Veličina odraslih surih orlova može biti različita. Jedinke nekih od najvećih podvrsta surih orlova mogu biti vrlo velike. Većina vrsta su duge između 65 i 100 cm sa rasponom krila između 150 i 240 cm. Težina je između 2,5 i 6,7 kilograma. Međutim, primećeni su neki primerci u divljini koji su nešto veći, do čak 9 kilograma težine i dužine od 102 cm. Kao i kod mnogih drugih dnevnih grabljivica, i kod surih orlova ženke su krupnije od mužjaka.
Boja perja može biti crnkasto smeđa i tamno smeđa, sa zlatnom bojom na zadnjem dijelu glave i vratu, po čemu je i dobio ime. Na gornjim delovima krila postoji nešto svetlija površina. Mladunci dosta liče na odrasle jedinke, ali imaju beli rep i bele fleke u blizini nožnog zgloba koji polako nestaje svakim mitarenjem i na kraju, u petoj godini, potpuno nestaje.
Ženka može da dostigne težinu i do 6 kg a mužjaci do 4 kg. Živi na različitim mestima, najviše na planinskim masivima bez guste vegetacije. Životni vek zlatnog orla može da bude i do 50 godina.
Hrani sa zečevima, miševima, mrmotima, kunama, lisicama i kornjačama, ali često i sa strvinama. Mogu jesti i druge ptice, a nekad i stoku, poput jagnjadi i jarića. Tokom zime imaju problema sa pronalaženjem hrane, te mogu jesti i strvinu da bi se prehranili. Kada nema ni toga, pokušaće napasti sove i sokolove. Postoje zapisi po kojima su jeli čak i jastrebove i buljine.
Imaju vrlo dobar vid i mogu spaziti plen sa velikih udaljenosti. Imaju čak 8 puta veću oštrinu vida od ljudi. Kandže koriste za ubijanje i nošenje plena, a kljun samo za jedenje. Obično imaju podelu rada tokom lova — jedan suri orao tera i navodi plen prema drugom koji čeka u zasedi.
Razmnozavanje: Suri orlovi obično ostaju sa istim partnerom tokom celog života. Grade po nekoliko gnezda širom svoje teritorije i koriste ih po nekoliko godina. Gnezda se sastoje od grančica, i odozgo su napunjena travom kad se koriste. Starija gnezda mogu biti velika i do dva metra u prečniku i 1 metar u visinu pošto ih orlovi svaki put popravljaju kad im nešto fali i tako ih tokom vremena kroz upotrebu uvećavaju. Ako je gnezdo smešteno na drvetu, grane nekad pod težinom mogu da popuste tako da se gnezdo sruši. Razne druge divlje životinje malog rasta, koji su tako mali da obično ne interesuju ovu veliku grabljivicu, mogu koristiti njihova gnezda kao sklonište. Oni koji bi ih zapravo mogli jesti su upravo zanimljivi plen za surog orla i zato izbegavaju njihova aktivna gnezda.
Ženke legu dva crna jajeta između januara i septembra (u zavisnosti od mesta u kojem žive). Ležanje na jajima počinje praktično odmah pošto se snese prvo jaje, i pilići se obično legu poslije 45 dana. Potpuno su beli i roditelji ih hrane oko 55 dana pre nego što mogu da pokušaju sa svojim prvim letom i lovom. Obično preživi samo starije mladunče, dok prvo umre pre nego što ikad napusti gnijezdo. Razlog tome je što starije mladunče više naraste i izbori se za više hrane u gnezdu. Ovo je korisno za vrstu jer tako roditelji uspevaju da donesu dovoljno hrane a mlađe pile je „rezerva" u slučaju da starije ugine ubrzo nakon što se izleže. Roditelji ulažu mnogo truda u odgajanje mladih. Ako ovi prežive nekoliko godina, velika je verovatnoća da će doživjeti starost. Međutim, među tek izleženim pilićima smrtnost je velika, te veliki broj njih ugine u prvih nekoliko sedmica.
Suri orlovi su ranije živeli u umerenim klimatima Evrope, severnoj Aziji, Severnoj Americi, Severnoj Africi i Japanu. U većini predela u kojim živi ova ptica živi u planinskim oblastima, ali je ranije živela i u ravnicama i šumama. Poslednjih godina počela je ponovo da se razmnožava u nizijama (Švedska i Danska).
U centralnoj Evropi se njihov broj znatno smanjio i sada ih ima samo na Apeninskom poluostrvu, Alpima i Karpatima. U Velikoj Britaniji ih, po pregledu iz 2007. godine, ima 240 parova od čega je većina u brdima Škotske, a od 1969. do 2004. godine su se parili u distriktu Ingliš Lejk. Još uvek se mogu videti kako preleću planine Škotske ali se postepeno vraćaju u severnu Englesku.
U Irskoj, gde je ova vrsta izumrla od lova od 1912. godine, ima pokušaja da se ponovo uvede ova vrsta ptica. Četrdeset i šest jedinki je pušteno u divljim predelima nacionalnog parka Glenveg, u okrugu Donegal, od 2001. do 2006. godine, od čega su najmanje tri ženke uginule. Namerava se pustiti ukupno 60 ptica, da bi se osiguralo širenje populacije. U aprilu 2007. godine tako se izleglo prvo mladunče u Irskoj u poslednjih skoro 100 godina. Prethodni pokušaji da se suri orlovi razmnožavaju u nacionalnom parku Glenveg su propali.
U Severnoj Americi situacija nije tako teška ali ipak postoji značajno smanjenje broja. Glavnu pretnju predstavlja uništavanje njihovog prirodnog okruženja, zbog čega su neki suri orlovi u 19. veku već napustili svoja staništa. U 20. veku pretnju su predstavljala trovanja teškim metalima i organohloridima ali je ovaj problem rešen zakonskim odredbama o zagađivanju prirodne sredine.
Sužena staništa i nedostatak hrane danas predstavljaju glavni problem za ovu vrstu. Sudari sa električnim vodovima su česti od 20. vijeka. Na svetskom nivou suri orlovi se ne smatraju ugroženim uglavnom zbog većeg broja jedinki u Aziji i Americi.
Suri orao spada u grupu ugroženih životinjskih vrsta...nalazi se na Crvenoj listi faune Sveta, Evrope i Srbije...brojnost populacije u Srbiji svela se, na 40-50 parova...Na Kopaoniku postoje tri aktivna gnezda surog orla od kojih je jedno gnezdo obuhvaceno monitoringom dok ostala dva, zbog nepristupacnosti terena nisu.
