Povratak prirodi je iskonska težnja sve većeg broja ljudi, a ovaj ekološki biser pruža mogućnost njenog ostvarenja.
Atomska banja osnovana je 1955. godine u Gornjoj Trepči, u severnom delu čačanske kotline. Smeštena na obroncima planina Vujan i Bukovik i presečena uskom kotlinom rečice Banje, na nadmorskoj visini od 460m, ovo je prava oaza mira. Može se reći da se nalazi u trouglu između Čačka, Gornjeg Milanovca i Kraljeva pa stanovnici ovih mesta u svakoj prilici ovde mogu da pronađu utočište od buke i svoje slobodno vreme potroše slušajući cvrkut ptica i uživajući u prijatnom šumu banjske rečice.
Iako je njena veza sa važnim putnim pravcima odlična, banja je potpuno izolovana od velikih saobraćajnica i vreve okolnih gradova. Put koji vodi od Ibarske magistrale ka Gornjoj Trepči uokviren je fantastičnim pejzažima pa će posetiocima i vreme provedeno u putovanju biti veoma prijatno. Uživaćete u brežuljcima pokrivenim zelenim livadama, voćnjacima i vinogradima, uzoranim njivama i bukovoj šumi koja prati obe strane puta sve do samog centra banje.
Na prilasku banji, sa desne strane se u oštrom nagibu prostire planina Vujan. Na levoj strani, planinski venac je nešto prostraniji, ali sa dosta blažim nagibom. Planine su obrasle gustim šumama hrasta, belog jasena, bresta, bukve, lipe, kao i hektarima četinarske šume. Veliki biljni prekrivač i cvetni proplanci na najbolji mogući način štite mineralne izvore od spoljnih uticaja pa je voda iz ovog kraja jako kvalitetna. Vazduh je ovde čist, planinski, a tišina i mir veličanstveni.
Autobuske i železničke veze sa banjom su solidne. Postoje redovne linije do Čačka, od koga se do banje dolazi redovnim lokalnim linijama. Ako dolazite iz pravca Novog Sada i Beograda put do banje vodi Ibarskom magistralom, preko Ljiga i Gornjeg Milanovca. Iz južne Srbije se stiže magistralnim putem preko Kruševca, Kraljeva i Mrčajevaca, a sa istoka preko Knića i Mrčajevaca. Do Gornje Trepče takođe se može stići i iz pravca Kosova i Metohije preko Raške i Kraljeva, kao i iz Crne Gore preko Požege i Čačka.
Klima je izuzetno blaga, umereno-kontinentalna. Tokom letnjeg perioda kada u gradskim područjima vladaju velike žege, temperatura je ovde niža za nekoliko stepeni, a noći su sveže i veoma prijatne. Zahvaljujući okolnim planinama i vazdušna strujanja su umerena, što nikako ne znači da ovde nema dovoljno sunca i sunčanih dana. Povoljni klimatski uslovi, mnogo zelenila i netaknuta priroda samo su još neki od razloga da se opredelite za boravak u ovoj banji i na taj način bar delimično poništite loše uticaje koje su na vas ostavili stres i nezdrav način života.
Lekovita svojstva banjskih voda se koriste još od davnina, ali ni danas nije poznato kada su termomineralni izvori Gornje Trepče počeli da se koriste za lečenje. Kako su u Čačku otkrivene rimske terme iz III veka naše ere, može se pretpostaviti da su i rimski legionari lek za svoje zdravlje nalazili u izvorima Gornje Trepče. Priča se i da su junaci Kosovskog boja upravo na ovoj vodi vidali svoje rane. Jedna legenda govori o tome kako je jedan junak, vraćajući se iz Kosovske bitke, ostavio svog iznemoglog i bolesnog konja da ugine, baš u blizini jednog izvora. Konj se valjao po blatu i pio vodu sa izvora, a nekoliko dana kasnije su ga, potpuno zdravog, pronašli monasi iz obližnjeg manastira Vujan. Meštani su počeli da pričaju o lekovitosti vode koja je tu izvirala i veruju u njena lekovita svojstva. Počeli su da je piju i da se u njoj kupaju, a poznati izvor su nazvali Svetinja.
Krajem XIX veka, Tanasije Nikitović iz Gornje Trepče proučavao je vodu na izvorištu i pošto se uverio u njenu lekovitost, odlučio je da sagradi mali bazen za kupanje. Desetak godina kasnije uprava manastira je odmah pored bazena dogradila kupatila, a kasnije i zgradu sa deset soba i kafanu, ali im je posle Zakona o agrarnoj reformi oduzeta zemlja, uključujući i deo gde su se nalazili izvori i objekti oko njih.
