio slavni Fridrih Šiler i tu napisao sedam najuspelijih istorijskih tragedija.Pri toj misli Simeun Milutinović Sarajlija je svodio imena junaka srpske istorije o kojima bi mogao napisati tragedije ako ga ''klasično znanje i nadahnuće pođu''.U svom prebiranju šta će i o kome će,sveo je na dva imena,na Miloša Obilića i Karađorđa Petrovića.O tome je,po nekim kasnijim sećanjima, koje nalazimo u komentarima uz Srbijanku pesnikovog sina Dragutima Milutinovića,i sa Geteom izdalje pričao.Gete je bio za Kraljevića Marka i Karađorđa,što je u svom prikazu Srbijanke nagovestio.Sarajlija je Kraljevića Marka menjao sa Obilićem,jer mu je Marko više bio za ep,pa mu se tako i oduživao,a Obilić je suština tragedije.Pomišljao je i na dramu o caru Dušanu,ali je Geteu nije pominjao.

Tragedija Obilić je,ovako zapisana,drama etičke doslednosti. Ono što je iz građe Sima Milutinović Sarajlija probirao,birao je po etičkim kriterijumima,više po nazorima nego po normama.Zato Tragediju karakteriše izvorna etičnost. U njoj je pesnik u slaganjima i u neslaganjima koristio etički dativ,čija neposrednost i učestalost govori da to nije činio toliko svesno,već kako mu je dolazilo.To je Tragediji donelo znatnu neposrednost junaka, i protagonista i antagonista,u međusobnom opštenju.Miloš Obilić je ,recimo, neposredan iz časti iz koje se bori koju do tragičnog boja brani.Vuk Branković je neposredan i u omrazi i u intrigama i na njima istrajava do Obilićevog kraja.Raznovrstnost građe dosta se odrazila na stilsko jedinstvo Tragedije. Nastalo nesaglasje pesnik je prevazilazio naglašenom epskom intonacijom,što je rezultovalo oskudnošću dramske radnje, jer je tako više utvrđivao epske nego dramske činjenice.Kad je epsko pretezalo dramsko,kad je ovde,kod Miloša ,Sarajliju poprilično stiglo zašto se klonio Marka Kraljevića kao teme.Ipak,i pored oskudne radnje, Milutinovićev Obilić je predstavljen kao izuzetna ličnost,čije je stradanje predstavljeno kao posledica njegovog slobodnog, ličnog i herojskog delovanja.Prkosio je sudbini,i tim prkosom se izdvojio između silnih kosovskih junaka,svakog od njih tragedije vrednog.Sudbina ga je stigla na najodsudnijem mestu-na Kosovu.
Kad bi trebalo sve sažeti u jedan stih,onda je to ovaj i Simin i Milošev:

K besmrtniju tek je kroz grob staza.

Milutinovićevo kazivanje o samom činu pisanja Tragedije Obilić,u stvari,samo o njenom zapisivanju,jer je ''pevao u glavi i zapisivao kad mu dođe'',upućuje na to da ju je on napisao u nekakvoj omami,ushićenju i zanosu.

Koristeći se jesenjom maglom,iz Kotora se izmakao policijskim vlastima,uz neke Grbljane koji su ga uputili put Cetinja.Kada je zalutao u lovćenskim stranama i danonoćnim maglama,spasila ga je,već pred zimu ostavljena ovčarska koliba,u kojoj je za osam dana ''ništa jedići i daždevicu pijući'' završio Tragediju Obilić.Kada se osmog dana,kao u nekom čudu,digla magla,zaputio se put Cetinja.Sa napisanom Tragedijom Obilić imao je sa čim izaći pred vladiku Petra Prvog Petrovića Njegoša.

I on je pred ondašnju glavarsku Crnu Goru,okupljenu oko Cetinja,u tri nahije i nešto Brda,pred vladiku i pred nepokorene izbegle sa Kosova,što se više od tri veka čuvaju sami na slobodi,dokle god im pogled seže, izašao sa Tragedijom Obilić, delom o,prema narodnom predanju,glavnom kosovskom junaku.Ponudio im je ime Obilića kao ime njihovog opstanka.

Autor: Milovan Vitezović (deo iz predgovora TRAGEDIJA OBILIĆ,izdavač DNS ''LOGOS'' Bačka Palanka)

MILOŠ OBILIĆ (govori uoči Kosovske bitke):

Već ujutru i za nas je pozdno,
Ići k njima,pravdati se rječ'ma.
Djela zovu! Del'ma s' odzivajmo!
Neka maže ko ne kadar ništa!
Male duše donle s'unižuju!
Kud li b' nama više opravdanja
I pred knezom i svijetom c'jelim,
Pred današnjim pakno i budućim...
-----------------------------------------
Još zovnimo svak svojega brata,
Da im tajnu našu nav'jestimo,
Neka bez nas ne poboje s' ništa,
No hrabrije neka se vladaju,
Pak i vojska bolje će smišljati!
Ljudstvo znade za čeg nas imade,
Niti bi nas čestvovalo zalud
Svu nadeždu u nas polagalo,
I svu sreću od nas zahćevalo.''