Legenda o hajducima pod Maljen planinom

Legenda o hajducima pod Maljen planinom

Dobrinja, selo pod planinom Maljenom, istočno od reke Skrape, dvadesetak kilometara od Požege, poznato je kao rodno mesto kneza Miloša Obrenovića. Ali je poznato i po hajdučiji. Kanic opisuje strah s kojim su se putnici kretali dobrinjskim krajevima, a hajdučija u ovim krajevima zamrla je tek posle čuvenog čačanskog hajdučkog procesa, koji će tako lepo opisati Pera Todorović u svojoj "Hajdučiji". Na procesu, između ostalih, pominjana su i tri hajduka iz Dobrinje: Janko Jeftović, Đorđe Kolar i - najkrvoločniji srpski razbojnik tog vremena,Dmitar Kolar, ubijen pre procesa

Turci su osvajali srpske zemlje duže od jednog veka. Kada su ih najzad zauzeli, nisu mogli mirno da vladaju. Pojavili su se novi ratnici - hajduci. Oblik borbe bio je karakterističan: sačekivati Turke na drumovima ili upadati u njihove gradove i ubijati ih. Leti su živeli po šumama, zimi kod jataka. Otud i narodna izreka:

"Đurđev danak hajdučki sastanak, Mitrov danak hajdučki rastanak."

Na silu se odgovorilo silom. Turci su pljačkali, otimali žene i decu prodavajući ih kao roblje, a hajduci su u usecima drumova sačekivali turske karavane i vojnike. Poznato je da hajduci nisu ostajali dužni ni trgovcima koji su sa Turcima bili u poslovnoj vezi. Oduzimali su im opljačkano blago, zarobljavali, a ne retko i ubijali.

Pod svojom kontrolom hajduci su držali ogromna prostranstva predstavljajući veliku opasnost, kako za najobičnije putnike, tako i za čitave vojske, što se da videti iz beležaka stranih putopisaca po našoj zemlji. Jedan od njih bio je i Feliks Kanic, koji je doživljavajući ondašnji prostor i vreme hajdučije iz regiona Dobrinje, između ostalog, napisao i ovo:
"Idući kroz kanjon Lunjevačke reke (ozloglašene klisure blizu Lunjevice) - sela sa dvadesetak kuća, u bezljudnoj divljini čoveka inače spopadne jeza a našem bezazlenom kočijašu palo je na um da nam prekraćuje vreme baš na ovom delu puta!"

I dalje: "... prosto smo odahnuli kada smo izašli iz ovog surovog klanca."

"Na sastavcima Mađerske i Dobrinjske reke skreće se u pitomu poprečnu dolinu, kojom gospodari Vranovina (brdo) koja liči na tvrđavu, jer ima prirodne zupce na vrhu. Uskoro smo se našli u srednjem delu 9 km dugog sela Gornje, Srednje i Donje Dobrinje".

"Idući na konjima planinskom stazom koja doseže visinu 582 m i provlači između Mađerskih njiva i Trnjaka i nakon jedan sat jahanja u pravcu severozapada, stiže se u Ježevicu. U jednom oštro usečenom, mestimično obraslom useku, kroz koji se mora proći, priključila su nam se još četiri policajca i kada su oni kapetanu podneli svoj izveštaj, odvažili smo se da uđemo u klanac. Povod za ovu neobičnu meru predostrožnosti bilo je razbojništvo izvršeno nekoliko dana ranije u Juževičkoj mehani, u koju smo malo kasnije svratili da predahnemo. Dva do zuba naoružana odmetnika, kažu, banula su pred mehanu i pozvala dvojicu seoskih trgovaca da im predaju svu svoju trgovinu, a kada je jedan od ove dvojice preteći rekao:

Znam ja tebe dobro, vratićeš ti meni taj novac!ž, razbojnik mu je na očigled i užas svih prisutnih odsekao glavu."

Reketaši patriotskog smera

Putevi su bili pokriveni leševima, a Turci su se usuđivali da putuju samo u velikim grupama i jakim vojnim pratnjama. Uhođenje, napad iz busije i sl, uveliko podseća na sadašnja razbojništva i oružane pljačke, pa se slobodno može reći da su hajduci bili preteče današnjih razbojnika i oružanih pljačkaša.

Ucenjujući bogate trgovce i viđenije ljude, naročito po ondašnjim varošima, bilo da su Turci ili Srbi koji su sarađivali sa njima, hajduci su takođe i preteče današnjih reketaša. Tužna je spoznaja da su današnji prestupnici iz ove kategorije krivičnih dela, mahom iz američkih filmova kriminalističkog žanra, usvojili reč "reket", a sa njom i samu radnju smatrajući da na ovim prostorima čine nešto novo i neoznato, ne znajućid a su njihovi dedovi i pradedovi činili to isto, samo pod drugim imenom.

U stalnoj borbi na život i smrt, hajduci su bili vrlo okrutni. Ali mi im ne možemo zameriti što su napadali iz zaseda, iznenada i neočekivano. Ako im neko na tome zamera čini nepravedan greh prema njima. Na koji drugi način su se mogli suprostaviti moćnijem neprijatelju.

Stići i uteći

Na ovo pitanje, u svim krajevima sa srpskim življem poznata je izreka:

"Onaj ko može stići i uteći i na strašnom mestu postojati".

