Dva kilometara nizvodno od Bajine Bašte u samom koritu reke Drine, nalazi se remek-delo ''Kućica na Drini'',koja fascinira posetioce iz celog sveta i predstavlja jedinstven prizor.
Reportaža o njoj je obišla svet i samo preko video zapisa ovaj fantastični spoj čoveka i prirode ostavlja bez daha, a tek dolazak na ovo mesto je nezaboravni doživljaj.

Već četiri decenije, "Kućica na steni",predstavlja jedan od najoriginalnijih i najsimpatimačnijih kutaka i autentični simbol Bajine Bašte. Davne 1968., uz pomoć nekolicine drugara, zaljubljenika u reku, na velikoj steni na sredini Drine, preko puta "Zorčine barake"(danas kafane "Kod dve lipe"), podigao je Milija Mandić zvani Gljiva. Napravili su skromnu drvenu kućicu u kojoj su mnogobrojni bajinobaštanski đaci i studenti provodili veliki deo svog letnjeg školskog raspusta. Od tada do danas, generacije devojaka i mladića započinjali su svoje prve plivačke i kajakaške zaveslaje, da bi kasnije, mnogi među njima, postizali vrhunske sportske rezultate. Baš u ovoj kućici sazrela je ideja za osnivanje Kajakaškog kluba "Drina", čiji su kajakaši od osnivanja doneli našem gradu bezbroj pobeda i medalja iz zemlje ali i Evrope.

Ovaj simbol Bajne Bašte, inače nominovan za jedno od sedam građevinskih čuda Srbije, inspirisao je svoje graditelje i čuvare da idu još dalje u istraživanju i uživanju lepota prirode koje okružuju ovaj deo Srbije. Ipak, priča o kućici se ovde ne završava. Bilo bi nekorektno ne pomenuti hrabre i uporne ljude, Miliju i njegove kajakaše, koji se već decenijama bore da sačuvaju ovaj simbol Bajne Bašte od nabujale Drine.

Manje je poznato svima osim njima, da je kućicu Drina više puta odnosila i po nekoliko desetina kilometara nizvodno i da su je isti ti hrabri ljudi iznova vraćali i postavljali na svoje mesto. Samo oni znaju kako izgleda višesatna potera za odbeglom kućicom, iz kajaka, po mrkloj noći i najvećoj oluju, na nabujaloj Drini koja sa sobom nosi otkinuto granje i balvane. Ako je ne bi odmah uhvatili i privezali negde za obalu, kućica bi bila odneta. U ovoj neobičnoj poteri, kajakaši su uglavnom uspevali da uhvate kućicu i ponovo je vrate na mesto. U slučaju neuspeha, kućica bi bila nepovratno odnesena, ali ubrzo bi bila napravljena nova, svaki put još veća, čvršća i lepša.