JELEN - narodni običaji i verovanja

JELEN - narodni običaji i verovanja

Antički narodi su verovali da jelenu svake godine otpadaju rogovi, da bi iduće godine ponovo izrasli veći, snažniji i lepši.Tako su ti rogovi u narodnom shvatanju postali simbol koji u sebi ujedinjuje na najlepši način smrt i ponovo rađanje, vaskrsenje i besmrtnost. Jelen je bio sveta životinja velike efeske boginje Artemide. Dionis, Cernunos i Hrist identifikovani su često s jelenom ili nose na glavi jelenske rogove. U Maloj Aziji jelen je poznat kao sveta životinja još u drugoj polovini III milenija pre n. e. Tako je i u Evropi ovu životinju narodna fantazija vrlo rano okitila legendom pa je jelen i danas, kod naših i ostalih evropskih naroda, ostao božanska životinja obdarena magijskom snagom.

Mnogobrojni narodni običaji u vezi s jelenom, naročito maskiranje u jelena, poznati su kod gotovo svih evropskih naroda.[6] S. Trojanović beleži jedan interesantan običaj kod Srba i Vlaha u Banatu. Ovaj se običaj praktikuje na Badnje veče i na Mali Božić. Tada se "mlađarija ubunda da im se lice ne vidi" a na motki nose specijalnu masku-klocalicu i s njom "idu od kuće do kuće, poigravaju i zabave radi poklanja im se voća, novca, jaja i šta se može".Klocalica se pravi od drveta i ima oblik konjske glave, "ali joj na čelo pridenu dve grane, koje izgledaju kao jelenski rogovi s parošcima". Ispod donje vilice privezuje se zvonce, a rogovi se ukrašavaju šarenim trakama od hartije. Klocalicu prati jedan mladić koji svira u frulu ili zviždi, a "Srbi i pevaju ne samo pobožne nego i lake beznačajne svetovne pesmice". Trojanović je već pravilno uočio da je klocalica morala imati prvobitno oblik jelena, što pokazuje i etimologija reči šerbulj (od latinskog cervus), kako ovu klocalicu i danas zovu Srbi i Vlasi u Banatu. Običaj s klocalicom nije ograničen jedino na Banat. V. Karadžić pominje klocalicu i u Požarevcu i poredi je sa sličnim običajem u Dubrovniku.

Još je zanimljiviji običaj poznat iz jablaničkog sreza (Srbija). Svake godine 12. jula narod odlazi na Petrovu goru, gde se održava neka vrsta velikog sabora. Tom prilikom se na jednom proplanku, gde stoji kameni žrtvenik, prinosi na žrtvu jedan brav (obično ovca) okićen cvećem, čija krv treba da poprska kameni žrtvenik. Ovaj običaj objašnjava legenda koja je s njime u vezi. Nekad je na proplanku gde se danas prinosi žrtva svake godine dolazio veliki jelen sa zlatnim rogovima da primi žrtve koje mu je narod ostavljao. Jedne godine ljudi su zaboravili da mu donesu žrtve (poklone), i tada je on naredio da umesto njih njega samog žrtvuju. Za uspomenu na taj događaj kad je prolivena krv jelena sa zlatnim rogovima i danas svake godine krv jednog brava okićenog cvećem, koji se zakolje tu, prska kameni žrtvenik.

