Vojvoda Stepa - otadžbina mu je bila iznad svega

Vojvoda Stepa - otadžbina mu je bila iznad svega

Kad je poštar doneo prvu penziju vojvodi Stepi, bio je iznenađen vojvodinom reakcijom:

"Tri hiljade! Pa znaju li oni koliki je to novac! Mangupi, oće državu da upropaste!" Tutnuo je penziju poštaru u ruke: "Momak, odmah to da im vratiš!"

Do kraja života spavao je na običnom vojničkom krevetu, gvozdenom i tvrdom. Ravnodušan na pohvale, nije se obazirao ni na zamerke - verovao je da postoji Božja pravda i da će svako dobiti "po zasluzi". Čitav svoj život izrazio je u nekoliko reči: "Iz naroda sam ponikao, on me je načinio onim što sam, moram se pokoravati njegovoj volji i služiti mu do poslednjeg daha". Zapamćeno je kako, posle bitke na Ceru, oficiri čitavo veče raspravljaju o tome da je teško ratovati sa Nemcima. A vojvoda ćuti. Sluša, sluša, i samo reče: "Jest, kad Švaba počne da beži, ne možeš ga stići!"

Vojvoda je bio veoma pobožan čovek, liturgiju je znao napamet, kao i mnoge duhovne, crkvene pesme. Voleo je crkvene svečanosti, porte pune sveta, naročito seljake u koporanima i opancima koji su se iskreno i toplo molili Bogu da ne bude rata, elementarnih nepogoda, molili se za plahu kišu, tople sunčeve zrake kad su najpotrebniji i berićet. Voleo je taj narod i njegovu čvrstu veru, narod pun moralnog zdravlja koji je izbegavao sporove i sukobe izgovarajući proste i vrlo jednostavne reči: "Neka mu Bog plati..."

Na pričest obavezno

Veliki petak je bio dan kad je vojvoda neizostavno odlazio u crkvu. Kao komandant, uvek se pričešćivao zajedno sa svojim vojnicima. U najkritičnijim trenucima, uoči odlučujućih bitaka, vojvoda se povlačio u sobu ili pod šator i moli se Bogu:

"Svevišnji, Ti koji gospodariš životom i smrću, blagoslovi ovaj plan za odbranu naroda mog i Tvog... Mi se samo branimo, čuvamo svoje njive i svoja ognjišta, svoju slobodu i svoju državu, svoju veru i hramove u kojima se Tebi iskreno i toplo molimo. Čuvaj, Bože, moje vojnike, sinove Srbije, a neprijatelja, koji hoće da otme ono što si nam Ti dao, nagnaj u bekstvo..."
O tome kako je vojvoda gledao na čuvanje vere i narodnih običaja, najbolje govori ova pričica koju je "Politika" objavila pre 60 godina:

Bilo je to u ono doba kad se srpska vojska preporađala, kad je kroz sve njene rodove i ceo narod prostrujao novi duh, što ga je u narodnoj duši kao varnica izazvala aneksija Bosne i Hercegovine. General Stepa je u tom periodu, do Balkanskih ratova, u dva maha bio ministar vojni. Drugo njegovo ministrovanje pada 1912. godine, kad je počeo rat protiv Turaka.
Razume se da je ministar vojni u to doba imao prepune ruke posla, ali je general Stepa stizao da obilazi trupe u beogradskom garnizonu, pa i po drugim gradovima. Štaviše, on je u ove obilaske odlazio s naročitim uživanjem. Hteo je na svakom koraku da se uveri koliko je vojska spremna za događaje koji će uslediti.
Jednog dana, bila je sreda velikog posta, oko deset časova, u kasarni kod Topovskih šupa nastalo je komešanje. Dežurni trubač dao je znak da u kasarnu dolazi ministar vojni. Dok su se komandiri i vodnici pribrali od iznenađenja, ministar je već bio u konjušnici osme baterije, zagledao konje, pribor i krovinu na kojoj su konji ležali. Kad je to završio, popeo se na sprat iznad konjušnice, gde su bile vojničke sobe. U prostranoj sobi, u četiri reda, bilo je poređano oko pedeset vojničkih postelja. Ministar je svaku od njih pregledao: zadizao ćebad, pregledao zastirače, okretao slamnjače. Bio je veoma zadovoljan - sve je bilo u najboljem redu.