Tako su se u haduke odmetali mladi, zdravi, okretni i snažni momci ali i srednjovečni ljudi. Najbolji primer za to je hajduk Gučić koji je bio tako vanrednog zdravlja i anatomskog sastava da se i sam lekar koji ga je obdukova čudio toj snazi i zdravlju izjavivši "snažnijeg i zdravijeg čoveka još nisam video".

Ljudi u starijoj dobi prava su retkost i morala ih je golema nevolja naterati na tako nešto. Izuzetak je u svakom slučaju po neki čiča koji je imao sreću da u hajdučiji ostari.

Kao i u svim situacijama i ovde je bilo izuzetaka od pravila. Hajduk Despić bio je kilav i uvek je zbog ovog defekta jahao na konju. Inače Despić je bio Sremac, a u Srbiju je prelazio samo da pljačka.

Hajduk Petar, hajdučica Milja

Muž i žena hajduci za naše prostore nisu bili nepoznati. Tako supružnici, zločinački par kako bi rekli savremenici, hajduk Petar i hajdučica Milja Kobiljac živeli su u Vlaškoj, ali su u Srbiji dolazili isključivo radi razbojništva.

Izuzimajući ekstremne slučajeve, kada vidikmo tadašnju srpsku mladež, zdravu i naočitu, ne možemo a da se ne zapitamo: zašto su krenuli putem zločina, ne retko zbog toga ginuli zbog srpske puške, a istovremeno su mogli biti u regularnoj srpskoj vojsci ponos i snaga otaybine?!

Možda odgovor na ovo možemo naći u "Srpskom rječniku" Vuka Stefanovića Karayića:

"Narod naš misli i pjeva da su u nas hajduci postali od turske sile i nepravde. Da rečemo da gdjekoji otide u hajduke i bez nevolje, da se nanosi haljina i oružja po svojoj volji, ili kome da se osveti, ali je i to cjela istina da što je god vlada Turska bolja i čovečnija, to je i hajduka u zemlji manje, a što je gora i nepravednija, to ih je više i zato je među hajducimam bivalo kašto najpoštenijih ljudi, a u početku vlade Turske jamačno ih je bilo i od prve gospode i plemića..."

Postoji još jedna zanimljivost: hajduk varošanin bio je prava retkost. Svi hajduci od reda bili su sa sela.

Teroristi iz Radikalne stranke

Možemo se zapitati, takođe: kakva je to hajdučija koja je ubijala mahom opštinske predsednike, raspitujući se ko je od koje stranke, pisali su okružnim načelnicima pisma u kojima su kritikovali ne samo rad policijske vlasti, nego i rad samog državnog poglavara - Knjaza. U pozno doba hajdučije to su bili hajduci političari, hajduci radikali, a posebno ona kategorija koju su radikali koristili da se preko njih svete svojim političkim neistomišljenicima.

Vuk Stefanović Karayić u "Srpskom rječniku" ovako opisuje hajduke:

"Hajduci su najviše nosili čohane plavetne čakšire, dolje na nogama čarape i opanke, a gore čohane đerme i kopran, gđekoji i dolamu zelenu ili plavetnu, a povrh svega kupovni gunj: na glavi ili gelopoše ili fesove ili svilene kape kićenke, od kojih su svilene kite visile s jedne strane niz prsi, i koje je osim njih slabo ko nosio: vrlo raado su nosili na prsima srebrne toke, a koji ih nijesu imali, onisu mjesto njih prišivali srebrne krupne novce: od oružja imali su dugu pušku i po dvije male i veliki nož".

Fes sa kićankom

Iz zapisnika "Ispit uhvaćenog hajduka Sime Milinkovića", rađenog 18. oktobra 1896. godine u Čačku, može se takođe jasno videti opis hajduka:

"Simo Milenković je rodom iz Tometina Polja, srez Požeški, okrug Užički, star 30 godina.

Stasa visoka - suva - smeđ, brade francuske, smeđe, brkova malih smeđih, obrva tankih - smeđih, očiju graorastih, zuba spred belih i retkih.

U odelu je: na nogama opanke s kaišima, u starim člkširama s kolčezima, na kolenima, na plećima koporan i fermen čohani, sve staro, oko pasa tkanice sa silavom opasanim fišekterom za metke revolverske: na glavi fes sa drugom kićankom, kao što obično hajduci nose. Simo je gutlav ispod uveta po vratu i sa obe strane, a ogrnut velikim šalom - ogrtačem.

Svršen ispit dana u jedan sat popodne.

Pročitano i priznato overavaju: pisar Tihomir Drašković i islednik čačanskog prvostepenog suda Miodrag A. Popović."

Hajdučki proces u Č ačku

1. septembra 1897. godine pred prvostepenim sudom u Čačku počeo je proces jednoj velikoj grupi hajduka. Proces je trajao sve do 6. oktobra. U subotu, 11. oktobra 1897. godine doneta je presuda.

Sud je imao veoma složen posao. Trebalo je rspraviti i presuditi 113 predmeta sa ukupno 180 krivičnih dela koja su hajduci počiniliza pet godina. Prema vrstama delikata bilo je: 75 razbojništava, 9 razbojništava sa ubistvom, 6 ubistava, 58 jatakovanja, 13 nasilnih iznuda, 4 utaje u službenoj dužnosti, 3 pokušaja ubistva, 2 opasne krađe, 2 proste krađe, 2 samovlašća, 1 iskupna krađa, 1 krađa stoke, 1 teška povreda, jedno odmetanje u hajduke, jedan poništaj akta.

Među 96 okrivljenih našle su se i 4 žene (majka sa dve ćerke i jedna baba).

