Sima Milutinović Sarajlija, pesnik srpski i učitelj Njegošev

Sima Milutinović Sarajlija, pesnik srpski i učitelj Njegošev

I najveće istorijske pojave izgube posle nekog vremena svoju prvobitnu draž i sjaj. Zasene ih sami posleci njihovi, zamene ih novi pojavi, čovečanstvo ih se nasiti. Sve u svetu stari, pa i ideje i pojavi.

Istorija literature potvrđuje ovaj zakon u svim svojim pojavama. Ne blede samo naučni pojavi, već i svi drugi.

Jači utisci duže traju. Svetliji pojavi dalje se vide. Ima ih, koji vekovima žive i vekovima zanose i očaravaju. Pojavi najdužega veka zovu se u istoriji književnosti klasični. Oni se kad tad rašire iz onoga kraja, u kome se jave, i u druge krajeve; i svet im se dugo divi i dugo ih uživa. Tako su velika dela i imena stare grčke i rimske literature prodrla u nove evropske narode i dugo ih vreme udivljavala, hranila i razgaljivala. Otuda i ime "klasično" pripada u užem značenju samo tim dvema literaturama. Tako se danas raznose velika dela i imena ingleskih, franceskih i nemačkih naučnika i pesnika po onim narodima, koji su tek nastali da žive.

Nauka nije proračunala vek suncima literarnim. Ali može pouzdano kazati, da će jednom doći vreme, kad će se ohladiti. I velikom Šekspiru doći će onako vreme kako je danas Sofoklu.- Dakle to je taj slavni Šekspir! - govoriće se nekad s hladnim divljenjem. Kad se uveliko izmene sve prilike života kroz vekove i iljade godina, onda se moraju izmeniti i uzroci, koji vesele, razdragavaju - koji srce diraju. I oni, koji se danas preko istorije oduševljavaju pesnicima klasičnosti, nalik su na one, koji lepotu prirode kroz prozor uživaju. A moglo bi se učiniti i gore spoređenje.

Manja se svetila gase ranije, tek opet imaju svoj vek. Od klasičnih literarnih pojava do svakidašnjih, kao god od velikih epohalnih istorijskih pojava do običnih pojava svakidašnjeg narodnog života, spuštaju se duge lestve istorijske. Svaki čovek ne mora ići njima; istorik mora. Istorik se literarni mora uspeti do najviše prečage i opet spustiti do najniže. I na tome putu mora on često da popravi suvremenu i prošlu kritiku; često da osudi na zaborav, a često da iz zaborava digne.

Na sredini tih lestava u našoj književnosti, ali bliže vrhu, stoji jedan pesnik, više zaboravljen nego što je dobar, više spominjan nego što je poznat - zvezda rano ugašena. To je Sima Milutinović Sarajlija.
Pred nama je burna i tamna poezija jednoga burnog i tamnog života. Uzaludna je muka hvatati potpun život Simin. On je kao i poezija njegova - buran, nerazgovetan, nepotpun.

Sima se rodio u Sarajevu 5. oktobra 1791 godine. Ocu mu je bilo ime Milutin Simović - a bio je trgovac - a majci Anđelija. Oni više dece nisu imali. - Kad je Simi jedva bilo nekoliko meseci, udari čuma u Sarajevo, te mu roditelji odatle pobegnu i posle nekog vremena - kako čuma u Sarajevu još trajaše - dođu u pograničnu varoš Gradačac. Tu prožive 6 godina, pa odatle dođu u Zemun, od kuda ih neki srodnik pozva da ne ostanu u Turskoj za vreme rata, koji se tada povede između Turske i Austrije. Milutin se željaše nastaniti u Beogradu, ali mu želju pokvari mir, po kome Beograd opet dobiše Turci; i tako osta u Zemunu. Kad Sima odraste, da ga otac u školu. Prvo je učio u Zemunu, pa onda u Segedinu i u Karlovcima. Iz ovog ga zavoda isteraju zbog neke paškvile, pošto ga najpre išibaju. Kad bi se krivica, zbog koje je tako žestoko kažnjen bio, mogla ovde ispričati, ne bi pala ni najmanja senka na njega; nego bi se u tamnoj senci video jedan - onda vrlo silan - red društveni i surovo doba ondašnje. Ali je karakterno za samoga Simu, kako se on pohvalno seća škole karlovačke u jednoj pesmi, koju je ispevao u Vidinu 1817. godine, koja se zove: Osnova karlovač. škola.

