Na lovćenskim visinama ima prostranih dolova i brda; ima urvina i šuma; ima pećina i dubokih provala, u kojima večiti sneg stoji. Zimi retko ko izlazi na Lovćen; leti retko ko slazi sa Lovćena. Primorci, koji od teške vrućine ne mogu da dišu, često kažu: "Ko jedno leto na planini provede, dva leta sebi produži života." — Po čitavom Lovćenu možete svuda ići od katuna do katuna, od kolibe do kolibe — svuda ćete lepo i veselo biti dočekani; svuda ćete naći razgovora i zabave; svuda ćete biti ponuđeni različitim belim smokom i gustim ovčim mlekom, u koje obično metnu grudu snega.

Tu je vladika Rade proveo one dane što se u svakom životu broje među srećne; tu je on, kao car David, pasao ovce oca svojega. Puška mu je bila prva zabava, a gusle su mu bile prvi učitelj; srpska slava bila mu je prva ljubav, a nebo sa svojim zvezdama prva zagonetka. Sa visina lovćenskih, kao dete, gledao je neizbrojno puta kako se sunce iza udaljenih snežnih planina podiže; a uz gusle slušao je pesmu koja mu je kazivala da je za onim bregovima Kosovo i Prizren, da onamo kroz lepe i plodne zemlje teče Lab i Sitnica. Neizbrojno puta gledao je kako se sunce spušta u valove sinjega mora, a pesma mu je kazivala da iza toga mora žive Latini. Sa visina lovćenskih mogao je videti sve granice malene Crne Gore, a gusle su mu pominjale daleke i nepregledne granice prostranog srpskog carstva. Video je Crnogorce stešnjene u ove krševe, a pesma mu je kazivala da su uzeli Turci polje, a Latini more, a njima ostale samo ove kamenite i neplodne gore. Ni pomišljao nije da će on negda biti vladika, vladalac ovoga poslednjeg nezavisnog ognjišta velike Dušanove države. Lovćen je bio njegov; pa šta drugo može poželeti njeguški đetić?! Stanovi njegovog oca bili su pod samim vrhom Lovćena. Tu je bilo prostrano carstvo njegove slobode i njegove radosti. Ni pomisliti nije mogao kakve brige i strasti u svetskim ravnicama stanuju. Srećan i zadovoljan, radovao se svakom danu svoga života; jer mu je svaki dan donosio nove zabave, pune radosti i veselja. Lovćenski orlovi jedini su bili kojima je zavideo što imaju krila.

Jedno jutro čuo se glas i poklič ispod Jezerskog vrha: "Đe je Rade Tomov? Neka odmah ide na Cetinje; zove ga gospodar!" — Mladi Rade prebaci vunenu struku preko ramena i opusti se zeselo niz lovćenske strmeni, u ravno Cetinjeko polje, pod Orlov krš. Pred manastirom stajao je, naslonjen na svoju srebrnu štaku, jedan visok, skroman starac u crnim dugačkim haljinama. Njegova duga brada i kosa nisu se razlikovali od povesma bele svile; koža na licu i na rukama bila je žuta kao voskom pomazana. Oko njega stajali su oružani Crnogorci. Oni su svi bili gologlavi: stoje oko sveca koji još po zemlji hodi. To je bio vladika i gospodar Crne Gore, Petar I, potonji sveti Petar. Pred njim je stajao jedan đetić kakvog je igda Crnogorka odnjihala; i bistrinom, i lepotom, i veselim pogledom sve je Crnogorce nadmašio. To je bio Rade.

"Rade!", reče stari vladika, "blizu je pedeset godina kako upravljam Crnom Gorom, a osamdeset kako nosim ovo grešno tijelo po ovom svijetu. Ja sam sada putnik, kome svakog minuta može doći zapozijest da se krene sa ove zemlje, a hoću bez brige da je ostavim, zato izabrao sam i namijenio tebe za mog nasljednika. Treba da sjediš na Cetinju, i da se knjizi učiš. Neka bog blagoslovi tebe i svakoga Crnogorca, i neka vam umnoži svaku dobru rabotu!" — Zatim stari vladika zagrli i poljubi svoga sinovca. Dve suze, može biti poslednje, zatreptale su kao dve kaplje rose u njegovim očima. Jedna je suza bila radosti, a druga tuge. Radovao se što je u svojoj kući našao podmladak na kome će bez brige ostaviti Crnu Goru; teško mu je bilo što svog najboljega i najdičnijega plemenika otkida od sveta i od veselja, što ga dovodi među hladne manastirske zidine, što osuđuje njegovu lepu mladost na samoću, a samoća je tamnica. Znao je dobro kako mu malo daje za ono što mu oduzima. Daje mu dva teška skiptra: da upravlja crkvom i narodom; a oduzima mu milu slobodu. Daje mu da bude gospodar Crne Gore, a da prestane biti svoj gospodar. Lovćenske vile, drugarice njegovog detinjstva, dale su mu treći skiptar i treću državu: dale su mu bezgranično carstvo poezije.

