Ostrvo na koje Beograd pobegne od sebe
Postoje gradovi koji leti utihnu i oni drugi, koji samo promene ritam. Beograd tada siđe sa svojih trotoara i preseli se među drveće, bicikle, peškire i miris vode. Zato se čim grane malo sunca, kolone automobila, autobusa i bicikala polako slivaju ka Adi Ciganliji, mestu koje Beograđani odavno ne zovu punim imenom, već jednostavno Ada.
Nekadašnje savsko ostrvo, smešteno između reke Save i Savskog jezera, danas je velika zelena oaza usred grada, mesto gde se beton povlači pred krošnjama, a gradska buka pred zvukom rolera i talasa. Na Adi jutra počinju rano. Dok se grad još proteže uz prvu kafu, ovde već prolaze trkači, pecaroši zauzimaju svoja mesta, a neko prvi spušta peškir tik uz vodu kao da rezerviše leto samo za sebe. Ima u tome nečeg starog i beogradskog, kao ritual koji se ponavlja svake godine, čim temperatura dovoljno poraste da čovek poželi da pobegne iz stana i makar na nekoliko sati zaboravi koliko brzo živi.
Mesto gde svako pronađe svoj ritam
Beogradsko more i dani koji traju duže
Sa otvaranjem kupališne sezone u junu, Ada ponovo postaje beogradsko more. Plaže oko Savskog jezera ispune se porodicama, društvima, decom sa šlaufima i ljudima koji dolaze „na sat vremena“, pa ostanu do zalaska sunca. Voda se presijava između kupača, miris kreme za sunčanje meša se sa mirisom borova i roštilja, a vreme počinje da teče sporije nego bilo gde drugde u gradu.
Na dugim šetalištima čuju se jezici sa svih strana sveta. Turisti često sa iznenađenjem otkriju da usred jedne evropske prestonice postoji mesto gde se može kupati, ručati uz jezero i provesti ceo dan bez osećaja da ste u milionskom gradu. Neko bira ležaljku i hladno piće, neko vožnju pedaline, dok drugi samo sede u hladu i posmatraju kako se svet oko njih kreće sporije nego inače. A kada sunce počne da pada iza drveća, Ada dobije onu zlatnu boju kasnog leta zbog koje fotografije često izgledaju kao razglednice, čak i kada su napravljene sasvim slučajno.
Mesto gde svako pronađe svoj ritam
Na Adi se retko ko dosađuje. Čak i oni koji dođu bez plana vrlo brzo pronađu nešto što im deluje kao dobra ideja. Jedni obilaze jezero biciklom, drugi jure na rolerima, dok se na terenima igra tenis, padel, fudbal, basket ili odbojka na pesku. Tu su i golf tereni, trim staze, otvorene teretane, kao i mesta za jogu i vežbanje u hladu drveća.
Za one koji vole malo više adrenalina, Ada ume da pokaže sasvim drugo lice. Sa tornja za bandži džamp pogled na jezero izgleda drugačije nego sa plaže. Na veštačkoj steni penjači traže svoj sledeći oslonac, dok se na vodi smenjuju akva skije, kajaci, vesla i daske za stand up paddling. Tu su i ronilački klubovi, avantura parkovi, paintball, laser tag i simulatori skijanja koji usred leta podsete da zima nije toliko daleko koliko se čini.
Ipak, možda je najlepše to što Ada nikoga ne tera ni na šta. Možete provesti ceo dan aktivno i vratiti se kući umorni kao posle malog putovanja, a možete samo šetati uz vodu sa sladoledom u ruci i osećajem da ste tog dana uradili sasvim dovoljno.
Roštilj, pečurke i male stvari koje se pamte
Postoje mesta koja ljudi obilaze i mesta kojima se vraćaju. Ada pripada ovoj drugoj vrsti. Ovde se dolazi zbog društva, zbog dugih razgovora u hladu, zbog roštilja koji počinje još pre podne, zbog dece koja trče po travi i zbog onog poznatog osećaja da leto zapravo nema nikakav ozbiljan plan osim da traje što duže.
Mnogi će vam reći da prava Ada počinje tek kada skrenete sa glavne staze. Tada se otkrivaju mirniji delovi pod krošnjama, mesta za piknik, skrivene klupe uz vodu i šumski predeli u kojima se, u pravo doba godine, mogu pronaći i pečurke. Između drveća prolaze porodice sa biciklima, prijatelji nose lopte i rekete, neko pali roštilj, a neko samo traži dovoljno dobar pogled za popodnevnu kafu.
I možda je baš u tome tajna Ade Ciganlije. Ona nije samo kupalište, sportski centar ili izletište. Ona je velika gradska pauza, mesto gde Beograd leti diše malo sporije i gde čovek vrlo lako zaboravi koliko je udaljen od centra grada. Dovoljno je samo da dođe. Ostalo će uraditi voda, vetar i jedno dugo beogradsko leto.
