Venecija ("Kraljica Jadrana", "Nevesta mora", "Grad mostova", "Grad vode") ili već kako god je zvali, izgrađena na 118 malih ostrva u laguni, sa kanalima umesto ulica, sa nizom crkava i palata prvorazredne vrednosti, koji predstavljaju jedinstven urbani sklop - jednostavno je grad koji morate videti i doživeti u svoj njegovoj intrigantnosti. Zbog svega toga Venecija i njeni kanali proglašeni su spomenikom Svetske baštine UNESKO-a.
"Venecija je nešto najlepše što je stvoreno na zemlji. Ako postoji nekakva ideja reda, Venecija je, od mogućih varijanti, najprirodnije osmišljeno približavanje toj ideji. I ukoliko postoji šansa da se svemu tome približim – potrudiću se..."
Josif Brodski
Ruski nobelovac Josif Brodski otkrivao ju je sedamnaest maglovitih venecijanskih zima, a nakon objavljivanja zbirke eseja "Vodeni žig" poručio je: "Pročitajte tu knjigu! Ona je sećanje posredstvom mirisa morske trave Venecije i Petrograda. To je sećanje čulima." (Po sopstvenoj želji Brodski je sahranjen na venecijanskom groblju na ostrvu Sen Mikele.)
Početak priče o Veneciji datira iz 421. godine, kada su prvi naleti varvarskih plemena Gota naterali stanovnike italijanskih naselja na kopnu kod Venecije, da iskoriste postojanje velikog broja ostrvaca u zalivu, i pobegnu na njih. Godine 452., i Atila Hunski u svojim osvajanjima stiže do Italije. Stepen brutalnosti po kojoj je bio poznat, stvorio je još jedan izbjeglički talas ka ostrvima u laguni. Mnogi od njih, vremenom su ovde stvorili novu zajednicu i više se nikada nisu vratili na kopno. Ko bi rekao da će ova izbeglička kolonija, nekoliko vekova kasnije iznedriti jednu od najmanjih, ali najmoćnijih i najdugovečnijih država Evrope - čitavih 1376 godina nezavisnosti! Mnoge su pape, kraljevi i imperatori, ujedinjeni pokušavali da umanje značaj i snagu Venecijanske (Mletačke) republike, ali to nikome nije uspelo sve do Napoleona Bonaparte, koji je grad osvojio u doba njegove najveće dekadencije, 1797. godine.
Venecija predstavlja grupu od jednog "glavnog" i na desetine manjih ostrva, kao i kopnenog dela - Mestre, povezanog 3,5 km dugim nasipom sa glavnim ostrvom.
Na "glavnom" ostrvu, Venecija je podeljena na 6 gradskih celina ("sestiere"): Santa Croce (Santa Kroće - Sveti Krst), San Polo (Sveti Pavle), Cannaregio (Kanaređo), San Marco (San Marko), Castello (Kastelo) i Dorsoduro. Kada dođete na ostrvo, prešavši prvi most na glavnoj, gradskoj „ulici" – Kanalu Grande, ući ćete u jedan sasvim drugačiji svet. Kroz jezgro grada, u pravcu severozapad-jugoistok, u obliku obrnutog slova "S", protiče Kanal Grande (Canal Grande - Veliki kanal). Ovaj prelepi, široki kanal, sa palatama poredanim sa obe strane obale, u svako doba dana doživljaj je za sebe. Iako je dug skoro 5 km, na njemu postoje samo tri mosta, ravnomerno raspoređena: na početku (Ponte degli Scalzi), u sredini (Ponte di Rialto) i pred kraj kanala (Ponte Academia).
Iako je Venecija ostrvo u najsevernijem delu obale Jadranskog mora, osim Kanala Grande čija je voda pretežno tamno plavo-zelena), većina manjih kanala ima specifičnu neprovidnu, puder rezedo zelenu boju vode. U pitanju nije samo nečistoća , već i pesak, mulj i slojevi gline, koji zajedno čine dno lagune. Slučajno ili ne, ova boja odlično se "složila" sa pastelnim i zemljanim tonovima venecijanskih kuća i belim obodima bezbrojnih mostova.
