Jovan Dučić, veliko ime srpskog pesništva, ostvario je zavidnu diplomatsku karijeru. Prvi je u istoriji jugoslovenske diplomatije koji je imenovan za ambasadora. Pripadao je krugu intelektualaca-književnika koji su profesionalnu karijeru gradili u diplomatiji. Put ka tom uspehu nije bio ni lak ni brz.
Rođen je 15. februara 1874. u Podglivlju kod Trebinja. Osnovno obrazovanje stekao je u Trebinju. Posle završetka trgovačke škole u Mostaru upisao se u Učiteljsku školu u Sarajevu 1890. godine, gde je završio prvi razred. Školovanje je nastavio u Učiteljskoj školi u Somboru gde je 1893. stekao diplomu učitelja u srpskim osnovnim školama.
U jesen iste godine postavljen je za učitelja u osnovnoj školi u Bijeljini. Zbog nacionalnog rada i dve napisane pesme, zemaljska vlada u Sarajevu mu je u julu 1894. zabranila rad u srpskim školama u Bosni i Hercegovini. Naredne godine počeo je da radi u Srpskoj pravoslavnoj osnovnoj školi u Manastiru Žitomislić kod Mostara.Ambicija za daljim školovanjem odvela ga je u leto 1899. u Ženevu gde se upisao na Filozofsko-sociološki fakultet. Kako je bio više nego skromnih materijalnih mogućnosti, pomoć u školovanju pružili su mu prijatelji i srpska vlada dajući mu stipendiju. Diplomirao je oktobra 1906. godine.
Po završetku studija vratio se u Beograd. Preko poznanstava i prijateljstva sa uglednim ljudima iz političkog i kulturnog života Beograda, već afirmisan kao pesnik pokušavao je da dobije zaposlenje u Ministarstvu inostranih dela.Njegova upornost i pomoć Jovana Skerlića i Slobodana Jovanovića doprineli su da je primljen za neukaznog činovnika Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srbije, januara 1907. Rešenjem koje je potpisao Nikola Pašić, tada predsednik Ministarskogsaveta i ministar inostranih dela, Dučić je bio u obavezi da ide u Bosnu i Hercegovinu i da tamo radi po instrukcijama „na dostojnom zastupanju državnih interesa." Istovremeno, postao je saradnik u listu Politika, gde je i kao član redakcije uređivao književnu hroniku.
Posle izbijanja aneksione krize, srpska vlada ga je u jesen 1908. poslala u Rim sa zadatkom da radi na propagandi protiv aneksije Bosne i Hercegovine. U tom cilju u Rimu je napisao i objavio brošuru pod nazivom Annessione della Bosnia e dell Erzegovina e la questione Serba, koja je uručena poslanicima italijanskog parlamenta uoči rasprave o tom pitanju, u nadi da će se solidarisati sa Srbijom i izjasniti se protiv aneksije Bosne i Hercegovine od strane Austro-Ugarske.
Početkom maja 1910. ukazom kralja Petra I Karađorđevića Dučić je ušao u svet diplomatije kao pisar u Poslanstvu Kraljevine Srbije u Sofiji, gde je službovao pored iskusnog poslanika Svetislava Simića, a potom Miroslava Spalajkovića.Nije skrivao svoju želju da kao diplomata službuje u Rimu, što mu se i ostvarilo. Krajem juna 1912. u zvanju sekretara premešten je u Poslanstvo Kraljevine Srbije u Rimu. Iz tog perioda poznato je njegovo nastojanje da popravi rđav odnos italijanske javnosti prema Srbiji u vreme Prvog i posebno Drugog balkanskog rata. Uspevao je da razgovara sa bugarskim poslanikom u Rimu koji posle Drugog balkanskog rata nije hteo da kontaktira sa srpskim otpravnikom poslova Ljubomirom Mihailovićem.
U Rimu je upoznao mnoge diplomate sa kojima je i vodio razgovore. Razgovarao je i sa predsednikom grčke vlade Elefteriosom Venizelosom. Bio je upoznat sa situacijom na Balkanu i politikom pojedinih zemalja prema Srbiji od vremena aneksione krize do Balkanskih ratova. Za njega nije bilo tajni ni oko projekta srpsko-vatikanskog konkordata iz 1914. i definitivnih uputstava za pregovore koje je vodio Lujo Bakotić, srpski poslanik pri Svetoj stolici.Posle nepune dve godine službe u Večnom gradu, početkom juna 1914. premešten je u istom zvanju u Poslanstvo Kraljevine Srbije u Atini. Na „božanskom tlu" atinskom, kako je sam zabeležio, službovao je pored šefa srpske misije poslanika Živojina Balugdžića. Dučić je u Atini 1916. prvi put sreo regenta Aleksandra Karađorđevića, a u jesen 1917. sa njim je bio u obilasku Solunskog fronta. Kao sekretar u Srpskom poslanstvu, Dučić je razgovarao sa predsednikom grčke vlade E. Venizelosom, ministrom inostranih poslova Nikolasom Politisom, mnogim diplomatama u Atini i o tome obaveštavao srpsku vladu na Krfu. Četiri godine službovanja u Atini u ratnim godinama bile su veliko iskustvo za pesnika-diplomatu.