Pod rednim brojem 43. bio je i hajduk Janko Jeftović iz Gornje Dobrinje, a pod brojem 53. Đorđe Kolar iz Srednje Dobrinje.

Ubiti čoveka za dinar

Sem Jeftovića i Kolara u ovoj hajdučkoj grupi bio je Dmitar Kolar (Kolarević) iz Donje Dobrinje koji je važio za najsvirepijeg i najgroznijeg od svih hajduka koji su se u ondašnjih deset godina pojavili u užičkom kraju. Bio je više krvožedna zver nego čovek. Znao je da ubije čoveka za najmanju sitnicu, a u mučenju najomiljenija metoda mu je bila usijano željezo. Znao je usijati verige i njima opasati glog čoveka ili usijanim mašicama žrtvi otkidati parče po parče mesa.
Družio se sa hajducima Vojkom i Brkićem, ali najteže zločine radio je bez svedoka, sam. Iz ispita okrivljenih na pretresu zapaža se kako su Vojko i Brkić u mnogim slučajevima nastojali da budu blaži pri izvršenju (umereniji u zločinu), ali Kolar bi u takvim trenucima otpočinjao seču. Imao je veliku familiju i bio je siromašan, pa onda ne čudi što je u svojoj gramzivosti i za dinar mogao da ubije čoveka.

Prema počinjenim zverstvima, na rang lestvici, Kolar je bio odmah iza hajduka Sipićanina čija su zverstva bila nadaleko čuvena.

Kolora je ubio ondašnji načelnik Šurdilović. Međutim, na dušu ga je uzeo jedan ugledni radikal iz užičkog kraja koga su ondašnje novine jednostavno obeležavale sa znakom "P". Kako se sve ovo dogodilo?

Zaseda kod lepe Rose

U zoru, 12. septembra 1895. godine "P" probudi načelnika Šurdilovića i oda Kolara da je sa Brkićem i Ilijom Pavlovićem u rožačkoj šumi. Negde oko 10 sati pre podne u kancelariju Šurdilovića došao je manastirski momak iz Vavedenja i načelniku javi istu vest: hajduci su u Rošcima.

ZAŠTO BRKIĆ ODE U HAJDUKE

Odmetanje Brkićevo u hajduke dogodilo se ovako. U početku 1894. godine bili su izbori u opštini tabanovačkoj i tu dođe do gužve. Brkić je bio u redovima radikalskim, i kaok mlad i bujan čovek, jurne, dočepa i pocepa izborna akta. Novoizabrani kmet napadne Brkića, dođe među njima do psovke i pretnje. Malo posle toga kmet optuži Brkića da ga je hteo ubiti, i pokaže jednu rupu u zemlji gde je udario kuršum. Brkić i sad, kad je priznao čitav niz zločina, jednako tvrdi da nije na kmeta pucao, no da je kmet sam ispalio kuršum u zemlju, samo da njega okrivi. I zbilja, bio je okrivljen za pokušaj ubistva i zatvoren u Požegi. Brkić pobegne iz pritvora, ode u selo Paprište, naoruža se i od tada hajdukuju. Hajdukovao je 951 dan. I za to vreme učinio oko pedeset najstrašnijih zločina!
(Pera Todorović, o Kolarevom harambaši, Brkiću, u svojoj "Hajdučiji")

Nakon ovako potvrđene informacije načelnik se posluži lukavstvom. Pretpostavio je da hajduci u Rošcima imaju odane jatake ozbirom da se slobodno ponašaju i izda najstrožiju naredbu "da svi koji pušku nositi mogu iz Rožaca i okoline krenu ka Čačku", a odatle u poteru hajducima u pravcu Gornjeg Milanovca, dakle sasvim suprotno od Rožaca.

Ovakva taktička mera i radnja kod hajduka je utvrdila saznanje, da načelnik ne zna gde su, tim pre što poteru šalje na suprotnu strau i da je na ovaj način trag pometen.

Hajduk Brkić bude tolikosiguran da je načelnik na suprotnoj strani i ode u selo kod svoje ljubavnice, "lepe Rose", koja je na daleko bila poznata po svojim šiškama.

Međutim, istog dana u večernjim satim načelnik Šurdilović digne pedesetak žandarma i pod okriljem noći krene za Rožice. U rožačkoj mehani načelnik se sastane sa "P" već prema predhodnom dogovoru. U krčmi sa "P" bilo je još 5-6 seljaka. Kako ih ugleda načelnik počne sa optužbom da su hajdučki jataci čim nisu otišli u poteru, poveže ih skupa sa "P", a sve sa jasnim ciljem: da se ne razotkrije informant - potkazivač.

Nakon toga načelnik napravi raspored žandarma u šumi (zasedu). U cik zore, znak trube označio je pokret i žandarmi se počnu spuštati niz padinu ka potoku. Nije se dugo čekalo i jedan žandarm povika: "Eno hajduka!" Iz potoka, pognut, brzim koracima uz brdo, skoro u trku, jedan čovek je vadio metke i punio pušku "magacinku". Načelnik viknu:

"Plotunskom paljbom!"

Nakon trećeg plotuna, onaj čovek, pokraj potoka pade. Bio je to hajduk Kolar iz Srednje Dobrinje.

Sedam smrtonosnih rana

Hajduka Blagoja Jeftovića ubili su njegovi drugo. Vojko Timotijević, najpre prosvira kuršum kroz glavu Blagoju, a potom se okrene Milanu Brkiću i kaže:

"Ded, pobratime skreši i ti jdan metak, da se posle ne rekne - Gojko ubi svog druga, neka se na da smo ga umili svi zajedno".

