Nestabilni državno-upravni i egzistencijalni status većine stanovništva Srbije do ustanaka i osnovnih elemenata državnosti u prvoj polovini 19. veka u svakom slučaju nije bio pogodan za bilo kakvo dugoročno planiranje i razvoj samostalnih seoskih domaćinstava. Istovremeno, takav status, velikog procenta ka poljoprivredi orijentisanog stanovništva, uticao je na to da se neophodna zanatska delatnost za svakodnevno funkcionisanje samodovoljne seoske privrede obavljala uglavnom kao dopunsko zanimanje seoskih majstora, koji su prvenstveno izrađivali i popravljali alatke za sebe, a potom i za lokalnu zajednicu. U takvom kontekstu, a govoreći o uslovima putničkog i teretnog saobraćaja i prenosa dobara – takođe mahom seoskog življa – u vreme prve vlasti kneza Miloša, treba navesti da „Zbog (...) stanja puteva, sem malog izuzetka, nigde ne beše mogućno putovati do pešice ili na konju“. Isto tako, u prilog takvom preseku potreba i tržišta, treba napomenuti da su u nepristupačnim, planinskim i brdovitim delovima Srbije doskora sposobniji seljani sami izrađivali primitivna kola s punim točkom (jedan od naziva je vrndelj), koja su korišćena za najrazličitije privredne namene.
Ubrzani razvoj i spori ali neumitni proces državnog osamostaljivanja doprineli su tome da su se seoski majstori sve češće upuštali u samostalne zanatske delatnosti kao primarni izvor prihoda. Kolari su prvenstveno pravili drvene delove za zaprežna kola, ali i dodavali potrebne delove od metala – gvožđa, za konačni izgled i funkciju. Tu su na primer spadali, prema narodnim nazivima, trapovi, lotre, levče i šarage, što znači delovi za bezbedan prenos raznovrsnog tereta, potom za upravljanje kolima i, kao posebno zahtevni za izradu, točkovi, koje je najteže napraviti pa se mogu na neki način smatrati samostalnim zanatskim proizvodom. Budući da su celokupna kola izrađivana za današnje uslove primitivnim alatom, pri izradi točkova pogotovu je dolazilo do izražaja narodno, nenaučno i iskustveno poimanje tehnike. Pri tome je s velikom tačnošću trebalo izračunati unutrašnju i spoljnu meru obima točka, po krugu koji je crtan uz pomoć olovke i kanapa, a potom uraditi paoke, koji su noseći elementi na kojima, između ostalog, počiva funkcionalnost kola. Tako jedna od zanatskih kolarskih tradicija razlikuje dve vrste točkova, za teretna i putnička kola, od kojih se prvi prave sa 12, a drugi sa 16 paoka, obično od drveta bagrema i jasena. Inače, što se tiče vrste drveta od kojih su kola pravljena, često su upotrebljavani jasen, brest i bagrem, zavisno od dela za koji se drvo koristi. Na primer, od bagrema su se izrađivali trupine i paoci, od jasena kolska naplata i raklje i tako dalje. Izuzev kola, zanatlije kolari su izrađivali i dodatnu opremu, uključujući jarmove za volovsku vuču, tragače i kolica za prenošenje manjih tereta u kući. Za drvene plugove pravili su gredelje na koje je pričvršćivana gvozdena glava s raonikom. Pravili su okvire za drljače u koje su ugrađivani gvozdeni klinovi. Uglavnom su radili po porudžbini, često u okvirima robno-robne razmene, ali, svoje proizvode iznosili su na prodaju i po vašarima i pijacama.
Kada se razvoj kolarskog zanata posmatra u tehničkom domenu, tehnološki skok s izrade jednostavnijih modela ka zahtevnijim i kvalitetnijim uključio je prelazak s isključivo drvenih kola na kombinovana, od drveta i metala. Ujedno, već na prvi pogled može da se uoči da je ta promena u radu na kolarskim proizvodima uvela brojne tehnološke postupke i alatke koji se mogu smatrati zajedničkim najmanje još sa dva zanata: kovačkim – zbog gvozdenih delova, i stolarskim. Razmatrano u širem kontekstu, takva zanatska podudaranja mogu se posmatrati i kao indikatori za sveobuhvatnije procese kulturnih uticaja i prožimanja. S obzirom na to da su na prostor Vojvodine još u 18. veku planski doseljavani Nemci, između ostalog kao nosioci srednjoevropske zanatske tradicije, oni su doneli nove zanate – među kojima su stolarski i kolarski – te savremene tehnološke postupke. Nasuprot njima, nosioci balkanske zanatske tradicije na istom prostoru bili su Srbi, uz značajan uticaj orijentalnog kulturnog kruga i zanata poput kovačkog, potkivačkog i sličnih. Znajući da su zanatske inovacije u tadašnju Srbiju uglavnom stizale upravo iz kulturnog kruga Srednje Evrope, s prostora Vojvodine preko Save i Dunava, može se govoriti o kulturnom transferu putem izrade kolarskih proizvoda – zaprežnih i putničkih kola čiji su osnovni delovi uglavnom izrađivani od drveta, a metalni za učvršćivanje i ukrašavanje – što govori i o tome da se na grupi sličnih predmeta zanatske izrade jasno mogu videti preklapanja primene evropskih, tada savremenih tehničkih znanja, s orijentalnom tradicijom obrade metala, koja je često svoje najviše domete postizala u ornamentici kao izrazu estetskih kategorija.
"Stari zanati u Srbiji"
Autor: mr Marko Stojanović