U istočnom delu sobe visile su male ruske ikone koje je Rusija bila poslala za sve naše kasarne. Pred ikonama, na lučnom nosaču, bilo je kandilo. General Stepa priđe, pogleda u ikone i obrati se komandiru:

- A šta vam je ovo? - upita general svojim zvonkim glasom.
- Ikone, gospodine ministre! - odgovori komandir, pomalo zbunjen pitanjem
- A ono pred ikonama? - pita dalje Stepa.
- Kandilo!
- Kandilo, kandilo, ali nepripaljeno iako je danas sreda velikog posta - ljuti se general Stepa.
Komandir, zbunjen, sleže ramenima, ne zna šta da kaže. General ga pogleda blagim, očinskim pogledom, pa dodade:
- E, e, i vi ste mi hrišćanin!
Zatim je sišao da razgleda ostale baterije u kojima su, naravno, dotle već stigli da upale kandila. Pred podne stigao je do vojničke kujne. Kazani su već bili skinuti s vatre. Videći pomalo zbunjene starešine i vojnike, ljute na sebe što su propustili da upale kandila, general Stepa odluči da ih šalom na svoj račun malo razgali. Reče kuvaru da i njemu sipa u jedan tanjir. Kuvar zavitla velikom kutlačom po kazanu, pa nali pun tanjir pasulja.
- E, nemoj ti meni samo čorbe! - oglasi se general Stepa, ponašajući se tako kao da je zaboravio da je post. - Sipaj i mesa da vidim kako je kuvano...
Komandir osme baterije dočeka ove reči kao iza busije i umeša se u razgovor:
- Danas nema mesa, gospodine ministre. Danas je sreda velikog posta.
- E, e, i ja sam vam neki hrišćanin! - uzvrati Stepa i svi okolo prasnuše u smeh.

Stepa stepanovic unustrasnja

Veselo sve što je narodno

Vojvoda Stepa je voleo sve što je bilo narodno. Voleo je narodni jezik, narodnu pesmu, narodno odelo. Iako sam nije pevao ni svirao, rado je slušao dobrog pevača i svirača. Voleo je narodne običaje i čuvao ih do kraja života, naročito one božićne, nošenje badnjaka, pesme koje prate ovaj običaj. Voleo je prost narod i naša sela, diveći se srpskom seljaku zbog njegove radinosti, poštenja i snage da se bori s mnogim nedaćama, ali i njegovoj spremnosti da svoju slobodnu državu, a slobode je u to vreme bilo napretek, brani od svih nasrtaja.
Još kao mlad oficir, Stepa je rado oblačio narodnu odeću i odlazio u selo. Nije želeo da se izdvaja od naroda kome pripada. Kasnije je svoje kćeri oblačio u narodnu nošnju.
Voleo je narodne šare i narodne umotvorine. Osvrtao se na njih i često govorio o nenadmašnoj mašti naših tkalja i vezilja. Vojvoda je voleo prirodu, cveće, životinje. Naročito je voleo konje. Čitao je do kraja života. Istorija ga je oduvek zanimala. Rado je čitao biblioteku Srpske književne zadruge, a od časopisa "Srpski književni glasnik". Sa zadovoljstvom je iščitavao "Istoriju naših ratova" Milutina Lazarevića. Bio je dobar govornik, još bolji predavač. Umeo je da se unese u suštinu stvari, da povuče druge za sobom, da oživi događaje.

Za vojvodu se govorilo kao o čoveku osetljivom i zatvorene prirode. Bilo je prilika kad su ga viđali suznih očiju. On je po prirodi krio svoja osećanja i raspoloženja, ali ne zato što je hteo da za njih niko ne zna, već jednostavno zato što nije osećao potrebu da ih ispoljava. Jedino je u starosti prema svojim unucima pokazivao svoju ljubav bez ustručavanja. Imao je razumevanja za tuđenevolje, mada je, ruku na srce, bilo teško navesti vojvodu da promeni svoju odluku.

Mogao je da se naljuti, ali bi ljutnju iskazivao - ćutanjem. Tada bi se još više povlačio u sebe. To je moglo da traje po nekoliko dana. Bio je veoma pravičan čovek i vodio računa o tuđim nevoljama i interesima. Vojvodin lekar, dr Govedarević, ispričao je ovu anegdotu:
- Kad je vojvoda pao u postelju, dolazio sam svakog dana i osluškivao njegovo ime, pa smo ostajali dugo u razgovoru. U tom razgovoru zaticao nas je vojvodin berberin Žarko koji je svakog dana dolazio da "uljudi" bolesnika. Čim bi ga ugledao, vojvoda je govorio: "E, Žarko je došao i čeka, ne smemo ga ostaviti da dangubi. Znaš kako je, on živi od svog zanata.."