I odista potom je prišao Brkić i u već mrtva Blagoja ispali tri hica, potom prilazi Kolar iz Srednje Dobrinje i postupa isto kao i harambaša mu Brkić. Zato je na pok. Blagoju pronađeno sedam rana, od kojih je svaka bila smrtonosna.

Međutim, nije ovo prva hajdučka žrtva kod koje bi lekari bili u nedoumici: Zašto tolike rane, kad je jedna bila dovoljna - smrtonosna? Zna se da se hajduci pri likvidaciji žrtve po pravilu koriste puškom ili revolverom. Retke su prilike da je ubistvo izvršeno nožem. To su ondašnji lekari znali, ali ipak nisu mogli objasniti onu pojavu sa više hitaca od kojih su svi smrtonosni u telu žrtve. Ali i ova pojava je pred istražnim organima na suđenju u Čačku razjašnjena.

Hajduci sve što rade, vole da rade zajedno - kolektivno. Razlog za to je vrlo prost: nakon bilo kakvog posla u kasnijem postupku niko s ene bi mogao izvlačiti i reći da to nije uradio ili u tome nije sudelovao. Pa je tako i pri ubistvu. Kada jedan ubije pozove i druge iz družine, te u žrtvu ispali po koji hitac, svako do njih. Onda se niko ne može izvući, nego naprotiv, svi znaju da su svi izvršioci.

Hajdučka vernost

Vernost i pouzdanost među hajducima visoko je cenjena i bila je među prvim od internih stavova vrednosti ovih formalnih družina. U novije vreme hajdučije sami hajduci bili su nepoverljivi među sobom iz prostog razloga što su se među njih ubacivali lovci na hajdučke glave, a sve sa ciljem da prigrabe raspisanu ucenu.

Priča, vredna pomena, na ovu temu, desila se kome drugom do hajduku Milanu Brkiću.

Napadajući 1895. godine jednu zadružnu kuću u valjevskoj Kolubari sa drugovima Ilijom Pavlovićem i Mitrom Kolarom iz Srednje Dobrinje, sam Brkić bio je ozbiljno ranjen u kičmu. Negde pri povlačenju, a nakon ubistva jdnog zadrugara, Brkiću padne na pamet da iskuša odanost drugara i idući stazom kroz planinu Maljen, on naglo padne simulirajući malaksalost, a pre toga je odlučio: ako se pokaže kao neverni da obojicu ubije i nađe nove drugove.

Onako u ležećem položaju, bled od zadobijene rane počne svoju "samrtnu izjavu" (in artikulo mortis):

"Znate šta braćo, dosta smo proveli i lepih i ružnih dana, dosta smo se cura naljubili, dosta jaganjaca pojeli, dosta rujna vina napili, dosta naših dušmana zajedno potamanili. Ali ja sad ne mogu dalje; rane su me orvale! No tako vam našega bratstva i naše ljubavi hadučke, ubijte me ovde, da ne padnem psima u ruke, da se oni nada mnom svete, da me muče i možda mukama prisile da izdajem i vas i naše verne jatake".

Tu ga Ilija i Kolar prekinu. Oba padnu pored njega, počnu plakati, ljubiti i moliti da o smrti više ne priča, da će ga oni dalje nositi, lečiti i negovati, te da će pre s njim kao harambašom poginuti nego što će ga dušmanima ostaviti. Na to se Brkić nasmeši, skoči, zagrli ih i poljubi i sva trojica nastave put preko Maljena.

Lek za pijanstvo - kuršum

Svi hajduci mahom piju, dobro i mnogo, ali uvek onoliko koliko mogu podneti, kako bi uvek ostali prisebnim, spremni za odbranu, napad ili borbu.

Hajduci nisu trpeli druga koji se opija da zaboravi na sebe. Takav za njihovu družinu više nije bio pouzdan. Ako se neko oda alkoholu oni ganajpre savetuju, opominju da tako ne čini, ali ako ni to ne pomaže, nije retkost da ga i sami ubiju, smatrajući ga kao jednu opasnost za čitavu družinu. Što je i razumljivo. Čovek u piću postaje rečitiji nego obično, pa svašta može izbrbljati, postaje zavistan od alkohola, pa može odati družinu i jataka i sl. Otud je vladalo pravilo: pijanici hajduku lek je kuršum.

Tako je poznato da su u srezu dragačevskom hajduci Vlajko i Milan Brkić zbog pijanstva ubili svoja dva druga Mitra Trifunovića zvanog "Pjevac" i Blagoja Jeftovića.

Car u Gori zelenoj

Ne može se reći da hajduci nisu voleli da se o njima priča i odnosi sa strahopoštovanjem, posebno prema njihovim junačkim podvizima. Bili su koliko sujetni, toliko i hvalisavi ljudi. Da je tako, najbolji primer je jborba na rangovnoj lestvici i izbor harambaše.

OD HAJDUKA DO RAZBOJNIKA

Hajduk! Nekad ponosno i sveto ime, kojim se Srbin dičio - sada naša sramota i jad.

Stari hajduci bili su zatočnici vere i slobode, branioci i zaštitnici nejake sirotinje srpske protiv nasilja turskog - današnji razbojnici, koji nepravo nose ponosno ime hajduka, skidaju ženama yerdane s vrata, kradu i odvode decu u šumu da ucenjuju roditelje njine, i peku usijanim verigama ljude, da im pare iscede! Pravi zanat pravih pržibaba!