Oko 7 godina probavio je Sima učeći se u ta tri mesta; i to mu je bilo sve pravo školovanje. Jedan biograf veli, da je nauku, prešavši u Srbiju, u Beogradu produžio.

U to bukne ustanak u Srbiji. Roditelji Simini pređu u Srbiju. S njima pređe i Sima. Odmah ga senat uzme za svoga pisara. Ali on nije samo pisarovao, nego je i u boj odlazio. Kao pisar senata, i ako još vrlo mlad, imao je prilike da upozna sve znatnije ljude onoga doba, vojvode i senatore, a i sve bolje junake, vojujući i sam, viđajući ih u senatu i za njih razbirajući. U Serbijanci veli sam na jednom mestu: "u ono sam vrijeme ja pisarem tu bio, i, ne znajući na što će mi, sve sam ipak ispitivao i uslađivao se takim - raskazivanjima".

Živeći u ovako velikom vremenu, usred velikih događaja i velikih ljudi pesnički dar Simin morao se probuditi. U Serbijanci (knj. IV. str. 124) ima pesma: Raspjev slavom otečestva ushićena Srbčića u Beogradu 1811 goda na Vidov dan licem. Ovo je najranija pesma Simina, za koju se zna.

Pesma ima svega 45 ovakih stihova; i po prostoti, kojom se odlikuje od ostalih u Serbijanci, poznaje se, da je rana tvorevina, i ako se vidi da je docnije malo okresana.

"Velike su tajne ljudskog života - uzvikuje jedan pesnik - ali je od sviju njih najnepostižnija ljubav." Ali mnogi prožive svoj vek i ne zaznavši za taj "slatki otrov, tu otrovnu slast." Tek pesnike, i one koji pesnički osećaju, ta čaša ne mimoilazi. I Sima je rano našao svoju Lauru. To beše devojka Fatima, Turkinja beogradska. Roditelji su simini prešli u Srbiju, po svoj prilici pošto pade Beograd, oko 1807. g. Tada Kara-Đorđe iskrsti mnoge Turke u Beogradu; ali ih osta i nekrštenih. Simi onda beše šesnaest godina. Mladi pisar senatski imao je prilike, da se u turskim kućama upozna; a zakoni prirodni idolu srca ne određuju zavičaja.

1813-ta godina zadade Simi dva udara - propade mu otaybina i pogibe mu draga. Svi pravi pesnici imaju dva srca, dve ljubavi, dve drage. Simi odjedanput obe umreše. Izgleda, kao da Sima do 1813 god. nije ni bio u boju. LJubav ga je bila čvrsto vezala za Beograd. Ali ga 1813 godine nevolja otaybine odazva u boj. On ode na Drinu k dobrovoljcima Zeka kapetana.

Nadjačala ljubav prema bližnjima

Kad se vrati, nađe svoju dragu mrtvu. Ubiše je

Uzbjesnivše bećarine strvne

Pri revratu strmoglav Srbije

Jedan biograf Simin priča: "Poslednjega leta - 1813 - prvog ustanka ode i sam u boj kao dobrovoljac, i ako mu beše teško rastati se od neke mlade beogradske Turkinje, po imenu Fatime. Kad Turci opet uzmu Beograd, čuje da mu je draga ubijena. Bezutešan pređe s ostalima u Srem. Te zime, da bi se razgalio, proputuje kroz Beč, Trst, Rijeku; pa se preko Dalmacije i Bosne vrati opet u Srbiju, gde stigne na drugi ustanak". To je istorija života Simina od 1813. do 1815; i ništa više. Gde se za to vreme najviše bavio, šta je radio, od kud mu trošak za putovanje - ne zna se. Drugoga ustanka bio je čas među dobrovoljcima, čas pisar kod vladike i kod brata kn. Miloševa, Jovana, i najposle pisar narodne kancelarije. 1816 god. ostavi "narodne kancelarije pisarsku službu" i pođe u Vlašku.