Rade je ostao na Cetinju da se knjizi uči. To je njegovoj mladosti bila nova zabava, kojoj se vrlo obradovao. Video je da se reči jednoga čoveka mogu napisati i stotine godina posle njegove smrti čitati i spominjati. Gusle govore samo onima do kojih glas njihov može dopreti; knjiga gsvori i onima koji su daleko — ona govori kroz vekove. Video je da se može, osim živih ljudi, razgovarati i sa onima kojih nema više, koji su živeli i govorili pre hiljadu godina. Zato je brzo i naučio čitati. Odmah s početka čitanje mu se dopalo, i vrlo ga zanimalo. Pored sva svoje vrlo žive i nestašne mladosti, pročitao je sve knjige što su u manastirskoj biblioteci bile. Za kratko vreme znao onoliko koliko su znali i oni što su ga učili. Stari vladika pošlje ga u Boku Kotorsku, u manastir Savinu, kod Novoga. No i tu ne imađaše takvih učitelja koje za kratko vreme svojim čitanjem u nauci nije prevazišao. Sa žitijama svetih otaca u manastiru se nije mogao zadovoljiti! On je uzajmljivao svetske knjige iz varoši i čitao ih. Svom stricu na Cetinje pisao je i pokadšto tako šaljiva pisma da se i sam stari i brižni vladika često nasmejao i glavarima pokazivao ih i čitao. Kad se vratio na Cetinje, doneo je sobom novih različnih knjiga. Želeo je još učiti, ali niko nije znao načina. Jedan bogati engleski putnik, koji beše svratio da vidi Crnu Goru, iskao ga da povede sobom i u Londonu da ga školuje i vaspita; ali vladika nije pristao na to. On je želeo da Rade ostane pravi Crnogorac; da se obrazuje, ali ne da se polacmani.

U to doba jedan stran, neobičan čovek banu na Cetinje. Po dugačkom kaputu opasao se hercegovačkim pojasom, da mu ne reknu Crnogarci: ide raspojas kao Lacmanin; povrh širokih pantalona skopčao dokolenice, da ne reknu gaće mu se po zemlji vuku; za pojas zadenuo mali nož, da mu ne reknu ide kao ženetina (bez oružja). Od Kotora do Cetinja, koga je god Crnogorca putem sreo, sklopio mu ruke oko vrata i poljubio ga u čelo. Crnogorci osvrtali se za njim i među sobom govorili: "Ovakvi čovjek još nigda nije dolazio u naše planine!" — Kad je došao na Cetinje, sveti vladika zagrlio ga i rekao: "Blago meni!" — Glavari crnogorski skupili se oko njega, i željno slušaju njegov govor, a on bez prekidanja priča. Svaka njegova reč vrlo ih zanimala. Zbori čisto crnogorski, a nije Crnogorac; pita po imenu za crnogorske junake i vojvode, kao za svoje stare poznanike, a nije ih nigda video; pominje crnogorske bojeve, kao da ih je svojim očima gledao. Na njegovu neobičnu živost i bezazlenost u pričanju glavari su se sa bratskom ljubavlju smešili.