Jes, današnjim hajducima nepravedno se daje ime hajduka! Ali, po neznanju ili po nemažnji, tako ih krstiše naši prvi zakonodavci, tako je zapisano u zakonu, na to se ime navikao naš svet, pa ćemo ih i mi tako zvati. Dakle, govorićemo o hajducima i iznećemo pred naše štovane čitaoce jedan ogroman hajdučki proces, pretres kakav Srbija nije videla, i kakav, dao bi bog, nikad i da ne vidi više!

Hajdučija, hajdučija! Otkud ova nova hajdučija u pitomoj Šumadiji? Kakvi su ovo hajduci što ubijaju opštinske predsednike, raspituju se ko je iz koje partije, pišu okružnim načelnicima pisma, kritikuju ne samo policijske vlasti već i samog državnog poglavicu našeg. Kakvi su to hajduci čiji harambaša, Milan Brkić, javno izgovara:

- Rekao sam vam, i neću da krijem: jes, istina, ja sam naročito ubijao naprednjake i liberale!
Predsednik pita:

- A što si ih ubijao?

- Zato što su me oterali u hajduke! - odgovara Brkić.

Kakvi su ovo hajduci? Mnogi će uzviknuti: To se vidi na prvi pogled, to su hajduci političari, hajduci radikali, koje radikalci upotrebljavaju da se preko njih svete političkim protivnicima. Jeste, tako će mnogi uzviknuti!

A mi na to velimo: Stojte! Ne hitajte, ne brzajte s vašom ocenom i sudom, jer se možete opasno zaleteti i grdno prevariti.

Pojava hajdučije nije tako prosta ni tako laka stvar da se ne može preko kolena prelomiti, i na panju preseći uzvikom:

- Hajdučija je čedo radikalno!

Ovakav uzvik je isto tako nepravedan i jednostran kao i uzvik koji se čuje s protivne strane:

- Hajdučija je čedo naše policije! Hajduke su stvorile naše policijske vlasti, nepravednim gonjenjem pravih zdravih ljudi! Nijedan od tih uzvika nije umestan.

Hajdučija je naše zajedničko čedo; ona je gorki plod celokupnog našeg društvenog i političkog stanja!

(Pera Todorović, u uvodu svojih izveštaja sa čačanskog hajdučkog procesa družini Brkićevoj)

Iz iskaza pri ispitu hajduka na čačanskom procesu to se najbolje zapaža u dijaloguizmeđu hajduka Vojka i Brkića. Vojko kao stariji hajduk podučavao je Brkića zanatu i jedno vremem bio mu harambaša. Od kako su se pobratimili bratstvo nisu raskidali pa se i na procesu oslovljavaju sa "pobratime". Ali Milan je bio plismeniji od Vojka i brzo je postaso popularniji tako da je pretila opasnost da preuzme starešinstvo. Onda se sporazumno razdvoje, tako što je Brkić formirao svoju hadučku družinu.

Kao po pravilu svaki hajduk je sebe nazivao "gorskim carem". Mahom su se tako i potpisivali (oni koji su pismeni), a neki su čak išli toliko daleko da su imali i svoj pečat kao Milan Brkić sa natpisom "car gore u gori zelenoj 1895", a po sredini je setajalo "Milan Brkić". Priča se da je pečat bio od crne testije (pečene gline) i da je bio izrezan nevešto.

Ikone okrenute zidu

Hajduci u svojim nedelima nisu prezali ni od crkava i manastira. Do danas je u mnogim našim krajevima ostala priča o hajduku koji se penje na časnu trpezu kako bi dohvatio zlatan krst, dok mu drugi hajduk govori:

"Ne, kaljavim opancima na časnu trpezu, munja te ubila!".

A onaj, dok krade, odgovara: - Ne gleda Bog na kaljave noge, nego na čisto srce!

Njihova logika: krađa iz crkve nije greh, a istovremeno uprljati časnu trpezu kaljavim opancima, jeste.

Ili, ukoliok je neka crkva plokradena, a ikone sa likovima okrenute ka zidu, znalo se da je to način izvršenja sujevernog provalnika: da ga sveci ne gledaju dok krade.

Hajduk Sipićanin važio je za jednog od najsvirepijih hajduka i jednom prilikom neko ga nagovori kako mu puška ništa neće moći ako kod sebe bude imao parče moštiju svetog kralja iz Studenice. Iz tog razloga on provali jedne tamne noći studeničku vetu lavru, polupa svetiljski čivot i uzme ni manje ni više nego parče kosti od desne ruke svetog kralja.

Kako bi se uverio u čudotvorstvo, Sipićanin natakne volu na rog ukradenu kost, uzme pristojnu razdaljinu i ispali u vola hitac iz puške. Vo se prevrne. Razočaran, ode da se požali onome to ga je nagovorio na krađu kraljeve kosti, a ovaj će mu na to:

"Pa, vo je životinja, to važi samo za ljude".

Sipićanin je ovo ispričao nekom drugaru. Vest se brzo prenela među hadučijom i počele su se zbivati šale na taj račun. Sipićanin se kasnije pravdao:

"Jest more, što se onda ne seti da mu kažem - pa hajd na tebi da probam".