Ali mlađani vek Simine pojezije ne traje dugo. Sima ga je sam prekratio. LJubav prema sebi i ljubav prema bližnjemu - u najširem smislu - čini čoveka. U nekih je jače razvijeno prvo, u nekih jače drugo osećanje. Oblici pak, u kojima se oba javljau, različni su; jer nigde u svetu nema apsolutne jednakosti. U Sime je jače bilo drugo osećanje; a prilike ga razviše u ekstrem. Sima se bojao subjektivnosti, stideo je se. I ono malo egiozma, što ga mladost daje, on je prekratio. Taj žalosni pojav vidimo i u običnom životu. I vaspitni sistem često gaji to neharmonično razvijanje; i u svetu vidimo puno nerazvijenih ljudi. I ono su pravi jadnici, koji mladost preskoče. Ali u mraznim vremenima prevrata i ljutih boraba narodnih smrzne se u društvu ljudskom ona topla struja šale, zabave, veselja; i naraštaji, što se tada rode, ostaju bez mladosti. Setna zbilja udari svoj pečat na vedra čela detinja i ostavi belegu na svem narodu...

Tako je vreme bilo u nas u početku 20. veka. Takim je uzrokom Sima docnije prešao k epskoj i dramskoj pojeziji, koje nisu bile ni prema njegovu daru ni prema njegovu obrazovanju. Činilo se Simi da će ga lirika odvesti k egoizmu, da neće biti moćna, da dobra tvori. Za to ni ovih prvina nije za života štampao. Za to nije ni pevao docnije lirskih pesama; a što je pevao, to je bilo slabo. Ugušivši u sebi prirodno oduševljenje, oduševljenje svoga dara, on se posle veštački oduševljavao za ono, što mu se činilo da je dobro. LJubav ka opštem dobru turila mu je srce pod vladu razuma, koji nije imao sreće da se potpuno obrazuje i emancipuje. Svakojako se opet vratio u Srbiju oko 1818. No ni ovde se dugo ne zadrža. Da li što se zaželeo roditelja, ili drugo što - ostavi opet Srbiju i pođe k roditeljima u Besarabiju. Kako je našao troška za taj put i koliko je tada bio u Srbiji i šta je radio - to je tajna. Jedan biograf veli, da je tada bio opet pisar kod brata kn. Miloševa, Jovana. Možda mu je on i troška na put dao. NJemu je Sima posvetio svoju Istoriju Serbije od 1813 do 1815. Ami Bue veli, da mu je kn. Miloš davao troška da štampa neka dela, a i troška na putovanje. - U Besarabiji nađe svoje roditelje u Kišenjevu. Tamo onda još bejahu i mnoge srpske vojvode prvoga ustanka. NJihovim pričanjem mogao je Sima obnoviti i proširiti svoje uspomene od 1804 do 1813 i sastaviti građu za Serbijanku.

Godine 1825 krene se preko Odese u Nemačku i dođe u Lipisku 1826. g. štampa tu četiri knjige Serbijanke i Nekolike pjesnice stare, nove, prevedene i sočinjene. Pored toga posla pohodio je universitetska predavanja i upoznavao se s odličnim i nemačkim književnicima, kao Herderom, Krugom, Grimom, Ulandom, Amal. Talfi, V. Gerhardom. Kod Kruga je slušao filosofiju. NJemu je i jednu odu napisao. Čuveni prevodilac srpskih narodnih pesama, Gerhard, veli: "Uleto 1826. upoznadoh se s ovim čestitim, vrlo obrazovanim i darovitim čovekom. Uz njega se iduće zime usudih spustiti se u zlatne rudnike srpske pojezije i njemu imam zahvaliti za najviše objašnjenja u ovom glosarijumu o običajima njegovih zemljaka i njihovih suseda. I. A. Talfi se sigurno koristila njegovom pomoću prevodeći srp. nar. pesme. O njoj veli J. Ignjatović: "Kad bi (Sima) spomenuo tu spisateljku, to je bilo sa oduševljenim riječima i moglo se vidjeti, da je prema njoj imao veću nego spisateljsku naklonost. Ako je bio rđavo raspoložen, čelo bi mu se razvedrilo, kad bi mu ko spomenuo Amaliju Talfi".

Sima ostane u Nemačkoj do 1827. Te godine u maju pozove ga knez Miloš u Srbiju. Ali on ne hte otići iz Nemačke, dok lično ne vidi najslavnijega nemačkog pesnika Getea, koji je prvi Nemcima pohvalio srp. nar. pesme, prevodavši sam pesmu Hasan-aginica. Iste godine već stari Gete radosno javlja Nemcima o tome poznanstvu. O Simi veli: "Die herliche Einfalt u. Biederkeit, die seiner Nation eigen, beceichnet ihn njie sein Gedicht">strani<. Veli, da bi želeo, da Gerhard ili Talfi, koji su srpske nar. pesme prevodili, prevedu i Siminu Serbijanku. Gete nije ni slutio, kakve bi muke nemački prevodioci imali sa Serbijankom; a iz ostaloga govora njegova o njoj vidi se, da mu je Sima o svome spevu i suviše pojetski referovao. Ipak je Gerhard preveo neke pesme iz Serbijanke uz pomoć Siminu.