Vizantijske ili renesansne, gotske ili barokne, skoro svaka venecijanska palata na Kanalu Grande ima svoju priču. Dok su u nekim živeli duždevi, vojvode i drugi velikodostojnici Repubike Venecije, neke su ugostile poznate ličnosti svog vremena - pisce, pesnike i slikare Evrope i Amerike. U palatama Kanala Grande, živeli su i svoju inspiraciju crpli i slikar Antonio Canale – Canaletto , kompozitor Rihard Vagner , pjesnik Lord Bajron , kao i Napoleon kada je osvojio Veneciju i po prvi put, posle više stotina godina ukinuo čuvenu Republiku. Mnoge palate sada su pretvorene u muzeje, kao što je prelepa Fondaco dei Turchi (bivši turski magacin, a sada Prirodnjački muzej), kao i palate-umetnički muzeji: Ca d'Oro, Ca'Pesaro, Ca'Rezzonico, Ca'Mocenigo (muzej tekstila i kostima), itd. Interesantno je da su stanovnici lagune od preko 100 polu-veštačkih ostrva, meštani Venecije u svakom momentu raspolagali pitkom vodom. Na svakom gradskom trgu sa obaveznom crkvom, od malenog do grandioznog, još uvek postoje bunari u kojima je sakupljana kišnica, filtrirana kroz peskovito dno. Ako odlučite da posetite Veneciju, požurite - kažu da polako tone...Zato je možda i interesantno na vreme saznati kako je pre više od 1000 godina, grad sagrađen – na šumi drvenih (borovih) stubova, porinutih na 7,5 m dubine u slanu, morsku vodu.
Sve kuće u Veneciji, sagrađene su u kombinaciji lagane cigle sa unutrašnjim kosturom od hrastovog drveta ili borovine. Čak i u Duždevoj (od spolja kamenoj) palati, svi podovi i plafoni imaju drveni kostur. Ako ste se zapitali na koji način i posle više od pola milenijuma drvo još uvijek opstaje, odgovor će vas možda iznenaditi, obzirom na njegovu brilijantnu jednostavnost.
Kada se drvo poseče i od njega oblikuje balvan zadovoljavajuće veličine, odmah se porine u slanu morsku vodu,pa tako stoji najmanje godinu, a najviše 2 godine. Ovako "spremljeno" drvo, izvađeno iz vode i propisno osušeno, zbog soli koja je popunila sve pore, zuvek je oslobođeno crva, veoma je teško i tvrdo, pa je više nego idealan i dugovečan građevinski materijal.
Boravak u Veneciji ne bi bio potpun bez obilaska Duždeve palate, Bazilike Svetog Marka, kupovine nakita od murano stakla ili maske Venecijanskog festivala, ali i vožnje čuvenom gondolom. Mnoštvo stranaca koji svakodnevno opsedaju Veneciju, redovni su putnici ovih neobičnih i u crno lakiranih, elegantno izduženih čamaca: mladi, zaljubljeni parovi; nešto stariji parovi sa malom decom; sredovečni parovi, koji se samo zbog vožnje gondolom, u sred bela dana odevaju kao za odlazak u operu; i oni stariji kojima romantika još uvijek nije strana. Blago asimetrična, sa levim krilom širim od desnog, gondola je za turiste bila i ostala simbol grada. Događaj sam po sebi, sa gondolijerom u tradicionalnoj, prugastoj, teget-beloj ili crveno-beloj odeći i slamnatim žirado šeširom, ulazak nekog para u gondolu obično privuče veliki broj znatiželjnih pogleda radoznalih turista. Oni često zastanu i sa zagonetnim smeškom, ali i čežnjivim pogledom, gledaju u srećni par.
Venecija je danas grad od jedva 65 000 stanovnika. Pre samo 50 godina, bilo ih je duplo više, ali su starost kuća, visoke cene kvadrata i namirnica, kao i nemogućnost korišćenja automobila, naterale mnoge mlade ljude da potraže posao i sreću na nekom drugom, savremenijem mjestu za život. Danas je Venecija grad pretežno starijih ljudi, pa je neizbežno primetiti da kako tone grad, tako odlaze i njegovi stanovnici. Ipak, turisti ne odustaju ! Zbog njih se svakog jutra oko 7, nepregledna reka radnika sa kopna sliva u grad. Dokle je njih – živeće i bella Venezia.