Krvav je lebac hajdučki

Otac Vićentije Kryić, arhimandrit manastira Sretenja na čačanskom procesu dao je ovakav iskaz: "U jesen 1894. godine, na putu, u sred podneva, napadoše me hajduci. Vratiše me natrag u manastir i odneše mi 3.000 dinara. No, to ne bi sve. Nateraše me da ih odvedem u hram, kako bi se Bogu pomolili. Kada završiše molitvu i celivanje, ostaviše po jedan dinar priloga a bilo ih je svega trojica, što znači ukupno 3 dinara. Ja stavih primedbu: "Što ne staviste bar po va dinara" znajući da su mi oduzeli novčanice koje su već bile po dva dinara, a jedan od njih mi reče: "Ćuti, pope, dosta je i ovoliko, vidiš ti kako se krvavo zarađuje hleb hajdučki. A vama je lako, ovaj vaš kaluđer Milentije sto puta je gori hajduk od nas".

Kod ubijenog hajduka Vladislava Jovičevića pronađena je u odeći jedna metalna ikonica sa oblikom knjižice, a koja je imala na sebi dva krila koja se preklapaju - na svakom krilu po tri sveca. Izrađena je bila tako da se mogla nositi i obešena.

Ikonicu je pok. Vladislav, priča se, uvek nosio sa sobom kao amajliju.

Jedno hajdučko pismo
30. aprila 1895. g.

"U Gori zelenoj, izvolite načelniče Vasiljeviću, Beli Memede, izvolite čitati ovo pismo.

Nek ti je na znanju Beli Memede, da hajduk Milan Brkić, Mitar Kolar, Vojko Tikmotijević, Mitar Trifunović i Ilija Pavlović, mi se nećemo odustaviti dok ne skinemo količinu naprednjačkih i liberalnih glava. A zašto? Zato što su nas naprednjaci i liberrali oterali u bekstvo. Oterali ste najbolje srpske vojnike u šumu i jednako odmećete, sve vašom silom poganom. (sledi rečenica o njegovom veličanstvu kralju, koja je izostavljena, jer je sadržavala uvredu). Nego vi uapsite čoveka na pravdi Boga pa mu onda tražite veliki novc da ga pustite, a on siroma jedva daje državi porezu da da svakoj izelici. Belog Memeda niko ne može naraniti. Mi hajduci izvrši smo ubistvo nad Vasilijem B. Milošem (ovo je pisano plajvazom). A zašto? Zato što oni oglodaše ovu golu sirotinju i još šta više, dođu tako kod vas pa pričaju: videsmo ovde hajduke, pa videsmo onde hajduke, a vi sve golu sirotinju za vrat pa u aps, al mi gde god dođemo, nama mora svaki leba dati: jerbo mi oćemo, ako ne da ručak, da ubijemo i čak ne sme posranoj vlasti ni da javi, jer mi drugi put kad se vratimo, ako budfe ikom javio, mi oćemo da koljemo ko no janje od mesec dana. Pa, Beli Memede, ako je mnogo protivno, ti hajde te nas traži, nećeš li nas pohvatati, te ti ućari i dobi naknadu, pa ti iznesi taj tvoj goč pred nas. Nećeš li ućariti, a nemoj terati ovu golu sirotinju da se tuče s nama. Beli Memedu, pa ne možeš ti nama letos ništa samo zimi bi mogo nešto. A mi nismo ludi biti u Srbiji, može se malo i preko da mrdne, a letos kreći svu srpsku vojsku za nama u poteru, neće ti biti vajde".

Milan Brkić, s.r., Mitar Kolar, Vojko Timotijević, Mitar Trifunović i Ilija Pavlović."

Ovo po svemu neobično hajdučko pismo navedeni načelnik Vasiljević poslao je tadašnjem gospodinu ministru predsedniku Hristiću.

Postoji i drugi fenomen vezan za ovo pism. Ono je pročitano prvog dana suđenja hajducima (4. 9. 1897. godine) gde hajduk Brkić nije poricao da je pisao ovo pismo, ali istovremeno je poricao da je on pisao onu rečenicu koja vređa kralja i izjavljuje:

"To su vlasti navlaš dodale".

Istom prilikom hajduk Vojko Timotijević stavlja primedbu Brkiću:

"Što si onoliko trtljao i pisao. Ja sam ti reko da javiš samo da smo ubili stranca Aleksu Gajića, da ne bi obedili koga drugog".

A Brkić je na to odgovorio:

"Pa pisao sam! Onde mi se moglo onako, pa sam hteo da im kažem."

Jedno ljubavno pismo

Iz ondašnjih sudskih spisa, da ljubav nije šala, najbolje govori pismo okrivljenog hajduka Milije Karića iz Krstaca koji je ležao u zatvoru optužen za ubistva, razbojništa i jatakovanja, a koji je pisao piskmo Jeleni Rajčević iz Družetića, koja je takođe bila u pritvoru optužena za jatakovanje i saučesništvo sa Brkićevom družinom.

Jela je bila veoma mlada (21) i lepuškasta seoska devojka i sasvim je normalnod a je kaok takva bila plen harambaše Brkića. Bila je pismena i veoma rado citirala stihove iz "Gorskog vijenca".

Elem, Milija Karić koji u ovom pismu sebe oslovljava sa "doktor" piše:

"Draga Jelo, meni je svakog dana, svakog časa teže, a ni sam ne znam zašto, i ako ne verujem u čini, kao da si mi srce odnela. Ja ne znam da l i ti mene ljubiš; neka je stoti deo moje ljubavi prema tebi, pa bi bio srećan.