Stojimo pred muškim vekom pesnikovim. Vreme od 1826 do 1844 godine - to je vreme obilatoga rada Simina. Posle Serbijanke i Nekolikih pjesnica (1826) iziđe 1827 u Budimu Zorica, 1833 u Budimu Pjevanija cernogorska i hercegovačka - nar. pesme, 1835 na Cetinju drama Dika crnogorska, 1835 u Beogradu Istorija Cerne Gore od iskona do novijega vremena, 1837 u Lipisci Trojesestarstvo, 1837 u Lipisci Istorija Serbije od početka 1813 do konca 1815 godine, 1837 u Lipisci tragedija Obilić, 1837 u Lipisci drugo, popunjeno izdanje Pjevanije, 1839 u Budimu Serboslav - "stihotvorenije svekolikomu serbinstvu za čestitanje Teodorove Subote" - 1839 u Pešti Otziv na poziv - polemična brošira - 1840 u N. Sadu Usklik - na inštalaciju episkopa bačkog Georgija Hranislava" - 1842 u Zemunu Srbin -"na dan i poklon srbskom živom ustavu tj. j. g. Kosti Tomiću Radisavljeviću, svojemu prijatelju" - 1842 u Beogradu Odusovjet Đorđu Grozdanoviću, 1842 u Beogradu Otpjev - "na prevratni strmoglav prebolesnog Ivana Sokolovića nazovi - Kablarca od zdravoga Srba Srbovića ozbiljskog Ovčarca" - 1844 u Beogradu Trojebratstvo - "to jest rod, put i nâd muža, tvorevina u tri pjesme za u Serbijanku". - Osim ovoga više članaka i pesama iziđe u Narodnom Listu, u Podunavci, Zabavniku Davidovićevom, Glasniku, Grlici, Letopisu.

Obilat osamnaestogodišnji rad! U istoriji književnosti vazda sretamo ovaj pojav kod preveć oduševljenih ljudi. Rad se njihov odlikuje neumornošću, naglošću i nekom lakošću. No to nije prirodna lakost, već lakost od hitanja. Za to često kakvoća strada. Kako je Sima brzo radio, svedoči ovaj primer. 1827 godine, pošavši u Srbiju na poziv kneza Miloša, Sima se na putu predomisli, ili dobije drugi poziv od vladike crnogorskog Petra I Petrovića NJeguša, da ide na Cetinje. Jedan biograf veli, da u Srbiju nije

mogao ići. On okrene k Cetinju. U Trijestu se zadrži mesec dana kod poznanika i prijatelja. Tu se tada desi i Mušicki. Razgovarajući se jednom, "a za sofrom punom", o njegovim pesmama, rekne mu Jevta Popović:

Toprv posad od tebe se ište,

Dramu koju da sočiniš serbsku -

a Sima odgovori:

Već da, rečem, Miloš Obilića

Tragediju ako b' uzmogao,

Da preduzmem pokušati sreću,

NJegov slučaj u duši m' je svagda,

Nejma drugog, za kog tolik marim

U svoj staroj našoj povjestnici.

O Milošu Obiliću pod Lovćenom

Došavši na Cetinje, ode u septembru pod Lovćen i "za osam dana čistoga posta" napiše celu tragediju. Ali je za to ta tragedija prosto dramatisana narodna pripovetka o boju kosovskom; samo što je narodna pripovetka lepša.

Nije mu bolja drama ni Dika crnogorska. U njoj je istorija Crne Gore od propasti kosovske do vladike Danila, napisana po nar. pričanju, zadahnuta toliko religioznošću, da više liči na legendu.

