Miris ćevapa - Od msje Žorževika, do Živka ćevabdžije sa Velike pijace

Miris ćevapa - Od msje Žorževika, do Živka ćevabdžije sa Velike pijace

Pominjalo se, kao poslovica, pa se i zaboravilo: miriše k'o beogradski ćevap na Velikoj pijaci.

Teklo je tako, u međuvremenu i proteklo, mnogo vode Dunavom i Savom dok Velika pijaca nije gotovo sasvim iščezla iz sećanja Beograđana i dok ćevapčići nisu najzad zaslužili da postanu ništa manje, bre, nego istorijska znamenitost. Za njihov istorijat, dakle, koji nije od juče, zaslužan je bio niko manje duhovit od slavnog Ben Akibe, i niko bolji poznavalac starog Beograda od Branislava Nušića.

Msje Žorževik u kujni Marije Kiri

Šalu na stranu, baš u vezi s ćevapčićima i s Nušićem pominje se i neki gosn Đorđević. Bio je poreklom iz Smedereva, varoši u kojoj se rodio i slavni komediograf. On je, naime, u Parizu pravio čuda od ćevapčića. Još je zanimljivija od te njegova pripovest o vremenu kad je bio lični kuvar u porodici nobelovaca Marije i Pjera Kirija.
Kako je zaista bilo neka posvedoče reči samog gosn Đorđevića:
- Ui, ui - započinjao je on svaku svoju pripovest valjda se prisećajući kad je bio msje Žorževik, pa bi onda nadovezivao onako po smede-revski:

- Gosn Kiri je čovek od nauku i on se bavi samo sas nauku... I gospođa Kiri je žena od nauku, ui, i ona se bavi sas nauku, ama domaćinstvo ne zapušća. NJeno slatko od šljiva da probaš i ćevapčići po leskovački, to ti je prsti da poližeš. A sve je to od men naučila. Ui!
Pokojni gosn Đorđević, Bog da mu dušu prosti, dao je sve od sebe da naši ćevapčići pređu nacionalne granice.

Škembići odlaze, ražnjići dolaze

Dakako, svaka istorija mora sadržati odgovarajuću predistoriju, pa su tako i stare beogradske kafane, one iz prošlog veka, bile valjano predistorijsko poprište za povesnicu ćevapa. Suvereni njihov poznavalac i poštovalac bio je, eto, i Branislav Nušić, koji je još tridesetih godina ovog veka pisao:

"Tu skoro čitao sam jedan oglas u novinama. Neka nova kafana, u jednom predgrađu Beograda, koja se ponosno nazvala Novi vek, objavljuje da je "moderno preuređena" i da, sem odličnog pića i tačne posluge, svako veče u njoj "koncertira" džazband i izvodi se dansing.

Novi vek, odista novi vek! Bolje ime nije mogla poneti ova kafana u predgrađu, pa da obeleži period preloma koji naše doba preživljuje. Dok su mondenski etablismani sa egzotičnim imenima Ekscelzior, Palas, Luksor i Splendid suzbili iz centra prestonice naše stare kafanice: Žmurkova, Mecovalije i Dardaneli, mi smo se, stari Beograđani, mirili onim što novi život i novo doba moraju sobom doneti. Brisali su se tragovi jedan po jedan; rušila se jedna po jedna kafana u kojoj smo mladost proveli, a često možda i mladost sahranili, i mi smo pobožno skidali kapu i šaptali rezignirano za pokojnikom kojega su kraj nas proneli:

Opraštajući se tako sa jednim po jednim tragom staroga Beo-grada u centru njegovome mi, stari Beograđani, koji se nalazimo u glasačkim spiskovima osamdesetih godina, povlačili smo se i sami iz centra i odlazili na pe-riferije, tamo gde se povlačila tradicija suzbijena bujicom novo-ga života.

Sa nama zajedno odselili su se tamo, na periferiju, i oni klasični kasapski panjevi na kojima se sekirom čerečilo pečeno prase ili jagnje; odselile su se i one prostrane, prljave i pregorele tepsije u kojima su se krčkale krezle i škembići; odselile su se i one čađave kastrole, u kojima se, u crnoj masti, na ulici, pržile mekike i... sve, sve se povuklo tamo, na periferiju, dok su ostali samo, kao poslednji tragovi prošlosti, ćevapčići i ražnjići, koji su, ne samo zadržali pravo građanstva u centru moder-nizovane prestonice, već su rasprostrli svoj držeći miris i kroz celu Kraljevinu Jugoslaviju..."