Zbilja, ja sam čudan postao i ne mogu sebi da objasnim otkuda mi je ovako. Meni se čini da si ti ravnodušna prema meni, no ja te molim i preklinjem nemoj tako.

Zato, hodi dušo, od mene ne strepi, aj te mnogo ljubim, moj cvete lepi. Pa hodi, mila moja, na usta mi i grudi moja padni. Za poljupcem tvojim srce mi žudi. Hoću, zlato moje, za tobom da poludim. Na te mislim kada zvezdica uveče sine, an te mislim kad noć mine, na te mislim i kad zora svane, moj anđele, moj mio dane! Na te mislim u snu i na javi; s tobom mi se, zlato moje, moja duša i misli moje bave. Na te mislim pla ma gdje sad bio, moj divotni dane! Hodi, zlato moje, da životom danem, ljubav moju tvojom utoli. Hajd smijluj s srcu mome što se tebi sada moli! Gde se ljubav stvori, tu i vernost cvati, a neverno srce samo kletva prati. Ja se nadam da nećeš ostati takva kao dosad, no da ćeš mojoj želji izaći u susret, jer koga ljubim i volim, toga nema da ko tako može, jer to činim bezgranično, a koga mrzim to smrtnok činim. Javi se, bolan, tvom vernom i sad nesretnom."

Pozdrav Dr M. K.

"Stari" i "novi" hajduci

Hajduk je nekada na ovim prostorima bilo ponosno i sveto ime kojim se svaki Srbin ponosio. Hajduci novijeg datuma su naša bruka i sramota. Stari hajduci bili su u službi vere i slobode, branioci i zaštitnici srpske nejači i sirotinje protiv islamskog nasilja. Današnji razbojnici otimaju srpkinjama mtašne i zlatne lančiće s vrata. Otimaju i od dece ispred škola pa čak i ucenjuju roditelje učenika.

Kakva je to nova hajdučija u ovoj pitomoj Srbiji? - pitamo se danas rečima Pere Todorovića.

Hajdučija kao prvi srpski pokret otpora

TURCI SU BILI SATERANI U GRADOVE

Hajduci su na nasilje ogovarali nasiljem. Borili su se, i ta borba je trajala generacijama, besmislena iz ugla jednog ljudskog života, pobedonosna za narod koji nikad nije zaboravio svaoju viziju slobode i državnosti.

U najtežem periodu srpske istorije, ljudi su odlazili u šume, samoorganizujući se u jedinice potpuno proizvoljnog broja, borili su se, beznadežno očekujući pomoć od ostalih hrišćanskih zemalja, a dobijali su je samo onda kada su Srbi koji su bili izbegli u okolne zemlje, u armijama tih zemalja, goneći Turke ulazili u Srbiju. Često je to bilo još pogubnije po narod, jer su se posle toga Turci svetili još gorim terorom. A Mletačka država, Mađarska, Austrija uvek bi zaključivale mir sa Tuskom i ostavljali Srbiju na cedilu, na milost i nemilost osvajačima. Našima nije ostajalo ništa drugo do da se uzdaju u se i u svoje kljuse i tuku haotično, kako ko stigne, jer, bez državne organizacije i vođe nikad niko nije mogao imati ni teoretske šanse na uspeh u ratu.

Pa ipak, hajduci su se borili, i ta borba koja je trajala generacijama, borba strašno uzaludna kada se gleda iz ugla jednog ljudskog veka, ali pobedonosna za narod koji ima snažnu istorijsku percepciju i viziju slobode i državnosti i koji se ponaša kao nekakav nadprirodni um. Hajduci su na nasilje odgovarali nasiljem, na teror terorom, znali su da nasilnici razjmeju samo jezik sile, presretali su Turke na drumovima kad su se vraćali iz pljački, ubijanja, otimanja dece i žena i oslobađali roblje, vraćali narodu stoku, hranu, novac, a turske kasapili. Spolja, Turke u Srbiji napadali su uskoci, a zatim čitava Vojna krajina, tako da mira na tom prostoru nije bilo, pa možemo reći da su Srbi svojom borbom na kraju skršili moć Turske imperije. Turska je iskrvarila u Srbiji.

Iz beležaka stranih posetilaca vidimo da su hajduci držali pod svojom vlašću velika prostranstva zemlje, a da su se Turci držali samo u utvrđenim gradovima i odatle izlazili samo sa jakim odredima isključivo radi harača, pljačke i nasilja.

Kod hajduka se češće pojavljuje onaj prezrivi odnos prema neprijatelju i prema oružju koji je proistekao iz apsolutne superiornosti u vladanju tim oružjem i borilačkim veštinama.

Tako Jovan Kursula nije nosio sablju onako kako se nosi - o bedrima "nego zaturenu na rame, kako mu je lakše potegnuti je".

Mihailo Gluvac je čekao da ga protivnik napadne sedeći na konju i mirno pušeći lulu, pa "tek kad mu protivnik priđe blizu, lagano bi istresao lulu, ostavio je mirno u čibučnicu i tada bi se mašio konju za dizgine i za oružje".

Hajduk Veljko je takođe imao taj preterano hrabar i prezriv odnos prema neprijatelju jer je go do pojasa u crenim čakširama prolazio kroz sredinu turske vojske! Ima tu elemenata i bezobrazluka, a taj mentalitet, da kažemo hajdučki, možemo pratiti i danas na našim sportskim borilištima kada dobijamo nervne slomove dok aši sportisti, na domaku pobede, u košarci ili fudbalu, postanu bezobrazni pa žale da ismevaju slbijeg protivnika i onda začas izgube borbu. Sigurno da se to događalo i sa hajducima, da su plaćali i glavom po potcenjivanje protivnika i svoj bezobrazluk.