Ova dva naša narodna običaja nisu usamljena. Oni pripadaju velikoj grupi sličnih običaja kod ostalih evropskih naroda, koji pokazuju koliko je značajnu ulogu nekad imao jelen u religiji evropskog stanovništva. Na osnovu arheoloških spomenika i pisanih podataka može se pratiti kroz stoleća na teritoriji gotovo čitave Evrope stalno obožavanje jelena kao svete životinje, odnosno jednog božanstva čiji je jelen atribut i sveta životinja. Dosad se verovalo da se svi srednjovekovni i savremeni običaji u Evropi u vezi s jelenom zasnivaju na kultu keltskog Cernunosa.[14] Međutim, to nije tačno. Cernunos nije originalna keltska tvorevina, već je formiran kao božanstvo relativno pozno, pod uticajem grčke i rimske religije. S druge strane, arheološki materijal s teritorije naše zemlje, kao i iz susednih oblasti, pokazuje da je jelen bio poznat kao sveta, kultna životinja autohtonom stanovništvu jugoistočne Evrope i pre invazije Kelta u Podunavlje, Grčku i Malu Aziju. Prema tome, ovi ostaci obožavanja jelena u današnjoj Evropi imaju korena u religioznom shvatanju preistorijskog stanovništva jugoistočne Evrope, tj. u religijama onih naroda koji su svojom kulturom i civilizacijom vršili snažan kulturni uticaj na varvarske i necivilizovane oblasti kontinentalne Evrope. Međutim, teško je odrediti tačno momenat kad se jelen uzdiže na stepen jednog religioznog simbola kod naroda preistorijske Evrope. Przeworski[15] misli da je božanstvo u vezi s jelenom nastalo u hetitsko-anadolskoj oblasti i da je ovo shvatanje potpuno strano verovanjima u kultu drugih naroda na Orijentu. U kritsko-mikenskoj kulturi nemamo sigurnih dokaza o postojanju kulta nekog božanstva koje bi bilo u vezi s jelenom. Jedino na prstenju i pečatima prikazana je ženska figura koja lovi jelena[16], tako da se može pomišljati na neko božanstvo srodno grčkoj Artemidi. Tek su iz grčke religije poznata božanstva čija je sveta životinja i atribut jelen (Artemida, Dionis, Apolon).[17] Tako, ako usvojimo mišljenje koje iznosi Przeworski o anadolskom poreklu božanstva čija je sveta životinja jelen, onda možemo smatrati da je kult jelena iz Anadolije preko Egeja i Grčke, prodro i dalje u unutrašnjost Evrope. To je lako moguće stoga što arheološki materijal s teritorije jugoistočne Evrope pokazuje jak afinitet prema kulturnim manifestacijama egejsko-anadolskog kulturnog kompleksa.[18] Međutim, ne treba zaboraviti da je formiranje izvesnih religioznih ideja pre svega psihološki fenomen zavisan od izvesnih specifičnosti u strukturi ljudskog nesvesnog, te otuda imamo pojavu istih mitova i religioznih simbola kod naroda koji ne stoje ni u kakvoj vezi. Uz to, potrebno je napomenuti da je maskiranje u jelena, a verovatno i kult koji je s tim u vezi, bilo poznato u zapadnoj Evropi još u paleolitsko doba.[19] Ali bez obzira na to kako će biti s jelenom, čije ostatke imamo sačuvane u običajima stanovnika savremene Evrope, jasno je da je ovo verovanje bilo poznato stanovnicima naše zemlje pre prodiranja Kelta u naše krajeve, u vreme kad su formirana naselja u Vinči, Potpornju i Vučedolu. U istočnijim oblastima naseljenim Tračanima jelen je takođe bio sveta životinja pre keltske invazije. Na jednom fragmentovanom kulix-u nađenom na atinskom Akropolju prikazane su Tračanke koje rastržu Orfeja.[20] Na mišici jedne Tračanke tetovirana je figura jelena. Ova veza se datira između 470. i 460. god. pre n. e.

Zasad je još teško odrediti u kojem je svojstvu i na koji način jelen bio poštovan i obožavan u preistorijskoj Evropi pre formiranja keltskog boga Cernunosa, čiji nam je karakter uglavnom poznat.[21] Verovatno je da već tada imamo antropomorfno božanstvo čija je sveta životinja jelen. U tom smislu osobito je interesantna jedna terakota nađena u Gradcu kod Zlokućana[22] i nekoliko terakota iz Vinče.[23] Terakota iz Gradca je fragmentovana, ali je očuvana glava koja ima ljudske crte lica, ali i jelenske rogove. Za terakote iz Vinče može se samo reći da predstavljaju ljude maskirane u rogate životinje, možda i u jelene. Još je značajnija jedna amfora iz Vinče s reljefnom predstavom lova jelena.[24] Na ovoj amfori je ili predstavljeno božanstvo sa svojom svetom životinjom (Artemida), ili lov ovde ima simboličan smisao, tj. lovac predstavlja smrt (božanstvo mrtvih), a jelen samog pokojnika, kao što je to slučaj kasnije u rimsko doba i srednjem veku.[25] Jedna figura jelena sa zdelom na glavi nađena u Vučedolu[26] kao žrtvena jama s očuvanim potpunim skeletom jelena na istom lokalitetu[27] dragoceni su podaci za upoznavanje kulta u vezi s jelenom, odnosno božanstvom čija je sveta životinja jelen.[28]

