Miloš Crnjanski o Svetom Savi

Miloš Crnjanski o Svetom Savi

O Bogojavljenju, bugarski patrijarh — kako Teodosija beleži — "pretpostavljajući" Savu, molio ga je da odsluži svetu službu. Sava je te godine u Bugarskoj osvetio bogojavljensku krstionicu. On je svojom rukom škropio, tog dana "cara i sve i sve koji su bili". Posle crkvene svečanosti počašćen je kao visoki gost za trpezom carevom, zajedno sa bugarskim patrijarhom.

Nema sumnje da je Sava, posle tog dugog i teškog putovanja po Aziji, a svakako i posle duševnih potreba koje je mogao imati u svome radu na poboljšanju političke situacije svojih sinovaca, bio teško umoran i iznemogao. Njegov odmor u Bugarskoj sve se više odugovlačio.

U dvorskom životu, ispunjenom lovovima u dalekim šumama i planinama, kao i burnim svečanostima, uobičajenim kod bugarskih boljara, svakako već nije učestvovao. Davno je bilo prošlo ono vreme kada ga je arhiepiskop ohridski optuživao, da živi životom kondotijera, i teokrate u raskošnom oklopu.

Car bugarski, polazio je da lovi zver u podgorju i, pre no što je krenuo, pokušao je da svog rođaka zadrži kod sebe, na duže vreme. "Zbog zimnje nevolje — veli Teodosija da je car govorio — prebudi s nama kao u svom domu čak do Vaskresenja Hristova i kad potom bude pogodno vreme otići ćeš u svoju zemlju".

Tako je Sveti Sava prezimio u Trnovu, služen bugarskim dvorjanima i velikašima. Asen stavio mu je na raspoloženje i poklone i zlato da njima daruje one koji su mu dolazili, jer se o njemu beše pročulo, da ga mole i da mu traže blagoslov. "Radujući se — veli Teodosija — pošto je uspeo da starog arhiepiskopa, koji beše obišao dobar deo tada poznatoga sveta, zadrži u svom domu, Asen II pošao je sa svojim velmožama u lovove."

Ali je iznemoglom Savi, posle odlaska careva, u tim zimskim snežnim danima, došlo doba da umire. Zima je te godine u Bugarskoj bila jaka, a žalost života i oslabelost iznurenog tela Savinog već tolika, da nije mogao izdržati te hladnoće, posle onolikih žarkih žega azijskih pustinja. Naslutivši da će umreti u Bugarskoj, sin Nemanjin mirno je i pribrano rešavao o poslednjim svojim potrebama. Njegovu pratnju i učenike, sa kojima je putovao beše slabo zdravlje Savino uznemirilo, ali ih on prizva i naredi im da popišu sve svete i časne stvari koje behu pokupovali i sabrali u Palestini i Siriji, u Egiptu i u Vavilonu. Arhiepiskop koji je u Srbiju dovodio slikare i "mramornike", sa kojim su došli na dvor raških kraljeva i mnogi učeni teolozi toga doba, brinuo je i na svom poslednjem času o duhovnim potrebama svoje zemlje i svoga naroda, uzvišenim, prema shvatanju onoga vremena. Tako je, dan-dva pre no što će umreti, posmatrao, kako u Srbiju polazi dugi karavan njegove pošiljke "odežda svećenstva i svećnjaka zlatkovanih i biserom ukrašenih i drugih sasuda crkvenih, mnogo moćiju svetih". Samo onaj ko poznaje, posle tolikih mutnih stoleća i turskih pljačkanja, divne ostatke tog srednjevekovnog bogatstva srpskih manastira i crkava, od kojih su svakako samo najređi i ne najraskošniji, sačuvani do XVII veka, pri povlačenju srpskom u naše, zapadne krajeve, može slutiti veliku vrednost, sa gledišta istorije umetnosti, koju Savin skupljački rad, u to doba, predstavlja.