Ova tradicija je, na žalost, starija od hajduka, srećemo je još kod Miloša Vojinovića koji ej "zaturio kope naopako" i, bez potrebe, preskakao tri konja u bugarskoj krznenoj kabanici dugoj do zeme. Bez obzira što je to odraz svesti o sopstvenoj snazi, pokazivanje neprijatelju da ga se ne samo ne bojimo već i da ga preziremo, pogrešno je bilo veličanje toga mentaliteta.

I sam Marko Kraljević je imao običaj da potcenjuje protivnika, da ga izaziva i draži, ali samo onda kad je bio sasvim siguran u sebe jer on je znao i te kako da se uplaši od Muse i da izbegava sukob sa jačim, npr. Ljutica Bogdanom, jednom rečju, Marko je znao kako se kime sme da se ponaša; ravnopravnog ili jačeg od sebe nikad nije potcenjivao i zato je on taj pravi borac iako se često ponašao baš kao hajduk.

Ti novi ratnici nosili su i novi stil borenja - hajdučki. To više nije bio viteški stil borilačkih veština, to je bio čisto narodni: udri kako znaš i umeš i čime stigneš.

Na glavnim putevima turci su morali da drže stalne straže, mada im ponekad ni gradovi nisu bili bezbedni, pošto su hajduci znali da osvoje takva utvrđenja kakva su bili Nikopolj, Ruščuk, ili Vršac.

Posle mohačke bitke 1526. godine, u vreme kad je Imperija bila u naponu snage, bosanski hajduci koje je predvodio hrambaša Deliradić napadali su bez pardona silnu Husrefbegovu vojsku.

Takođe je zabeležno da su hajduci 1532. godine u blizini Jagodine napadali vojsku Sulejmana Veličanstvenog koja je bila ogromna sila, uostalom, išla je dva osvaja Beč. Hajduka je bilo u svim krajevima i svim zemljama u kojima su živeli Srbi. Krajem sedamnaestog veka pojavila se nada: Turci su poraženi kod Beča, hajduci su digli narod na ustanak, borba je bila ogorčena i herojska, narod na čelu s hajducima borio se lavovski. Na žalost, austrijska vojska kojoj su se ustanici pridružili pretrpela je težak poraz od, videli smo, udružene tatarsko-turske vojske. zverstva koja su počeli da čine ovi Azijati po Srbiji bila su užasna, mogu se porediti samo sa japanskim i ustaškim zverstvima u ovom veku, i narod je morao, izbezumljen od straha, da preduzme pravi egzodus - seobu naroda, da se izmesti na sever, preko Save i Dunava. Carigradski drum je bio posut leševima, jer ta masovna seoba se sporo kretala, a brzi tatarski konjanici su ih sustizali. Srbija je tek tada ostala potpuno poražena, istrebljena, spaljena. Ono malo ljudi što je ostalo mogao je spasti samo oanj nadljudski duh Dojčinov koji je tada naš narod pronašao u sebi. I - opstao je. Zahvaljujući samo tome - duhovnoj snazi. Sačekao je svoj istorijski trenutak i ponovo započeo borbu.

Na drugim stranama, pak, borba se nastavljala. Boka Kotorska je bila prava hajdučka država u drugoj polovini sedamnaestog veka. Boreći se na strani Mletačke republike ovi crnogorsko-hercegovački hajduci su pokazivali neviđenu hrabrost i junaštvo u borbama protiv Turaka čak i na moru. Oni su npadali i tukli Turke i na sveru sve do Sarajeva. Sa jednim bosanskim pašom su se čak ismevali, ubijajući mu stražare ispred šatora ili odvodeći konje celoj vojsci.

Autor: dr Ostoja Krstić

Podeli ovu vest

18/09/2015 0 comment

Vodenice i valjavice na reci Bistrici, u ataru istoimenog sela, predstavljaju specifičnost Braničevskog okruga. Selo Bistrica nalazi se 10-ak km jugoistočno od Petrovca. U ambijentu netaknute prirode, na ovoj planinskoj rečici u dužini od 5 km - od izvora u podnožju planine Veliki Sumurovac pa do njenog izlaska iz sela - danas se nalazi deset ...

10/07/2018 0 comment

NikolaTesla, slavni srpski naučnik jedan je od najvećih svetskih genijalaca svih vremena. Možda ste se zapitali,kako je postizao vrhunsku ...

17/09/2018 0 comment

U nezadrživom jurišu na jaka utvrđenja Bugara od Sokola do Crne Reke i nakon teških borbi od 15. do 18. septembra 1918. godine, Prva ...

08/09/2018 0 comment

Kada su beogradske dahije u Valjevu na prevaru prizvale i posekle ugledne srpske knezove, trgovce i sveštenike, sa narodnim ustankom ...

20/09/2018 0 comment

Najveća svetkovina vinogradara Aleksandrovačke župe i ove godine okupiće brojne vinare i izlagače, kao i sve ljubitelje ovog rajskog nektara, pitkog ...

O Portalu

Portal koji promoviše Srbiju i njene vrednosti. Sve na jednom mestu, priča o Srbiji koju volimo, njenoj tradiciji, lepotama, ljudima i događajima.

Najnovije vesti

Newsletter

Budite u toku sa najnovijim vestima i informacijama na našem portalu!