Početkom jula 1918. ukazom naslednika prestola Aleksandra Karađorđevića premešten je u Poslanstvo Kraljevine Srbije u Madridu koje će od početka decembra 1918. Posle Španije Dučić je ponovo premešten u glavni grad Grčke, za savetnika u Poslanstvu u rangu generalnog konzula.
Na dužnost stalnog delegata u Ženevi ,Dučić je preuzeo početkom januara 1925. kada je svoje kreditive predao generalnom sekretaru Društva naroda. Kao već iskusan diplomata uočio je mnogo toga što je po njegovom mišljenju trebalo uraditi u Ženevi u Društvu naroda za interese Kraljevine SHS. Njegovo mišljenje o položaju Kraljevine i učinku dotadašnjeg delegata u Društvu naroda bilo je dosta nepovoljno, sa čime je i upoznao ministra. Dučićeva misija u Ženevi trajala je relativno kratko. Zbog iskonstruisane afere, što je dokazano na sudu u Ženevi, povučen je sa funkcije u avgustu 1925. Za tu aferu on je optužio poslanika Kraljevine SHS u Bernu Milutina Jovanovića, koji je u isto vreme bio i delegat u Ženevi do Dučićevog postavljanja.
Posle povlačenja iz Ženeve, ukazom kralja Aleksandra I iz avgusta 1925. Dučić je postavljen za generalnog konzula u Generalnom konzulatu Kraljevine SHS u Kairu. Njegovo viđenje Egipta, zemlje faraona, kralja Fuada i njegovog ličnog režima, naroda, odnosa parlamenta i kralja, na izvestan način bila je poruka kralju u Beograd.
Početkom januara 1933. ukazom kralja Jovan Dučić je postavljen za izvanrednog poslanika i opunomoćenog ministra u Budimpešti.
Za Jovana Dučića, Večni grad je bila prestonica koja ga je privlačila više od bilo koje druge. Želja mu se ostvarila da ponovo boravi u Rimu kao diplomata, početkom avgusta 1933. postavljen je za izvanrednog poslanika i opunomoćenog ministra. U Rim je stigao prvog dana oktobra 1933. i stupio na dužnost koju je u istom poslanstvu prethodne četiri godine obavljao Milan Rakić. . To je period teških odnosa između Rima i Beograda i nije bilo jednostavno biti poslanik u gradu na Tibru.Ipak „četiri godine teških proživljavanja, najgorih odnosa naše zemlje sa Italijom", kako je sam zabeležio, smatrao je vrhuncem svoje diplomatske karijere. Dučić je sa italijanskim ministrom inostranih poslova grofom Galeacom Ćanom pripremio teren za pregovore između dve zemlje koji su krunisani Sporazumom Stojadinović–Ćano 25. marta 1937. u Beogradu. Nadao se i očekivao da će zbog toga biti produžena njegova misija u Rimu Umesto toga, usledio je novi premeštaj.Predsednik vlade i ministar inostranih poslova Milan Stojadinović obavestio ga je da će tražiti agreman za njega u Bukureštu i on je početkom 1937.god.postavljen za za izvanrednog poslanika i opunomoćenog ministra.
Poslednjeg dana maja 1940. Dučić napušta Bukurešt i avionom odlazi za Madrid. Svestan razvoja događaja i izvesnosti da će Frankova Španija priznati tzv. Nezavisnu državu Hrvatsku, Dučić je tražio od ministra inostranih poslova Momčila Ninčića da ga pošalje u specijalnu misiju u Sjedinjene Američke Države. Početkom jula napušta Madrid i odlazi za Lisabon gde dobija odgovor da nema uslova da bude upućen u misiju, pošto se tamo mogu poslati samo izvesni članovi vlade. Do novog rešenja, savetovano mu je da može otići u Švajcarsku ili Južnu Afriku, „ili kao privatna ličnost u Ameriku".Veoma narušenog zdravlja i pod utiskom vesti iz zemlje o stradanju srpskog naroda, odlučio se da napusti Lisabon krajem jula i otputuje za Ameriku. To je ujedno bio i završetak karijere Jovana Dučića kao diplomate. Otputovao je u SAD u državu Indijanu, u gradić Geri na obali Mičigenskog jezera, kod svog rođaka Mihaila Dučića, gde se 7. aprila 1943. završio život diplomate i pesnika Jovana Dučića.
Kao pisac-pesnik bio je poznat u evropskim krugovima i uživao je veliki ugled. Bio je član Srpske kraljevske akademije. Pripadao je tada modernoj kategoriji pesnika-diplomata. Svojim govorom „mogao je da očara i da u svakoj prilici u razgovorima bude neverovatno zanimljiv.
Dučić je bio zanimljiv sagovornik i za ličnosti iz kulture, politike, diplomatije. Verovatno ne postoji diplomata ne samo njegovog ranga koji je službovao u metropolama gde i Dučić a da nije razgovarao sa njim.
Jovan Dučić je bio učesnik u pomalo tajnovitom svetu diplomatije i svedok velikih događaja – državnih udara, ratova, revolucija i pobuna, poraza i pobeda. Za njega je istorija bila intelektualna strast i sa svojih više od 30 godina u diplomatiji postao je deo te istorije i međunarodnog političkog i diplomatskog života.
Autor: Miladin Milošević