Međutim, još nije sakupljeno dovoljno materijala da bi se tačno mogla da odredi funkcija božanstva s jelenom u ovom ranom periodu u jugoistočnoj Evropi. Sigurno je da je jelen bio prinošen njemu na žrtvu (na primer u Vučedolu) u istom svojstvu kao što je to slučaj u kultu Artemide Lafrije u Patrai[29] ili Izidi u Heroneji.[30] Verovatno je keltski Cernunos vremenski najpoznija varijanta boga-jelena u evropskoj preistorijskoj religiji, što bi značilo da je prekeltsko božanstvo u vezi s jelenom imalo uglavnom iste crte i osnovne funkcije kao i Cernunos. Kultna kolica iz Štretvega[31], na kojima se nalaze dva jelena pored naoružanih ratnika i jedne visoke ženske figure koja drži na glavi jednu zdelu, ukazuje na mogućnost da je to božanstvo bilo vrlo slično Artemidi. Na Artemidin kult ukazuje i običaj pravljenja kolača u obliku jelena za Novu godinu, koji se i danas praktikuje u Alzasu.[32] Isto takve kolače pravili su i Atinjani i žrtvovali ih Artemidi.[33]U oba ova slučaja kolači su zamena stvarnog žrtvovanja jelena, koji se nekada prinosio na žrtvu Artemidi u Atini i u preistorijskoj Evropi. Kod Kelta je jelen životinja koja donosi plodnost, bogatstvo, ali i smrt. Jelen odvodi duše umrlih na drugi svet, tamo gde vlada bog Cernunos i sam s jelenskim rogovima koji se isto kao i vegetacija obnavljaju svake godine. Uopšte, u keltskoj religiji jelen ima izrazito htonsko-agrarni karakter. Isti karakter imaju, kako ćemo kasnije videti, svi narodni običaji koji su u vezi s ovom životinjom kod nas i u ostalim evropskim oblastima.

Širenje hrišćanstva nije nanelo štete starom verovanju u boga čija je sveta životinja jelen. To je verovanje bilo tako snažno kod evropskih naroda da je sam Hrist morao primiti na glavu umesto trnovog venca jelenske rogove[34], a hrišćanska se crkva uzalud ogorčeno borila protiv kultnog maskiranja u jelena (cervulum facere, caput cervi praelingare, in cervulos ambulere).[35] Ovo je maskiranje vršeno u samoj crkvi ili na groblju, obično na Novu godinu, koja je takođe praznik koji je u vezi s mrtvima i htonskim demonima.[36] U Chronica Boemorum (XI/XII vek) pominju se maskirane gomile koje jure po groblju, ciče i zbijaju šale.[37] U Tirolu, Bavarskoj, Salcburgu i Švajcarskoj slične se maskarade održavaju i danas.[38] Ovi paganski običaji u periodu kad se hrišćanska crkva borila protiv svake jeresi bez milosti pokazuju da je stari bog s jelenom još bio živ i da je s uspehom konkurisao novom bogu. H. Ch. Puech[39], studirajući nedavno smisao jelena u hrišćanstvu, mogao je utvrditi samo neznatan broj novih elemenata koji bi bili specifično hrišćanski. Jelen u hrišćanskoj simbolici označava vernike odane Hristu, pune ljubavi i praštanja, čiste i pobožne, jednom rečju fidelis perfectus. Sam Hrist je "jelen među jelenima", "vernik među vernicima". Ovde je značajan identitet koji postoji, odnosno želi se da postoji, između Hrista i vernika. "Imitatio Christi" nije osnova samo hrišćanske religije. U svim religijama se teži da se vernici identifikuju sa svojim božanstvom, i to je glavni smisao svih misterija i sepulkralnog kulta. U ovom slučaju nas interesuje identifikovanje vernika s jelenom. Na sarkofazima iz merovinškog doba u Francuskoj često je prikazan lov na jelena.[40] M. Vego publikovao je nedavno jedan srednjovekovni nadgrobni spomenik iz Pržine, koji verovatno potiče iz XIV veka, na kome je takođe prikazan lov na jelena.[41] G. Gaudron[42] misli da je motiv lova na jelena na merovinškim sarkofazima inspirisan specijalnim religioznim shvatanjem. Poznato je da konjanik označava htonsko božanstvo smrti. Jelen simbolizuje samog pokojnika i tim oblikom on se već identifikuje s božanstvom u čije mu carstvo otvara put smrt. Ako je tačno ovo objašnjenje predstave lova na jelena na merovinškim sarkofazima i na nadgrobnom spomeniku iz Pržine, mora se zaključiti da je naš narod još i u XIV veku verovao u jedno božanstvo u obliku jelena koje gospodari dušama umrlih. Analiza običaja sa klocalicom i običaja na Petrovoj gori pokazaće da su se ostaci tog verovanja zadržali u Banatu i Srbiji do danas.