Istorija života Simina prekinuta je kod 1827 godine. Te godine u leto pođe Sima u Srbiju, pa dođe u Crnu Goru. U Trstu i Kotoru zabavi se preko mesec dana; pa onda jednog dana iznenada padne na Cetinje. Jedan suvremenik pričao mi je, po kazivanju samoga Sime, da je Sima doista došao neznan i nezvan u Crnu Goru. Ali je vladika Petar I morao već od pre čuti što o Simi. Bila je nedelja ili praznik neki, i baš vreme službe, kad je Sima u Cetinje ušao. On uđe u crkvu, a svoj prtljag ostavi pred crkvom, ne znajući kuda će posle crkve, jer mu u yepu ostao beše još samo jedan talir. U malenoj Crnoj Gori - osobito onda - morali su odmah svi poznati, da je stranac. Kad mu kao strancu prinesu sveću, Sima baci talir na tas. Vladika se bio okrenuo iz stola, pa videvši to osmehne se. Kad su iz crkve izašli, zovne ga vladika u dvor; i kad dođe upita ga: "Boga ti, jesi li ti Sima Sarajlija?" -"Jesam", odgovori Sima, "a od kud me poznaješ?" "Po onom taliru -odgovori vladika - što ti je možda poslednji u kesi bio".

Dobar učitelj, još bolji đak

Na Cetinju proveo je Sima pet godina kao narodni sekretar i kao učitelj vladike Petra Petrovića I NJeguša. Što se srpska književnost danas diči pojezijom NJeguševom, polovina je Simine zasluge. Pesnik-pedagog mogao je svoga đaka samo pesnikom načiniti; a pesnička duša NJeguševa nije mogla ni poželeti boljega učitelja.

Vladika je zadržao bio Simu na Cetinju, da mu uči sinovca Rada, potonjeg vladiku-pesnika, Petra Petrovića II NJeguša. Ali mu se posle nekog vremena ne svide pedagogijski principi Simini, te Rada pošlje u Dalmaciju, a Simu zadrži kao sekretara svoga i dade mu da piše istoriju Crne Gore. U članku Petar Petrović II NJeguš, pesnik srpski, ispričao sam, kako je Sima Rada učio. Sam Sima pričao je o tome ovako: Ja sam se - veli - mislio, kako ću vaspitavati budućega gospodara Crne Gore, pa smislim ovako: ova je junačka zemlja kao Šparta, pa i vladara treba po špartanski vaspitavati. Pa tako je i radio. Po letnjoj žezi hodila bi oba bosa po oštrom, šiljastom kamenju dotle, dok ne bi noge iskrvavili! Ili bi gologlavi na žestokoj pripeci letnjoj ležali i u sunce gledali dotle, dok bi najduže mogli izdržati itd. A stari vladika želeo je, da Rade što nauči; i špartanska metoda Simina učinila mu se nepotrebna. Ali pošto se Rade iz Dalmacije vratio, i po smrti vladičinoj, Sima je, po svoj prilici, i opet svoje učiteljstvo produžio.

U Crnoj Gori Sima nije bio prestao pevati. Tamo je napisao tragediju Miloš Obilić, koja je odmah na engleski prevedena i Diku crnogorsku; a kupio je i narodne pesme crnogorske i hercegovačke. Sve ovo, i pesnički život njegov, i pesničke lekcije njegove, i pesničko, čisto, oduševljeno srce njegovo rasplamteše u srcu NJeguševu onu božansku iskru, koja bi se bez Sime možda ugasila pod vladičanskom mitrom.

Oko 1832 godine dođe u Srbiju. Posle dvanaestogodišnjeg putovanja vrati se opet u svoju pravu otaybinu, za koju se borio, o kojoj je najviše mislio i pevao, u kojoj je i umreti želeo. Ako mu je 1827 godine i smetalo što doći u zemlju njegove ilijade, sad nije više. Slava Serbijanke, koja se za to vreme pronela, otvorila mu je puta. Kao da je sad opet stao u službu kod brata kn. Miloševa, Jovana; jer je po poslu njegovu, a u svađi između njega i vladike užičkog Nikifora, odlazio između 1832 i 1834 god. dva put u Crnu Goru, kuda beše utekao vladika Nikifor.

