Postavljen na idealnoj poziciji Sat na Petrovaradinskoj tvrđavi je odmah postao Dobri duh čiji otkucaji daju impuls života gradu ispod njega. Ono što nisam znao jeste da Dobri duh ima svog najboljeg druga. Upoznajte Lajoša Lukača.
Piše: Dragan Gmizić
Neke građevine su kao i ljudi. Poznajete ih ceo život, ali nekako se niste dobro upoznali. Za mene ta građevina je „Toranj sa satom“ kako su je nazvali graditelji Petrovaradinske tvrđave ili „Sat kula“ kako se vremenom odomaćio njen naziv. O njoj sam znao ono što zna i većina – da je simbol Tvrđave i grada u njenoj senci, sagrađena 1702. na srednjovekovnim zidinama da bi sredinom XVIII veka dobila današnji izgled. Sat iz Alzasa (Francuska) kao poklon svemoćne carice Marije Terezije učinio je da i daleka periferija dobije barokni sjaj. Postavljen na idealnoj poziciji „Le petit Francais“ odmah je postao Dobri duh čiji otkucaji daju impuls života gradu ispod njega. Njegova ugrađena „nepravilnost“ da velika kazaljka pokazuje sate, a mala minute, zauvek je odredila lokalni šarm po kojem se vreme meri malko drugačije. Tu se negde i završava moje znanje o građevini koju viđam gotovo svaki dan. A onda sam dobio priliku da se bolje upoznamo. Ispostavilo se da
Dobri duh ima svog dobrog druga. Njegovo ime je Lajoš Lukač i on ima ključeve od Sat kule. Lukač je svakodnevno obilazi poslednjih decenija jer se nekada Sat morao navijati ručno. Danas postoji automatski mehanizam, ali navika je ostala. Uostalom, svako bira prijatelje prema sebi. Lukač je bio tu kada je Satu bilo najteže. Čak teže nego 1941. kada je grom udario i oštetio Sat kulu. Na samom ulazu pokazuje mi klatno na kojem su urezane godine: 1702, 1790,1837, 1941. i 1952. Prva godina označava kada je sat napravljen, druga i treća pokazuju godine velike rekonstrukcije Kule, kao i čitave Petrovaradinske tvrđave. 1941. godine Kulu je udario grom, a 1952. se vojska konačno povukla sa Tvrđave. Nisam znao da se u vrhu kule nalazi zvonik. Staro zvono je stradalo tokom požara izazvanog udarcem groma da bi bilo obnovljeno pedesetih godina, a zatim potpuno rekonstruisano 2018. godine kako je na samom zvonu i urezano. Lajoš Lukač ili Lajčika, kako ga još ljudi zovu, je izuzetno ponosan na to zvono tako da sam imao priliku da poslušam zvonjavu iako kazaljke nisu pokazivale pun sat na opšte iznenađenje par posetilaca Tvrđave i lokalnih golubova.
Međutim, pored svih navedenih i upisanih godina, propušteno je da se doda još jedna. A to je godine kada je sat stao. Naime, tokom druge polovine XX veka pokvario se satni mehanizam i činilo se da nikoga nije briga. Dobri duh nije radio nekoliko godina a zaborav je ipak teži od smrti. Kao da ga je stigla kletva da satovi ubijaju vreme. Sasvim slučajno Lukač je dobio priliku da ga popravi. Ne, istina je da je Lukač kovač koji sam kuje svoj put. Ništa nije slučajno, kaže. On je sredinom osamdesetih popravio satni mehanizam. Jednim udarcem vratio je život Dobrom duhu i otkovao njihovo prijateljstvo koje traje do danas. „Svako je kovač svoje sreće samo je pitanje koji alat koristite. Ako uzmete veliki čekić, sve možete uraditi i sa jednim udarcem. Mali čekić, puno udaraca. Može se desiti da udarate ceo život, ali nećete otkovati svoju sreću“, kaže mi.