S. Trojanović kaže da se običaj s klocalicom održava na Badnje veče ili Mali Božić. Čajkanović je pravilno objasnio Badnje veče koje je "pre svega mrtvački praznik, zadušnice: toga večera priređuje se gozba dušama pokojnika, i daje im se prilika da se podsećaju na običaje o daćama i zadušnicama uopšte".[43] Mali Božić, Mesojeđe i Nova godina, kad se još vrši običaj s klocalicom ili maskiranje u jelena, takođe su praznici mrtvih. Zato je razumljivo što i klocalica ima oblik jelena, pošto je jelen izrazito htonska životinja i stoji u specijalnom odnosu s dušama umrlih, koje, videli smo, i same mogu imati oblik jelena. Značajno je da klocalica na Badnje veče, koje je u stvari gozba koja se priređuje dušama pokojnih predaka[44], ide od kuće do kuće i prima jaja i voće, upravo ono što se daje pokojnicima i na daćama. Ovo darivanje označava teokseniju u pravom smislu te reči. Maskirana gomila predstavlja same duše predaka koje dolaze na Badnje veče da se ogreju i prime žrtve, a klocalica označava jelena, vrhovno božanstvo mrtvih, koji ima ovde ulogu psychopompos-a.

Svaki htonski ritual sadrži i elemente agrarnog rituala. Dionis, Artemida i Cernunos su božanstva koja gospodare mrtvima, ali su u isto vreme i božanstva vegetacije. Zato izvesni detalji u običaju s klocalicom, kao zvonce, šarene trake, sviranje u frulu, zviždanje i pevanje svetovnih pesmica, podsećaju donekle na povorke poznate iz grčkih misterija koje su izrazito htonsko-agrarnog karaktera. Cista mystica koja se upotrebljavala u Dionisovim misterijama sadržala je zvonce i šarene trake. To je prikazano i na novcima Amisusa.[45] Sviranje u frulu[46] i pevanje svetovnih pesama poznato je takođe iz grčkih misterija, a okolnost da klocalica ide kroza selo posle zalaska sunca i da se gotovo svi običaji u vezi s maskiranjem vrše noću, jasno potvrđuje mističan karakter ovog našeg narodnih običaja, u kome se ne može odvojiti htonski od agrarnog rituala. Uzrok ovome je u primitivnom mentalitetu po kome su smrt i vaskrsenje nedeljiva celina.

