''Zlatibore, ko ti ime dade'', poznati je stih našeg nezaboravnog pesnika Ćupa, a pitanje odakle ovo lepo ime Zlatiboru ni nekad ni sad nije imalo siguran odgovor. O tome postoje samo priče i pretpostavke, a tri moguće najčešće se pominju.

Najpre treba podsetiti da se vekovima sve do 19. veka prostor današnjeg Zlatibora nazivao Rujno (po biljci ruj nekad upotrebljavanoj za bojenje kože i vune), a administrativno je pripadao Rujanskoj knežini. Tek od sredine tog stoleća ime Rujno u zvaničnim spisima zamenjuje naziv Zlatibor. Tumačenja nastanka ovog toponima ovako glase: Prema jednoj (u narodu najčešće pominjanoj) priči, smatra se da je planina nazvana po posebnoj i veoma retkoj vrsti belog bora koji u jednom delu godine umesto zelenih ima iglice zlatnožute boje. A da nije reč samo o legendi pokazuje to što je ovaj zlatni bor zaista pronađen u zlatiborskom selu Negbina. Botanički je ispitan i priznat kao posebna vrsta, latinskog naziva ''pinus sylvestris variegata zlaborica''. Ima podataka da su identifikovana tri stabla zlatnog bora, koja su rasla podalje od puteva i pogleda. Ali ta vrsta, izgleda, u ovo vreme nije uspela da opstane u svom prirodnom staništu. Kako kaže vrstan poznavalac zlatiborske prirode Žarko Pantović iz Šumske uprave Zlatibor, poslednje stablo zlatnog bora u Negbini stradalo je pod teretom snega i naletima vetra. Tako da sada postoje samo kalemi tog četinara koji se mogu naći u naseljenim mestima, ali u prirodnom staništu više ne. Zaljubljenici u zlatiborske vrednosti pokušali su presađivanjem da zaštite ovaj simbol ''zlatne planine'', pa kalemljenog zlatnog bora sada ima ispred zdanja Turističke organizacije Zlatibor, kao i pred bibliotekom u Čajetini.

Druga legenda (smatraju je verodostojnijom) o imenu Zlatibora kaže da je nazvan po bogatstvu borove šume, koja je doseljenicima iz Crne Gore i Hercegovine bila glavni izvor prihoda. Zlatibor je u prošlosti (delimično i sada) bio veoma bogat šumama belog i crnog bora. Koristili su ih kao građevinski materijal za kuće i druge objekte (zgrade, vajate, ambare, košare, torove, ograde oko kuća i imanja). Od borova se proizvodio veoma dragocen katran koji je u kiridžijskim karavanima stizao i u Dubrovnik. Tu je i borov luč pogodan za osvetljenje prostorija gde su ljudi živeli, prodavali su ga Zlatiborci svuda po Srbiji. Znači, od bora se moglo živeti i zarađivati. Pošto im je bio glavni, neretko i jedini izvor prihoda, imali su običaj da kažu kako je ''bor zlata vredan''. U priči su ga uvek hvalili: ''Zlatan je to bor!''. Treće predanje kaže da je Zlatibor ime dobio po suvatima (pašnjacima) koji s jeseni dobijaju žutu boju, boju zlata. Ova kombinacija zlatne trave prošarane borovima možda je doprinela nazivu ''zlatne planine''. Ima, međutim, i osporavanja tog predanja: ''Neosnovana je hipoteza da ime potiče od zlatiborskih livada i pašnjaka koji se u drugoj polovini leta i u jesen žute, zlate, pošto ta pretpostavka ne objašnjava odakle u nazivu ime bor'', piše u tekstu o tome na Vikipadiji, uz podatke da prvi pisani tragovi o imenu Zlatibor vode poreklo još s početka 19. veka, u izveštajima koje su u toku Prvog srpskog ustanka odavde slali srpski ustanici.