Išla šala od usta do usta, sve dok nije (pre tačno 230 godina) došla i do Orfelina, pa je on turio u svoj "Slaveno-srpski magazin". Posle je sve išlo lakše: Zmaj i Abukazem, pa sve tako do Brane Cvetkovića i Ben Akibe. A narod je stalno nadodavao svoja mudrovanja, što bi danas rekli - aforizme, jer "bolje je sa mudrim i plakati, nego s ludim pevati", mada nije jasno kako to može biti da "dok mudar ćupriju nađe, lud vodu pređe?"

O svakoj životnoj zgodi izmislila bi se brzopotezna čikarma, ali ipak je najviše bilo šala i šalajki o "snazi i mudrosti koje na usta ulaze", pa je tako i "Božić bio dan kome se svi vesele sem prasića". Ni za zečevima niko nije tugovao, jer "zec gde se okoti, tamo i pogine, samo što mu u manastiru podušje popiju".

Gostoprimljiv smo narod, volimo da dočekamo, pa tu gotovo i nema motiva za šalu. Duh se narodni budi tek kad treba da ispratimo. I nije samo Sremčev jorgandžija Ivko, na opšte uveseljavanje, tu muku mučio. Kalča i Neko živeli su i u ranijim stolećima.

Bio Užičanin u gostima kod Leskovčanina Tase. Gostio ga Tasa kako je znao i umeo. Najviše je, naravno, bilo paprika, ljutike. Era bio veoma zadovoljan dočekom, a kad je došao čas da se rastaju, gost uzeo da se oprašta u epskom zanosu:

- E, zbogom ostaj, dobri prijatelju! Uvijek ti se imalo gdje dolaziti! Nek si mi zdrav za dugo vrijeme! Nemoj zamerit, već prošćavaj za našu prostotu! Vala ti mnogo, lijepi brate i prijatelju! Zbogom!"

A Leskovčanin se namrgodio i kaže:

- Aj so zdravlje!

U ta davna vremena devojka je, za svaki slučaj, morala znati da kuva - jer šta ako ostane neudata?

Neki Grujo, vele, kad je izračunao koliko se puta u životu obuo i izuo, potegne pa se ubije... A bar je dvaput češće sedao za sto da ije i pije, ali ako se zbog toga kaje, onda je to zato što se nije još više i češće družio sa čašom i batakom. A da je to dvoje nerazdvojno, govori i ovaj bračni dijalog:

- Ženo, daj malo vina!

- Šta će ti?

- Da ne misli ovaj ručak da ga je pseto pojelo!

Neki drugi muž, oblizujući se, kaže ženi:

- O, ženo moja, ala sam ljubopitljiv na tu pitu što si je jutros mesila!

- Nisi ti ljubopitljiv, nego si pitoljubiv! - pročitala ga ona.

Opet, jedan muž pita suprugu:

- Kakvi su ovo kolači, dušo?

- Ne znam kako se zovu, ali sam ih iz Kuvara učila.

- Mnogo su tvrdi. Po tome sudim da će to biti - korice od Kuvara!

Klo, klo, klo

"Al se nekad dobro jelo!" uzdi-še popularni pevač po kome se ne bi reklo da je to bilo samo nekad. I pitanje je kome je bilo. Jer u proleće, kad nestane krompira, pitali Glamočanina odakle je, a on samo tužno prošaputao: "Iz Glamoča, brate!" A u jesen, kad rode krompiri, pa ga isto upitaju, on će ponosno: "Iz Glamoča, a odakle?"

Jedan njegov ispisnik odnekud od Morave ovako se ispovedao:

- Što imam para, sve mi je u žitu, što imam žita, sve mi je u brašnu, što imam brašna, sve mi je u hlebu, a što imam hleba, sve mi je u trbuhu!

Neke druge drugačije su muke morile... Tako se neki Staniša žalio prijateljima:

- Baš svašta lažu ovi učevnjaci. Kaže jedan: "Apetit dolazi sa jelom, a ja evo jedem gotovo dva sata, pa mi još nije došao!

- A znaš li ti, brale - udenu se jedan iz komšiluka - da sam ja jednom gladovao 45 dana?

- Za ime božje, kako si to mogao!?

- Lako, brale - jeo sam samo noću!

Imao je svoj recept i izvesni Savatije iz Kosjerića. Kad su ga pitali šta najviše voli, on je odgovorio:

- Eh, ništa ljepše nije, niti išta više volim, nego kad se najedem kačamaka i napijem rasola, pa se kolima vozim preko brazda, a ono u trbuhu čini: klo, klo, klo...

Jelo od jelovnika

Naš narodni gurmanluk može se sagledati i iz ove pričice:

Došao seljak u goste kod rođaka u grad, pa ga ovaj zadržava na ručku i pita šta bi želeo da jede.