Nije duto postojalo, a na livadi više ponora, gde su se cetinjski mladići bacali kamena s ramena, viknu neko ispred manastira: "Đe je Rade Tomov? Neka odmah ide; zove ga gospodar!" — Rade skopča dolamu na prsima, prebaci struku preko ramena, ostavi svoje malo društvo, i hitro ode. Kad je došao, stari vladika reče mu: "Rade! Pozdravi se s ovijem čovjekom; to će ti biti učitelj." A onaj stranac skoči na noge, zagrli i poljubi u čelo svoga učenika i pozika: "Ovo će biti crnogorski Ahiles i Orfej! Ja ću ga naučiti da bude Špartanac: da podnosi glad, žeđ i svaku vitešku nevolju." Iz svega grla nasmeja se Stanko Stjepov, pa reče: — "Boga mi, Simo, nemaš rašta tome nas učiti: to svaki Crnogorac zna mimo sve druge ljude!" — Taj čudni stranac beše Sima Milutinović, čudni pesnik proslavljene Srbijanke. Glas njegovog imena išao je daleko pred njim; svud su mu u sretanje ruke širili. On je pevao bojeve i junake, a došao je u zemlju od bojeva i junaka.

Nigde pod nebom nije bilo zemlje koja bi se Siminom plahovitom duhu i uobraženju mogla većma dopasti do Crne Gore. Dolazeći iz burnoga sveta, pošto je svoje najglavnije delo u Lipisci štampao, rekli bi da je došao međ ove planine u srećno zavetrište, gde je mogao, bez svake brige samo svojoj poeziji živeti. Bio je u najboljim i najzrelijim godinama, a moglo se očekivati da će mu Crna Gora, zemlja tolikih njegovih ideala, podići dušu k novim, još lepšim pesmama. Ali, kao nešto neobično, moramo ovde uzgred napomenuti: da sva njegova pesnička rabota koja je u Crnoj Gori proizišla male je književne vrednosti. Ono što ga izdaleka oduševljavalo, to ga izbliza zagušilo.

Sima ostane na Cetinju. Rade i još nekoliko mladih Crnogoraca postanu njegovi učenici. Simina škola nije imala označenog časa i mesta. Njegova nauka, kao i vasceli njegov život, nisu imali nikakve sisteme. Kao Platon, on je svoje učenike učio šetajući po zelenim livadama, i u hladovini ispod granatih drveta. Katkad u deset minuta govorio im je: o grčkim bogovima, o sejanju krompira, o Krugovoj filozofiji i o Hajduk-Veljku. Pričao im je o junacima iz starog vremena, kao da su juče živeli, kao da se s njima lično poznavao. Učenici njegovi rado su ga slušali. On je bio njlhov drug i prijatelj. Gusle, pesme, gađanje iz pušaka, bile su njihove zajedničke zabave. Zajedno su sa svojim učiteljem trčali, skakali, bacali se kamena s ramena i rvali se. Ta to su bile špartanske igre, koje krepe duh i telo, koje uzdižu junaštvo. Često skinu obuću i trče bosi preko bodljikavog Cetinjskog polja: treba noge očvrsnuti. Jednoga dana, tako trčeći, udari Sima o nekakav oštar kamen i raseče stopalo, tako da mu je mnoga krv počela teći. Kada su mu učenici vikali da stane da mu nogu zaviju, on je, neprestano dalje trčeći, odgovorio: "Ne treba misliti na zavijanje rana dok se do određenog mesta ne stigne!" — Stari vladika samo se smešio, i pokatkad rekao: "Simo ka Simo!" Bezazlen, razgovoran i druževan, beše mio svakom Crnogorcu. Svi su se rado kupili oko njega, a on im je pričao srpsku prošlost: pričao im je sve što je znao, sve što je video i čuo u tuđem svetu. Tada su putnici bili velika retkost na Cetinju; godine prođu, a nijedan stranac ne spusti svoju putničku torbu pred malu cetinjsku krčmu. Događaji u svetu o kojima se već prestalo govoriti, bili su novost za Crnogorce. Parobroda još nije bilo da voze pored dalmatinske obale. Svako Simino pričanje bilo je zanimljivo: najobičnije stvari on je sa neobičnom vatrom pripovedao. Gledeći ga tako jednom kad je u društvu govorio, Stanko uzvikne: "E, jeste ovi Čubro neki Čojković!" — Sima odmah zapita: — "Šta to znači? Šta to znači?" — Kazaše mu: "Čubro znači čovek s malim ušima; a Čojković znači: da si od čovjeka, da si od valjasta oca." — Milo beše Simi, pa zagrli te poljubi Stanka, i od toga doba na Cetinju nisu ga drukčije zvali nego Čubrom. On je docnije mnoge svoje književne rabote, mesto svog pravog imena, potpisivao: "Čubro Čojković Černogorac", ili samo "Č. Č. Č.".