Sa dubokom verom da je duša moćna i kroz daljine, on šalje poslednji "mir" raškom kralju, sinovcu svom i arhiepiskopu Arseniju, nasledniku njegovom u Srbiji. Ali pri tom poslednjem svom, državničkom, obredu, koji je sad već dolazio kao sa nekog drugog sveta, sin Nemanje, — to životopisci izričito podvlače — šalje molitvu "mira" i "svoj zemlji ljudi svojih". U podacima o Svetom Savi i u pisanju njegovih učenika, već u to rano doba srednjevekovnih stoleća izrazito se ponavljaju misli rodoljublja. Na poslednjem času, tome teologu i poznavaocu dogmata, prvom srpskom arhiepiskopu, na duši je misao, koja se može slobodno nazvati: Srbija.

Većinu učenika svojih uputio je u Srbiju sa tim svojim darovima, a "malo njih" sa njim ostadoše. Zatim je obavio poslednju ceremoniju darivanja bugarske kamenjem ukrašene stvari crkvene. U poslednjem trenutku, saziva sirotinju i daruje sve što ima. Tek kada ništa nije kod sebe ostavio — veli životopisac — tek kada je sve razdao, povukao se u svoju samoću. Videvši da će umreti, on je video i tihu radost svoju što mu se želja ispunjava, a tu želju jasno su nam sačuvali izvori. Ona je mistična i teološka, monaška, ali karakteristična za Nemanjinog sina. Sava — kaže knjiga starostavna — "pohvaljivaše Boga što hoće da primi duh njegov u tuđim stranama."

Joakim, bugarski patrijarh, videvši da će im gost još tih, zimskih dana, umreti, želeo je da se to javi caru u lovu. Ali je kod Save već bila nastupila ona žudnja odlaska od svega zemaljskog i ljudskog, rastanka od svih i svakoga, koja vuče, otkad je sveta i veka, sve velike duše, pred smrt, u samoću gde nemaju svoga nikoga. "Otidi u svoju ćeliju i ne smetaj mi da u tišini duh svoj predam Gospodu" — bile su poslednje reči prvog srpskog arhiepiskopa, gorke, ali uzvišene u svojoj tišini.

Na samrti, u snežno jutro, daleko od celog svoga života. Sava izdiše mirno i radosno. Nemoguće je čitati bez potresenosti na tom mestu životopisca koji zapisuje žalosno! "kao da mu dođoše neki odavno mu dragi saigrači, Sava bi veseo duhom, svetao i u licu neiskazano se pokazivaše."

Ono što sin Nemanje na samrti nije bio odredio, to je bilo pitanje: gde da mu telo počiva? Patrijarh bugarski, sa velmožama i visokim sveštenstvom, bio je u neodumici gde da Svetoga sahrane. Asen II, kada u lovu doznade za smrt svoga rođaka, "mnogo je negodovao na patrijarha, što je utajio bolest Savinu od njega."

Po želji bugarskog cara, srpski arhiepiskop sahranjen je u Trnovu, u manastiru koji je Asen II bio sazidao. Njegova sahrana izvršena je velikom svečanošću, a car je lično, pri tom pogrebu, razdao čitavo blago siromasima. Na grobu Savinom Asen II podigao je raskošnu grobnicu i pokrio je grob carskom bagrenicom", osetivši i dinastički značaj, na Balkanu, svoga rođaka.

U Srbiji, međutim, Savinom smrću najviše beše potresena pravoslavna crkva. Molba da se njegovo telo prenese u otačastvo potekla je, izgleda, iz patrijaršije, njegovog naslednika Arsenija. Vezan uspomenama, i lično, za prvog arhiepiskopa, Arsenije, koji je sebe smatrao njegovim neposrednim učenikom, molio je Vladislava da ne ostavlja "oca njinoga" koji je podneo "mnoge podvige i bezbrojne trude radi srpske zemlje" da leži van svojega otačastva. Već tada, Arsenije smatra Savu, za tvorca crkve i kraljevstva i svih ustava i zakona pravoslavlja.