A u čitavoj ondašnjoj Kraljevini Jugoslaviji, koju je naš najveći komediograf prokrstario i svojim pozorišnim komadima, a i lično, nije bilo ni čestitog mezeluka pre nego što su naša tadašnja braća oberučke prihvatila ćevapčiće. Sve je to zapazio i zapisao sam Nušić:
"Gore od Maribora, gde je nekad bilo meze samo mala crvena rotkvica, pa sve do Đevđelije, gde je carovala kao meze pastrma od kozetine; i otud od Jadrana, gde su gospodarile kao meze maslinke i sušene sarage, pa sve do timočkih strana, gde se kačkavalj mezio uz svako piće, zagospodarili su danas ćevapčići i postali narodno meze podjednako drago svima ..."

Kafana "Kod Tanska Rajića"

Neuništivi ćevapi krčili su sebi put u istoriju bez osvrtanja na bivšu braću i neke bivše zanose. Do njihove najdublje starine mora se dobrano razgrnuti poluprošlost starog Beograda, baš na mestu gde se danas nalazi Studentski trg. Nušić je i za to ponajbolji vodič:
"Kad pođemo od Makedonije nekadašnjom Velikom pijacom, koja je sada pretvorena u Univerzitetski park, i gde se, tačno na mestu gde je svoju tezgu imala tetka Katas, poznata zemunska piljarica, sada izdiže Dositejev spomenik - onda će prva kafana koju ćemo sresti i koju samo jedna kuća odvaja od Makedonije, biti ona Rajić. Danas je to lepo nazidana dvospratna zgrada, ranije je bila stara kućerina takođe na dva sprata. Na donjem je, kao i sada, bila kafana sa vrlo velikom tablom na kojoj je, dosta dobro, bio naslikan Tanasko Rajić na topu. Ne mogu pouzdano da tvrdim, ali čini mi se da je ta firma bila rad jednoga od naših slikara stare generacije... Kafana Rajić znana je i po tome što su se tu prvi put počeli kultivisati ćevapčići. Biće tako šezdesetih godina oni su prvi put stigli iz Leskovca u Beograd i odmah se odomaćili tu, u kafani Rajić. Kako je pijačna publika bila pouzdan njihov potrošač, ubrzo se ta industrija ćevapčića raz-množila, te se oko kafane Rajić pootvarao čitav niz malih ćevabdžinica koje i danas, samo kao nešto renovirane, postoje. Od svih je najznamenitija ona Živka ćevabdžije, koja i danas postoji u suterenu zgrade u kojoj je hotel Makedonija. Živko je svoje ćevapčiće toliko renomirao i taj posao toliko razvio da je od ćevapčića nazidao crkvu u svome rodnome kraju..."

bnusic

Pamtilo se to i pripovedalo u starom Beogradu, pa se vremenom zaboravilo. Tako je iščilelo i prezime glasovitog majstora ćevapčića, i ime sela u njegovom rodnom kraju, te je do danas ostao nepoznat onaj jedini spomenik nastao kao zadužbina sazidana novcem zarađenim od ćevapčića.

Autor:Darko Spasić

 

Podeli ovu vest

11/10/2014 0 comment

Milutin Bojić napisao je 1917. godine stihove antologijske pesme "Plava grobnica", koja je postala himna i molitva slavne srpske epopeje u Prvom svetskom ratu. Rukopis te pesme, za koji se strahovalo da je izgubljen, iznenada je pre dva meseca ugledao svetlost dana u biblioteci "Milutin Bojić". Rukopis „Plava grobnica" pronađen je prilikom ...

10/07/2018 0 comment

NikolaTesla, slavni srpski naučnik jedan je od najvećih svetskih genijalaca svih vremena. Možda ste se zapitali,kako je postizao vrhunsku ...

11/11/2018 0 comment

Nijedna druga zemlja učesnica Velikog rata nije tako skupo platila svoju slobodu kao Srbija. Ostala je istina okađena tamjanom, zalivena kapima krvi ...

29/10/2018 0 comment

Najstarije pronađene naseobine ovog kraja potiču iz srednjeg neolita (mlađeg kamenog doba), oko 2600 godine pre nove ere. Pre otprilike 3000 godina, ...

09/11/2018 0 comment

 U Čurugu se više od 100 godina  proizvode svilene bombone. Šarene, jednobojne, žele, orasnice, okruglaste... ...

O Portalu

Portal koji promoviše Srbiju i njene vrednosti. Sve na jednom mestu, priča o Srbiji koju volimo, njenoj tradiciji, lepotama, ljudima i događajima.

Najnovije vesti

Newsletter

Budite u toku sa najnovijim vestima i informacijama na našem portalu!