"Vi ste u neprestanom ratu s Turcima; bićete glavari ove zemlje; Turci će vas neđe opkoljeti; Špartanci i Crnogorci ne predaju se živi: zato treba da se naučite trpjeti glad dok vam ne dođe druga vojska u pomoć." — Tako govoraše Sima svojim učenicima, i često je s njima u zoru polazio sa Cetinja te vasceli dan hode kroz bregove i lovćenske plagaše i u samo veče vrate se, a ceo letnji dan nijednoga zalogaja nisu metnuli u usta. Simu jedanput, posle takvog hoda, uhvati groznica. "Jadan Čubro", reče mu Toma, "tebe đeca varaju: oni svaki ponesu u njedrima hljeba i sira; pa kad ti u planini sjediš i neke jade pišeš, oni ti zavaraju oči i siti ručaju; a ti, bez nevolje, pogibe od gladi u našoj zemlji!" Simi odveć beše milo, pa veselo uzviknu: "I to je špartanski! I lukavstvo potrebno je u ratu!" — Ali posle toga nisu više išli u planinu da se uče gladovati.

Jednom, razgovarajući o junaštvu, učitelj i učenik iz kratke šale pređu u žestoku svađu. Rade stalno je govorio da u celom srpskom narodu niko ni nalik nije crnogorskim junacima. Sima, priznajući crnogorsko junaštvo, tvrdio je žestoko da u svakom srpskom kraju ima dosta Srba koji u junaštvu nimalo ne ustupaju Crnogorcima, nego su im potpuno ravni; a za primer spomenuo je vojevanje u Srbiji i njene junake. Oko toga podigla se međ njima oštra prepirka, u kojoj je došlo do oporih reči. Naposletku Sima u jarosti poviče: "Evo, ja sam može biti najgori od sviju Srba što su izvan Crne Gore rođeni, i smijem izaći na megdan tvojemu najboljem Crnogorcu. Ma znao i poginuti, ali neću mu se ukloniti ni prepasti od njega. Ovo ko če vjeruje, može opitati kad mu je gođ drago, i s kakrijem gođ hoće oružjem! Ja sam zazda gotov!" — Takve reči izgovoriti u Crnoj Gori mnogo znači. Sima ih izgovori, lupi ljutito vratima, i ostavi svoga učenika samog u sobi. Posle nekoliko minuta, on zove Simu. Kad Sima uđe, Rade zaključa vrata od sobe i, pokazujući dva pištolja na stolu, jetko i oštro reče mu: "Ja ne hoću da idem i da tebi zovem najboljega Crnogorca na megdan, no evo ti mene! Izberi jedan od ta dva puna pištolja, a ja ću uzeti drugi; pa ovđe, na ovi čas, po crnogorski, da skrešemo dim u dim, pa što kom bog da i sreća junačka! Da poznaš ti što je i dijete crnogorsko!" — Sima, kad vide ozbilju i gnev svoga mladog učenika, nađe se u velikom čudu. Takav poziv od svakog drugog zaista bi primio, ma znao da će i poginuti, ali od svojega učenika ne može. Živa svađa nanovo se počne. Sima kaže: "Neću s tobom megdan da dijelim, a sa svakim drugim Crnogorcem hoću." — Rade mu žestoko odgovori: — "Kad ne smiješ sa mnom, kako bi smio sa drugim Crnogorcem?!" — Kad Rade nikako nije hteo od dvoboja odustati, Sima se još većma razgnevi, stane uz duvar, razdrlji prsi i odsečno poviče: "Ja nejmam ruke koju bi digao na jednoga Njeguša; a ti udri! Evo me!" — "A misliš li da ne hoću?" poviče Rade, zgrabi pištolj, upravi u prsi Simine i skreše. Pištolj plane i pukne, no tako slabo da zrno nasred sobe padne. — "Uzmi drugi! Taj si u strahu punio, pa prah mimo cijev prosuo!", rekne Sima, neprestano na belezi stojeći. Učenik, još u većoj jarosti, dohvati drugi pištolj sa stola i skreše, no i to zrno padne nasred sobe, daleko od Sime. — "Zar se tako pune puške za megdan? Daj ovamo da ja napunim, pa onda udri!" poviče Sima i maši se rukom za pištolj. Onda Rade ostavi svoje pretvaranje, zagrli i poljubi svoga učitelja, pa mu kaže da je on navalice tako puške napunio, samo da vidi i da se uveri hoće li zaista Sima smeti dočekati da se na njega puca. Prizna mu potpuno junaštvo, i posle mu je češće govorio: — "Boža ti vjera, jesi što i rođeni Crnogorac!" — Rade, u svojim docnijim godinama, vrlo je žalio što je svojega dragog nastavnika na takvo teško iskušenje stavio. — Mnogi stranci, i pre i posle toga, bili su izloženi podobnoj oporoj šali. I sam Dositej nije bez takvog jednog spomena pošao iz Crne Gore.

