I pored upornosti Baba Marte, koja na kalendarskom početku proleća ne posustaje, na Fruškoj Gori su, kao i prethodnih godina sa najavom najcvetnijeg godišnjeg doba, stigli i prvi vesnici - visibabe. Zahvaljujući toplom vremenu u većem perodu zime, na ovoj panonskoj lepotici su beli cvetići prekrili tepih izmedju stabala, a monogi šetači ih i ne beru, jer oni kojima je Fruška Gora omiljeno mesto za izlet znaju, da su visibabe u Srbiji zvanično zaštićena vrsta, koja krasi mnoge planinske i druge predele. O tome kakav je ovo cvet, najbolje govori zvanični opis u knjizi Zaštićene vrste flore i faune Srbije, a zabrana njihovog eksploatisanja je regulisana pravilnicima i Zakonom o zaštiti prirode.
Visibaba je višegodišnja biljka rasprostranjena po gotovo celoj Evropi – od Pirineja na zapadu do Ukrajine na istoku, i od Nemačke i Poljske na severu do juga Italije, Grčke i Albanije. U prirodi raste po listopadnim ili mešovitim šumama, uz potoke, na sveže hranljivom i blago do umereno kiselom zemljištu. Visibaba je prepoznatljiva po svojim visećim belim cvetovima koji se pojavljuju već u februaru. Iako je oprašuju pčele, proizvodnja semena je slaba te se visibabe većinom razmnožavaju deljenjem lukovica. Semenke visibaba sadrže i posebne masne tvorevine, tzv. elaiosome, kojima se hrane mravi. Mravi semenke s elaiosomima odvlače u mravinjake te na taj način omogućuju njihovo rasprostranjivanje.
Međutim, iako se zbog zahteva tržišta visibabe danas uzgajaju u svim delovima sveta, u delu svog areala ova vrsta je ipak ugrožena. Gubitak i uništavanje prirodnih staništa u kombinaciji s prekomernim sakupljanjem iz prirode doveli su do toga da je u nekim državama, poput Ukrajine, ova vrsta gotovo izumrla.