Savim posebno mesto za meštane kraljice banjskog turizma predstavlja "Most ljubavi" na koji dolaze mladi širom Srbije i inostranstva da zaključaju svoju ljubav. A legenda o ovom mostu intrigira svakog posetioca.
U osvit Prvog svetskog rata, dok još rat ni slutili nisu, zavoleli su se učiteljica Nada i srpski oficir Relja. Zavoleli se i jedno drugom obećali. Bila je to ljubav o kojoj su svi pričali, koja je plenila pažnju svih Vrnjčana. Ali, došao je rat sa svim užasima koje sobom nosi, srpski-oficir Relja odlazi u Grčku na ratište. Odlazi da se više nikad ne vrati, zbog prelepe Grkinje u koju se zaljubljuje te raskida zaruke sa Nadom. O njegovoj daljoj sudbi legenda ne kazuje ništa, ali zato Nadinu sudbinu zna svaki Banjčanin. Zbog prevelike tuge ona svakim danom kopni i naposletku umire, mlada i nesrećna.
Devojke potrešene Nadinom sudbinom, u želji da sačuvaju svoju ljubav, na katance ispisuju svoja imena i imena svojih dragana i vezuju za ogradu mosta koji je bio omiljeno sastajalište Nade i Relje a ključeve simbolično bacaju u reku.
Došli su novi ratovi i nova stradanja. Priča je bila zaboravljena a običaj devojaka da „vezuju“ svoju ljubav se izobičajio. Sve dok Desanka Maksimović, po pričanju starih meštana, u jednoj od mnogih poseta Vrnjačkoj Banji nije saznala za ovu tragičnu pricu i inspirisana njome napisala jednu od svojih najlepših ljubavnih pesama: Molitva za ljubav. Iako smo skloni zaboravu ova prica ipak nije zaboravljena; a da bi produžili njen život mladi parovi su nastavili tradiciju „vezivanja“ svoje ljubavi, a most nazvali Most ljubavi.
Molitva za ljubav
Brzo kao kratkovečne cveća liske
i ova ljubav staće da se kruni i drobi:
žedan je zaborava tamni vir.
O, bože, drugi ti se mole za sreću i mir,
a ja: sačuvaj u srcu mom, zarobi,
jucerašnjeg dana nestalni pram.
Zaklopi dušu moju sad ko zlatnu
škrinju, načini je ljubavi hram.
O, duša moja ne moli sreću za se –
sve dosadašnje radosti nek se snište –
ali pobožno ona od tebe ište
da dan se ovaj od strašnog brodoloma spase.
Bez pomoći tvoje povenuće sve brzo
kao bulka u zrelome žitu i lanu.
O, bože ne molim za sreću, za radost, za
slast.
Da bol ovaj ne umre, mene je strah;
da oganj sveti što u meni planu
ne sagori iznenadno u prah,
ne razbukti se prekonoć u strast.
Desanka Maksimović