- Daj nešto lepo, kao za gospodu, a da bude dosta, kao za seljaka.

Neki Radojko, mučenik, nije imao rodbine u gradu, ali je znao gde je kafana, pa ušao, zaseo i rekao kafedžiji:

- Čuj, pobratime, ja bih nešto ručao.

- Može, rođače - uslužno će kafedžija. - Izvoli, rođo!

- Šta ti je to? - pita nepoverljivo Radojko, gledajući u papir.

- Jelovnik.

- More, daj ti meni prvo da jedem, posle ću da čitam!

Zapisano je i kad su se dva pobratima našla na vrelu Bune, pa uzeli da se slade pastrmkama. Upitao Ibro Hasu od čega mu je umro otac, a ovaj razvezao da priča što može opširnije i uz duboku žalost, a ne primećuje da je ribe sve manje.

Kad to najzad, u zao čas, opazi, htede da navede Ibru da se i on raspriča, pa upita:

- A, dina ti, od čega je umro tvoj otac?

- Moj na prečac! - odgovori Ibro preko zalogaja i nastavi da jede.

Kad imamo, da gumamo

Kad koga namagarči kakav šeret od Užica ili okoline, prijatelji ga teše:

- Kod Era ti je uvek bilo više samara, nego magaraca, pa se nemoj ljutiti kad te nasamare!

O tim erskim zavrzlamama nekom drugom prilikom, a sada samo nekoli-ko vezanih za šerpu, tiganj i tanjir.

Pitala snaha svekrvu:

- Majko, hoću li sve ili samo pola jajeta uliti u supu?

- Metni sve, jašta ćeš, dok imamo da gumamo, kad nemamo - da gledamo!

Ali umeju Ere da budu i gurmani. Tako, kad su se jednom sastala dvojica iz tih krajeva, jedan upita:

- A znaš li ti, drule, šta carevi iju?

- Kako, jadan, ne bih znao! Zadrobi eljdu i kišjelinu, a naćera momke te oni pokusaju ono drobljenje, a on onda onu situ lizuka.

- A znaš li, drule, koliko postova ima u godini?

- Kako ne bih znao: jedan post i jedan mrs.

- Kako to?

- Kad zakoljem krmaču, ja mrsim dok traje, a posle opet postim do druge krmače.

Video Alija, šta jede kadija

Jedan imućniji, gazdaš, nije spao samo na jednu krmaču, no potuko sve svinje, pa pozvao na večeru sve svoje ljude, a posebno gospodina beležnika, koga je stalno nutkao da jede.

- Ta, mani me se, čoveče božji! - dosadi najzad beležniku. - Što ne nudiš i ostale, nisam samo ja tu!

- Mante vi njih, gospodine. Oni imaju pameti, pa se i sami služe!

U mnogo davna vremena, dok su se Turci još motali po ovoj zemljici, uzeo jedan Ercov da uzdiše:

- Ala je lijepo kad se udrobi pogača u mlijeko!

- A otkle ti to znaš?

- Video naš Alija gde jede kadija, pa i meni pričao.

Decu valja od malena učiti da je hrana dar od Boga, pa se tako pojavila i ova šala iz tog sveta malenih:

- Kaži mi, Ostoja - pita učitelj - zašto se pre ručka molimo Bogu?

- Da bi se čorba malo oladila!

Za žitelje jednog grada na Nišavi, ali malo uzvodnije od Niša, tvrde da su stvorili Škotlanđane, jer su najurili sve svoje rasipnike. Kad se postavi pitanje kako je nastala Sićevačka klisura, obično se dobije odgovor: "Izgubio Piroćanac dinar, pa ga tražio!"

Kad je o blagoutrobiju reč, Piroćanci umeju da naprave vic i na svoj račun. Među njima se, recimo, rado prepričava kako je postao gušter: dobio Piroćanac krokodila na poklon, pa kako ga lepo hranio, tako životinja i porasla!

Zna se i onaj noviji: ugostio Piroćanac prijatelja, ali sam ništa da stavi u usta. Pitali ga što i on ne jede, a on iskreno odvratio: "Ja se jedem iznutra!"

Kad je jednom učiteljica upitala đaka: "Mito, šta si danas ručao?" - dete odgovorilo: "Pasulj!"

"A juče, a prekjuče?" zaintačila učiteljica.

"Opet pasulj!"

"Pobogu, dete, pa vi svaki dan jedete samo pasulj!"

"Šta možemo, učiteljice, kad imamo!"

I jedna pomalo crnomanjasta piroćanska priča:

Učitelj pita sinčića nezaposlenog radnika:

- Koji je naš najveći praznik?