Mladi Rade dosta se koristio Siminim bavljenjem na Cetinju. On je za njega bio jedna živa enciklopedija, jedna u svako doba otvorena knjiga; mogao mu je na svako pitanje odmah odgovoriti, i opširno o svem i svačem pripovedati. Sima je bio poznat sa literaturom mnogih naroda, pohodio je nemačke univerzitete, poznavao je svet, imao je dosta iskustva; a vrlo je rado govorio, pričao i druge učio i onome čemu sam sebe nigda nije mogao naučiti; jer on je do smrti ostao u svim svojim, naročito domaćim poslovima, nepraktičan. Svakome je savetovao da štedi i da zavezuje novac u devet čvorova, a on nigda nije umeo štedeti. Kad je imao novaca, a to ne beše svagda, ko mu prvi poište, on mu pokloni ili pozajmi, pa nigda više ne traži. — Videći da u Crnoj Gori nema dosta zemlje, on izmisli kako bi se tri ploda s jedne iste njive za jedno leto mogla dobiti. Posadi najpre vrlo duboko krompire, po krompiru zaseje pasulj, povrh pasulja zaseje kukuruz, pa sve to podrlja i poravni. Kad jesen dođe, na Čubrinoj njivi nema ni krompira, ni pasulja, ni kukuruza; ništa nije rodilo.

On je zadovoljno provodio svoje dane na Cetinju. Ništa nije sprečavalo njegovu slobodu. Mogao je potpuno živeti po svojoj, često čudnovatoj ćudi. Njegov govor, jelo, piće, odelo, lečenje, ekonomija i sav njegov život, beše sama poezija. Uobraženje bilo mu je hitro i odveć živo. Misli su mu bile kao talasi na moru. U jednoj pameti nije se mogao obuti. Ako se s kim porečka ili ga kogod uvredi, posle pet minuta on je to već zaboravio. Nije mogao živeti bez društva i razgovora, a pri tom ljubio je samoću. — Jednoga jutra nema Sime na Cetinju. Nestalo ga. Prođe nedelja dana, ne zna se gde je — izgubio se. Njegovi učenici raspituju za njega — nema ga nigde. U svom Cetinjskom polju Crnogorci razgovaraju se o njem. Jedno momče što je sišlo s planine sluša te razgovore pa reče: "Eno takvog istog čovjeka u našijem stanovima, više Žanjeva dola!" — To zaista beše Sima. Tu je on, u toj pastirskoj samoći i tišini, za osam dana napisao tragediju Miloš Obilić. I za tih osam dana, kao što sam veli, nije ništa jeo. No ne treba razumeti da za celo to vreme nije ni mleka pio, koga je dovoljno imao u lovćevskim kolibama. Pri toj slaboj hrani napisao je i slabu tragediju. No veliko delo njegovog bavljenja na Cetinju ostaje mu u tome ako bude štogod prineo te je njegov učenik postao pravi pesnik svoje zemlja. Rade, i pre dolaska Simina, počeo je praviti šaljive i satirične pesmice; ali može biti da bi se varnica u njemu ugasila da Sima u to vreme nije došao, i svojim govorom i pričanjem otvorio njegovom mladom uobraženju prostrana čarobna polja poezije; pokazao mu putanju koja preko Parnasa vodi u Panteon večite slave. Svi Petrovići, od kad se zna za njih, preko svega ljube slavu. To je njihov život. Ko se proslavi i ostavi lep spomen za sobom, taj se imao rašta i roditi. Lepo junaštvo i lepa pesma donose slavu. Dosadašnja istorija svih naroda to dvoje k nebu je podizala: prenašala ih na bogove. Junaštvo je podizalo pesmu, a pesma je podizala junaštvo. Svet je navikao oboje da slavi. Junaci i pesnici i ne mare za drugo.

Autor:Ljubomir P. Nenadović