Pedesetih godina prošlog veka, primarijus Svetozar Zarić, šef Internog odeljenja bolnice u Čačku, dao je svoje mišljenje o lekovitosti vode u Gornjoj Trepči. On je ovu vodu proučavao godinama. Kako u gradskoj bolnici nije bilo dovoljno mesta za smeštaj bolesnika, a lečenje je bilo veoma skupo, on je siromašne, za koje je smatrao da im Trepča može pomoći, slao u banju na lečenje. To su uglavnom bili pacijenti sa išijasom, neurozama i reumatičnim bolestima i svima se zdravstveno stanje posle banjskog lečenja popravilo.
Krajem šezdesetih godina prošlog veka broj pacijenata banje, koja je do tada imala lokalni karakter, počinje vrtoglavo da raste, pa počinje da se razmišlja i o tome kako poboljšati prilazne puteve jer su mnogi bolesnici stizali bukvalno nošeni na rukama porodice, a vraćali se pešice vijugavim puteljcima. Istrajnost meštana i njihov nepokolebljivi duh omogućili su nastanak makadamskog puta dolinom reke Banje pa je samim tim i razdaljina od Čačka do Gornje Trepče znatno smanjena. Prvi autobus koji je u banju stigao 1968.godine, zajedno su sa osmehom dočekali prezadovoljni meštani i bolesni gosti. Trend rasta se nastavlja i početkom sedamdesetih, pa to zahteva izgradnju odgovarajućih objekata za smeštaj i lečenje pacijenata. Postavljeno je 50 novih kamp kućica, prošireni su kupališni kapaciteti, a izgrađeno je i dosta novih restorana, prodavnica i kioska. Uskoro je napravljen i novi stacionar sa bazenima, kadama za kupanje, labaratorijom, lekarskim ordinacijama i sobama za smeštaj pacijenata. Sada ovo poznato lečilište poseduje sve objekte potrebne za smeštaj i lečenje pacijenata, kao i odlično opremljen hidroterapijski blok sa kadama za hidromasažu, kinezisalu i sale za elektroterapiju.
Voda Atomske banje Gornja Trepča je slabo alkalna, hidrokarbonatna, oligomineralna i akratotermna, a analize Instituta za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju u Beogradu iz 1990. godine su pokazale da ima i selena. Pored kvaliteta mineralnih voda i svih resursa koji blagotvorno deluju na lečenje, treba istaći i veliku ljubaznost i stručnost medicinskog i ugostiteljskog kadra koji će dodatno doprineti još boljem ugođaju.
Ukoliko odlučite da Atomsku banju posetite isključivo kao turista preporučujemo da nikako ne propustite da obiđete manastir Vujan, Crkvu presvete Bogorodice i etnografsko blago ovog područja.
Manastir Vujan je posvećen svetom arhangelu Mihailu i nalazi se pod zaštitom države kao izuzetno vredan kulturno-istorijski spomenik. Prvi naziv manastira bio je Obrovin jer se tako nekada zvala i planina Vujan. Nekoliko puta je podizan i rušen, a 1805. ponovo je obnovljen dobročinstvom poznatog srpskog junaka Nikole Lunjevice. U izgradnji ikonostasa, tri godine kasnije, pored Lunjevice učestvovao je i legendarni Lazar Mutap. Oba junaka sahranjena su u manastiru Vujan. Inače manastir se nalazi u ataru sela Prislonica, u neposrednoj blizini banje, okružen gustom šumom. Na spoljnjoj fasadi su nekada bili portreti srpskih junaka, ali su prekrečeni i uništeni. U manastirskoj porti se nalazi veliki konak izgrađen 1853.godine za vreme vladavine Aleksandra Karađorđevića. Konak je skoro renoviran, a dograđeni su i neki novi objekti.
Crkva presvete Bogorodice se nalazi iznad samih izvora, u samom podnožju planina Vujan i Bukovik. Okolina crkve je gusto pošumljena, ali je plato na kome se ona nalazi gotovo čist. Vreme njene gradnje ne zna se sa sigurnošću, ali se pretpostavlja da je napravljena u drugoj polovini XVIII veka. Sama crkva je jednobrodna građevina, zidana od tesanog kamena-trahita, a pokrivena ćeramidom. Unutrašnjost crkve pored fresaka krase i stare ikone koje potiču iz manastira Vujan, a dela su slikara Jeremije Mihailovića, nastala dvadesetih godina XIX veka. Oko crkve se nalazi nekoliko spomenika-krajputaša.
Stara arhitektura banje sa mnogobrojnim kućama polubrvnarama – polučatmarama, vajatima, ambarima, kao i brojnim vodenicama, polako uzmiče pod pritiskom nove arhitekture modernih vila, motela, restorana. Ipak, još uvek postoje sačuvani ovakvi objekti koje bi u narednom periodu trebalo restaurirati i napraviti svojevrstan muzej – Srpsko selo.
