Anka „Đurovićka", kako su je zvali, rođena je 1850 godine, bila udata za Mihajla Đurovića, direktora kruševačke gimnazije, u mladosti je ostala udovica sa tri sina. Živela je teško i u nemaštini. Umrla je 1925. godine u Beogradu.
Već po izbijanju srpsko-turskog rata, 1876. godine, Anka se angažuje kao dobrovoljna bolničarka u vojnoj bolnici u Kruševcu. Bolnica je bila smeštena u zgradi gimnazije, slabo opremljena i materijalom i medicinskim kadrom. U bolnici je radio samo jedan lekar i raznoliko pomoćno sanitetsko osoblje. Zavoji, tzv. „tuftici", pravljeni su od kučine obavijene platnom, i uglavnom su ih pravile vredne ruke žena u kućnoj radinosti.
Kada su Turci zauzeli Kruševac, Anka Đurović odlazi za Beograd, gde nastavlja da radi kao bolničarka u bolnici kneginje Šahovske, (5, 6).
U godinama velikih prevrata, kako u samoj srpskoj državi (smena dinastija na vlasti) , tako i u okruženju (aneksija BiH od strane Austro-Ugarske), poučeni negativnim iskustvima lošeg organizovanja vojnog saniteta u prethodnim ratovima, Crveni krst organizuje kurseve za dobrovoljne bolničarke. Kao članica Kola srpskih sestara, među prvim polaznicama javila se Anka Đurović. Po završenom kursu Anka prelazi na Hirurško odeljenje beogradske bolnice kod dr Vojislava Subbotića (1859-1923, sin Savke Subbotić, prve predsednice Kola, i dr Jovana Subbotića), (6, 7).
Po izbijanju srpsko-turskog rata 1912. godine, i oslobođenju Skoplja i Prizrena, Anka Đurović, na lični zahtev, odlazi u Skoplje, gde je radila kao dobrovoljna bolničarka. Na istom zadatku bila je i 1913. godine (srpsko-bugarski rat), kada je kao bolničarka organizovala doček ranjenika i bolesnika na železničkoj stanici u Beogradu. U Beogradu je zatiče i početak Prvog svetskog rata. Ogromno znanje i iskustvo dobrovoljne bolničarke Anke Đurović, spojeno u ženi — borcu, velike i neiscrpne energije i želje da pomogne drugima, ogleda se u organizaciji prihvata ranjenika — branilaca Beograda. Od trećepozivaca i sa nešto malo sanitetskog materijala, ona je samoinicijativno formirala „bataljonsko zavojište", kao novi vid organizovanja Saniteta u tadašnjoj srpskoj vojsci, (6,7).
Potom odlazi u Valjevo, Požarevac i Skoplje. U jesen 1915. godine, preko Crne Gore i Albanije, stiže u Lješ, a odatle odlazi u Francusku, (5).
Iako je već skoro 10 godina rata bilo za njom, iako je već duboko u sedmoj deceniji života, Anka je sledila svoj humani poziv — svoje životno opredeljenje. Nije odustajala!
Godine 1917. otišla je u Solun, kao dobrovoljna bolničarka Prve bolnice Prestolonaslednika Aleksandra.
Sagledavajući njena delovanja, kao dobrovoljne bolničarke u ratovima, možemo spoznati veličinu njenog dela, njeno herojstvo, požrtvovanje i odricanje za dugi niz godina. Nije duhom klonula ni u najtežim danima, na dugom putu, na koji je krenula kao mlada žena sa tri sina, koje je instinktom, snagom i ljubavlju majke pratila.
Anka Đurović je svetli primer najlepšeg spoja srpske patrijarhalne tradicije u koju je ugrađeno mnogo znanja, a protkane sa mnogo ljubavi prema ljudima i otadžbini.
Na svečanosti uručenja medalje „Florens Najtingejl", 5. oktobra 1923. godine, Anka Đurović je rekla: "I zato me je Bog nagradio najvećim doličjem — ostavio mi je sva tri sina, posle strašnih rana na bojištu — živa!"
Autor: Maja Savić