Mnogo izrazitijeg je agrarnog karaktera običaj koji se svake godine obavlja na Petrovoj gori. Legenda koja objašnjava današnji ritual jasno pokazuje da je na mestu gde se kolje brav nekada ubijen jelen u svojstvu svete životinje.[47] Naravno, razlog za to ubijanje koje daje narodna legenda izmišljen je kasnije da objasni jedan ritual čije je pravo značenje zaboravljeno. Frejzer[48] je prikupio veliki broj primera ritualnog ubijanja božanske životinje kod gotovo svih naroda sveta. On je pokazao da su stara božanstva vegetacije redovno zamišljana kao životinje i da su u tom obliku i ubijana.[49] Za razumevanje običaja na Petrovoj gori naročito je važno što se on vrši početkom jula, tj. u vreme kad je sve žito požnjeveno i kad je vršidba pri kraju. Stoga je logično da mora postojati nekakva veza između požnjevenog žita i ubistva jelena. Gotovo u isto vreme kad je na Petrovoj gori ubijen jelen, u Atini je nekad ubijen vo (bouphonia). U legendi koja objašnjava prinošenje žrtve na Petrovoj gori kaže se da su nekad seljaci odnosili na proplanak žrtve koje je zatim primao jelen. Verovatno je tada jelen hvatan i ubijan, pošto se na njega gledalo kao na božanstvo koje je u vezi sa plodnošću i sa žitom i koje u obliku jelena dolazi da primi ono što je njegovo. Prilikom bufonije u Atini takođe su na oltar stavljani kolači od ječma i pšenice. Zatim su volovi terani oko oltara i žrtvovan je samo onaj vo koji prvi okusi prinete darove.[50] Mada se običaj na Petrovoj gori po detaljima znatno razlikuje od bufonije u Atini, sigurno je da je u oba slučaja u pitanju ubijanje božanske životinje radi obezbeđenja plodnosti za iduću godinu.

Običaj s klocalicom u Banatu i Požarevcu i običaj prinošenja žrtve na Petrovoj gori i legenda u vezi s njim predstavljaju poslednje ostatke rituala u vezi s jelenom, koji je nekada bio božanska životinja koja donosi smrt, ali i novi život, i čiji je kult zauzimao vrlo zavidno mesto u religiji stanovnika Evrope. Obožavanje jelena, odnosno božanstva čija je sveta životinja i atribut jelen, bilo je poznato stanovnicima jugoistočne Evrope još pre dolaska Kelta. Mnogobrojne terakote s teritorije jugoistočne Evrope koje prikazuju ženske, često kurotrofne figure, dokazuju egzistenciju velikog ženskog božanstva plodnosti u religiji preistorijskog stanovništva ovog dela Evrope. To je božanstvo bilo vrlo slično grčkoj Artemidi, čija je sveta životinja jelen. Dolaskom Kelta u ove krajeve verovatno je formirano jedno muško božanstvo identično s Cernunosom, koje je preuzelo uglavnom funkcije starog ženskog božanstva. Hrišćanstvo nije unelo gotovo nikakvih znatnih promena u stari kult. Zahvaljujući tome mi u današnjim običajima možemo otkriti po koje staro božanstvo i njegov kult, u ovom slučaju veliko božanstvo vegetacije i smrti, čija je sveta životinja jelen.

Autor: Dragoslav Srejović

 

Podeli ovu vest

25/02/2014 0 comment

Kad je Stefan Nemanja odabrao mesto za izgradnju Đurđevih Stupova, u znak zahvalnosti što ga je Sv. Đorđe na čudesan način izbavio iz pećine – tamnice u koju su ga braća bila zatvorila, verovatno je želeo da hram bude ukras celog kraja, kao krst na kruni. I tako je i bilo. Manastir je sazidan na vrhu visokog brega koji od vetrova zaklanja ...

10/07/2018 0 comment

NikolaTesla, slavni srpski naučnik jedan je od najvećih svetskih genijalaca svih vremena. Možda ste se zapitali,kako je postizao vrhunsku ...

14/10/2018 0 comment

U vreme cara Lava Mudrog (ili Filosofa), 911. godine, bilo je svenoćno bdenije u crkvi Vlaherne u Carigradu. Crkva je bila puna naroda. U pozadini je ...

16/10/2018 0 comment

Izložba Pogled izbliza. Atelje Paje Jovanovića posvećena je oživljavanju enterijera i evociranju atmosfere Jovanovićevog bečkog ateljea, čiji je ...

14/10/2018 0 comment

Vašar je kod Srba od davnih vremena bio najvažnije i najmasovnije društveno okupljanje, šaroliki skup povodom nekog verskog ...

O Portalu

Portal koji promoviše Srbiju i njene vrednosti. Sve na jednom mestu, priča o Srbiji koju volimo, njenoj tradiciji, lepotama, ljudima i događajima.

Najnovije vesti

Newsletter

Budite u toku sa najnovijim vestima i informacijama na našem portalu!