Njegova misija na dvoru imala je uspeha. Kralj Vladislav, pri kraju godine, šalje jednog od najčasnijih njegovih velmoža u Bugarsku, svome tastu, da izmole prenos tela Savina.

Ne može se sumnjati u iskrenost žalosti Asena II, kad je video da će morati da dozvoli prenos tela svoga gosta i prijatelja. Njegovo mišljenje bilo je da bi Vladislav imao prava da traži da mu izda telo Savino, kad bi ležao "bez časti i bez pažnje", ali pošto je Sava umro kod njega "kao što bi i među njima" i pošto Savino telo leži u crkvi "i sa velikom počašću", ne bi trebalo da traže prenos njegovog tela u Srbiju. U svakom slučaju, pri molbi prvog izaslanstva Vladislavljevog, Asen II odbio je da ispuni molbu Srbalja.

Ali je Vladislav, koji je i sam sa godinama naginjao misticizmu, kao i njegov stariji brat, sa kojim se nekada, mrzeo i krvio, već bio dirnut mišlju da svog strica, u tuđoj zemlji, ne ostavlja. Njegovo izaslanstvo, brojnije i uglednije, ponovo se javlja na bugarskom dvoru i moli za prenos tela Savina, a car se poče nedoumevati.

Zanimljiv je podatak, u životopisu monaha Teodosija, da je stvar prelomilo zlato, jer Vladislav podmiti bugarske velmože, patrijarha i carske savetnike. Pošto je izvršena takva diplomatska priprema, Vladislav je lično krenuo sa svojim dvorom, tastu u Bugarsku.

Tako je telo Svetoga Save svečano ispraćeno u Srbiju, nošeno srpskim episkopima i blagorodnicima. U Raškoj se — kako veli Teodosija — izlivaše narod sa svih strana da vidi sahranu Savinu i da mu se pokloni. Kroz srpsku zemlju, Savin kovčeg nosili su kralj Vladislav i njegovi blagorodnici. Vladislav je sahranio strica u velikoj crkvi vaznesenja Gospodnjeg, u njegovoj zadužbini Mileševi. Tu je počivalo sve dok ga, po predanju, 1594. godine, Sinan Paša nije preneo u Beograd na Vračar i spalio. Tako se prah Svetoga Save — kako lepo veli jedan naš pisac — rasu po celome Srpstvu.

Miloš Crnjanski, 1934.

Podeli ovu vest

18/12/2014 0 comment

Nagodbom Miloša Obrenovića sa Turcima okončan je Drugi srpski ustanak. Najviši organ vlasti pred Turcima i jedini za Srbe u Beogradu, postala je Narodna kancelarija, za razliku od Magistrata, na čelu sa Petrom Ičkom, koji je za vreme Prvog ustanka upravljao Beogradom. Po prirodi, Miloš nije voleo da deli vlast. Kancelariju nije uvažavao a zbog ...

18/11/2019 0 comment

Jedna od najstarijih sorti jabuka u našim krajevima. Plod jabuke Šumatovka je sitan i srednje krupan, crvene boje i blago ...

04/12/2019 0 comment

 Preseveta Bogorodica je prva zavetovana device u istoriji hrišćanstva.Na ovaj dan u Jerusalimu je izvršen svečani čin ...

31/12/2019 0 comment

 Kićenje jelke u Rusiji je stari običaj i nezamislivo je da se u susret pravoslavnom Božiću hramovi ne okite jelkom, a naravno i svaki dom u ...

19/01/2020 0 comment

 Bogojavljenje je jedan od petnaest najvećih hrišćanskih praznika. Na taj dan, 30. godine naše ere, Isus Hrist - koji je dotle, kao drvodelja, ...

O Portalu

Portal koji promoviše Srbiju i njene vrednosti. Sve na jednom mestu, priča o Srbiji koju volimo, njenoj tradiciji, lepotama, ljudima i događajima.

Najnovije vesti

Newsletter

Budite u toku sa najnovijim vestima i informacijama na našem portalu!