1834 godine naredi mu knez Miloš, da skupi građu i da napiše istoriju Srbije od 1804 do 1815 godine. Odredi mu 300 talira plate za sve vreme dokle taj posao radi i bude izdao pismeni nalog svima vlastima u Srbiji, da mu dokle građu uzaskuplja u svemu na ruci budu. Ami Bue veli o tome, kao da je Simi došlo bilo u glavu, da Serbijanku u prozi napiše. Uredivši građu i i napisavši istoriju, krene se po drugi put u nemačku, da je štampa. Koliko se sada - drugi put - bavio u Lipisci i Nemačkoj i kad je tamo otišao, ne zna se; ali je za sve vreme dobijao iz Srbije stalnu pomoć kao platu. Tada je štampao Istoriju Serbije od 1813-1815, pesmu Trojesestarstvo, tragediju Obilić i drugo, popunjeno izdanje Pevanije cenogorske i hercegovačke. O Istoriji Srbije priča A. Bue zanimljivu istoriju. On veli, da je Sima bio napisao Serbijanku u prozi i da ga je knez Miloš pismom bio ohrabrio, da piše po pravdi i nikome po hataru. Kad je pak prva knjiga bila gotova, Sima naštampa pred njom to pismo kneza Miloša a u knjizi je gledao da pokaže, da su Srbi što imaju stekli samo sami svojim junaštvom, ne zahvaljujući ni Rusiji ni Austriji. Knezu Milošu se činilo, da ga takav istorijski spis, pred kojim stoji kao sankcija pismo njegovo, kompromituje, te se učini ljut i Simi kao oduzme penziju, a štampane egzemplare konfiskuje. Ovo pričanje A. Buea, koje mi se nije moglo ni od kuda više potvrditi niti bolje objasniti, Bog zna da li će i koliko biti istinito i po svoj će prilici biti tamna genealogija Istorije Srbije od 1813-1815. J. Ignjatović pominje, da je Sima 1838 godine u Budimu, posle svršenoga posla u Nemačkoj, neku muku mučio zbog svoje penzije.

1838 godine vraćao se Sima u najmiliji mu kraj srpski - Srbiju, da tamo kraj svoga života provede. U Budimu se zaustavi. Još ranije beše se tu upoznao s devojkom Marijom Popovićevom. Sima čuje, da ona Sebijanku vrlo dobro razume i tumači; i kad se o tom uveri, zavoli je i zaprosi, a ona pristane. Za to, što je Serbijanku umela tumačiti onako kao što je on mislio, pozove je "Punktatorka" i tako je uvek zvao. Ona je umrla pre dve godine u Beogradu kao učiteljka osnovne škole.

Sima se zaustavio tada u Budimu radi ženidbe i zadržao se tu radi toga, i očekujući novce iz Srbije, do 1839. U to doba je njegovo ime već bilo čuveno i slavno. U Budimu su ga svuda s poštovanjem primali i dočekivali. Novinari, književnici, omladina - svi su ga uvažavali. Mnogi su mu ode pevali, a neki su pokušavali i da ga imituju.

Od 1839 godine živeo je u Srbiji u službi državnoj. Umro je u Beogradu 30 decembra 1847 kao sekretar "popečiteljstva prosveštenija". Kosti njegove počivaju u tišini kod Markove crkve u Paliluli.

Autor:Svetislav Vujović

Srpsko nasleđe

Podeli ovu vest

10/10/2014 0 comment

Postanak sela Omoljice pada u doba Velike Seobe Srba pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem-1690.Predanje narodno veli,da su stari Omoljčani došli ovamo iz današnjeg Homoljskog sreza u Srbiji.Stari su se Omoljčani krenuli iz svoje stare postojbine iz istih onih razloga,iz kojih se doselio ovamo veliki deo Srpskog Naroda za vreme mnogih svojih ...

17/09/2017 0 comment

Vreme prvog naseljavanja i postanka Zaječara ne može se tačno odrediti. Najverovatnije potiče s kraja 17. veka ili, najkasnije, sa početkom 18. veka. ...

18/10/2017 0 comment

Na vrhu brežuljka iznad ušća Rzava u Moravicu, nalazi se Manastir Klisura u Dobračama, na levoj obali reke Moravice, pored puta ...

16/10/2017 0 comment

Jubilarni Festival “Dani Danila Lazovića” u Priboju,  ove godine obeležava jubilarnih pet godina postojanja i čuvanja uspomene na ...

19/10/2017 0 comment

Veoma lepa i živopisna nošnja iz Šumadije, očuvala se dobrim delom do današnjih dana.  Žene su se češljale na ...

O Portalu

Portal koji promoviše Srbiju i njene vrednosti. Sve na jednom mestu, priča o Srbiji koju volimo, njenoj tradiciji, lepotama, ljudima i događajima.

Najnovije vesti

Newsletter

Budite u toku sa najnovijim vestima i informacijama na našem portalu!