- Zadušnice.

- Zašto baš Zadušnice? - začudio se učitelj.

- Zato što me na taj dan mama vodi na groblje, pa se tamo sit najedem.

Jeo, pio, a nije platio

Neki pokušavaju da stvore konkurenciju Piroćancima, pa izmislili - Vranjance. A ovi pitomi likovi iz dela Bore Stankovića ne žele da se upuštaju u nadmetanje, kod njih to ide nekako spontano. Tako se priča o jednom Vranjancu koji se, i bez dinara u džepu, najeo i napio u kafani, a onda došao kelner i počeo da mu se žali kako je neki bezobrazni gost svašta jeo i pio i na kraju ubedio kelnera da je sve platio. Ovaj naš gost, Vranjanac jedva dočekao da se i sam ogrebe, pa - zatražio i kusur!

Za Lalu se kaže: kad se prejede, on mora i da prepije, jer on tako shvata higijenu: kako bi inače očistio creva?

Nekim obrnutim putem ume da krene Hasin najbolji drug. Pitaju njega:

- Bolan Mujo, jesi l čuo da je Haso upao u kazan pun rakije?

- Ih, ne merači! A jel se mnogo mučio?

- Pojma nemam. Znam samo da je triput izlazio na meze!

Pomenuti Mujo zatekao se jednog leta na plaži sa nekim strancima, pa se zapri-čali - o hrani.

- Ja - kaže Englez - svako jutro bacim dva jajeta na oko, malo šunke odozgo, pa na posao.

- Slično i ja - veli Nemac - bacim dva jajeta na oko, pa u auto.

Da se ne bi obrukao pred njima, Mujo odvali:

- Ja svako jutro bacim dva jajeta na bicikl, pa na posao!

Špageti od učkura

U kršnoj zemlji takvi su i momci. Pa malo što su kršni, no su i vazda spremni da ispričaju kakav vic o sebi. Kažu da su sami smislili i ovakvu pitalicu:

- Šta se dobija kad se Crnogorac stavi u rernu?

- Lenja pita - sami i odgovaraju, misleći na neke svoje osobine.

Inače su poznati i po tome što u restoranu uvek nešto zakeraju i zanovetaju, kao, recimo, izvesni Mrgud.

Počeo on da ruča, pa odjednom zove kelnera:

- Ama, čoče, ja ti ovo ne mogu jesti: vrela supa, sav sam se ošurio!

- Pa što ne duvaš? - prešao i kelner na pertu.

- Da sam mislio da duvam, naručio bih trubu! - brecnuo se Mrgud.

A kad je u svom domu, isti Mrgud ima sasvim drugačiji odnos prema hrani. Priča on o tome prijatelju Vukoti:

- Imao sam prošle noći stra-šan san: sniv'o sam da jedem, mo'š misliti - špagete!

- Pa šta je tu tako strašno?

- E, a kad sam se probudio, a ono niđe učkura od moje pidžame!

Ručak i čalabrčak

Na kraju, da se prisetimo i one dobričine sa nakrivljenom šuba-rom, sa lulom u ustima, sa opaklijom na leđima i sa širokim gaćama, već prema tome koje mu godišnje doba dođe. To je onaj dragi Lala, koji nije ni iz Srema, ni iz Banata, ni iz Bačke, ali je odsvukud pomalo. Taj Lala je umeo da s komšijom pod pazuhom po čaršiji zađe, da se pred svakim "suzlukom" iščuđava i da sve misli na riblji paprikaš kod "Belog vrapca".

Takav jedan Paja budi se u ponoć, pa će nežno: "Kato, Kato zlato!" Budi se i žena, sva ustreptala, očekuje nešto zamamno, a Paja će: "Kato zlato, sutra sos od mirođije!" Pa se okrene na drugu stranu i nastavi da spava.

Otišao taj Paja kćeri i zetu u Beograd u goste u propisnom lalinskom kostimu, to jest, samo u gaćama i košulji... Došlo vreme ručku, a zet navalio na tasta da se raskomoti, jer je vrućina. Nezgodno Paji, jer je na sebi imao samo gaće i košulju, pa uzeo da vrda:

- Čuj, zete, nećemo se valjda kupati, osim ako u Beogradu nije običaj da gosti goli ručadu?

Došao u posetu tom Paji neki gost, koga ustaviše da ruča. Brani se on da je već ručao, ali najzad pristade da - čalabrcne. To je tako temeljno odradio da ukućanima gotovo ništa ne ostade.

Kad je polazio kući, domaćin ga, reda radi, pozva da dođe ponovo, ali iz predostrožnosti dodade:

- Samo, moliću, da kod kuće prvo čalabrcneš, pa posle kod nas da ručaš!

Autor: Novica Mitić