vojvoda stepa na konju

Ručak nasred ulice

Njegova prepiska je bila bogata. Poštar koji mu je donosio pisma, nije se, čudio njihovom broju, ali se uvek pitao kad vojvoda stigne da ih sve pročita. I da odgovori. Najviše su mu pisali ljudi iz Bosne i Vojvodine. On se, izgleda, posebno interesovao za te krajeve.
Prema vojnicima je uvek imao mnogo obzira. Brinuo je o njima kao o svojoj deci. Bio je, razume se, veoma strog, ali je tu strogost uglavnom ispoljavao prema starešinama pod svojom komandom. Nije dopuštao da oficiri na bilo koji način zloupotrebljavaju vojnike.
Evo o tome jedne pričice. Pre otadžbinskih ratova Stepa je bio komandant divizije u Kragujevcu. Naredio je da se posilni kod oficira mogu koristiti samo za one poslove koji su predviđeni pravilima službe.

Jednog dana, međutim, vojvoda se uverio da se njegova naredba ne poštuje. Oko podne, usred grada, sreo je vojnika s porcijama u ruci. Zaustavio ga je i započeo razgovor:
- Vojniče, stani!
- Izvol'te, gospodine pukovniče!
- Kod koga si na službi?
- Kod majora Jovanovića
- Šta to nosiš?
- Ručak.
- Ko ti je rekao da nosiš porcije!
- Gospođa majorica.
- Sedi!
- Razumem!
Vojnik brzo sede ukraj ulice.
- Jedi! - zapovedi Stepa.
Vojnik je pojeo majorov ručak.
- E, sad idi kući i kaži gospođi majorici da te je sreo komandant divizije i da ti je naredio da pojedeš majorov ručak.
Vojnik je pozdravio i otišao da ispuni naređenje.
Otada nikome više nije palo napamet da koristi vojnike za ovakve poslove.
Zna se da je u srpskom narodu bilo i drugih mudrih i hrabrih vojskovođa, ali je retko ko od njih bio toliko popularan kao vojvoda Stepa. Anegdota o njemu ima napretek i one se prepričavaju još od njegove rane mladosti, kad se još nije moglo znati šta će na kraju biti od tog mirnog, večito povučenog u sebe i gotovo asketski skromnog oficira.
Skromnost je zapravo bila samo jedna od mnogobrojnih vrlina koje su ga krasile. Postići najviše što se može, učiniti sve za svoj narod, boriti se protiv zla, za pravu, istinu, a pri tom ne isticati sebe u prvi plan, ostati gotovo neprimećen - to su Božji darovi. Tom soju ljudi pripadao je vojvoda Stepa. Sklanjao se od svega što je ličilo na pohvale, slavlje, pumpu, raskoš, razmetljivost.

Velika ljutica

Najlepše osobine vojvoda je poneo iz porodičnog doma. Tu su oni čvrsti koreni kojima je vezan za selo, moral, patrijarhalni način života, tačnost, urednost, vera u Boga, u pravdu, u ljude oko sebe.

Vojvoda se rodio nadomak Beograda, u selu Kumodražu, kao treći sin Ivana i Radojke. Predanje kaže da su se preci Stepini doselili u Kumodraž iz Hercegovine ili Like, mada ima i jedna verzija po kojoj su došli iz leskovačkog ili pirotskog kraja. Za oca vojvodinog govori-lo se da je radin i čestit u sva-kom pogledu, sposoban za sve. Reklo bi se da se aktivno bavio politikom - svrstavao se u najistaknutije liberale u svom kraju. Majka je bila iz Sremčice, seljanka, ali otmene duše i držanja. Bistrinu, tačnost, urednost, skromnost - Stepa je nasledio od nje. Učila ga je radu i molitvi, čuvanju porodičnog ognjišta kao svetinje, učila ga je odupiranju zlu i uveravala, od malih nogu, da Bog sve vidi, sve čuje i da svako dobro nagrađuje.

- Još kao mali bio sam velika ljutica - pričao je vojvoda Stepa sećajući se porodičnog doma i detinjstva u njemu. - Kad bi me mati uprtila na leđa i ponela na njivu, ja sam se opirao, drao i udarao nogama i prtači da bi mi bile modre od trenja kad bi na njivu stigli. Od tih rana i modrica ništa mi nije bilo. Mati nije imala vremena da se oko mene i mojih nogu bavi, pa je sve prolazilo samo od sebe.
Postoji verovatna priča o tome da su ponekad, dok je bio u kolevci, Ciganke dojile Stepu. Kad je mati odlazila na njivu i ostavljala svoje najmlađe čedo sa jetrvom, koju je on, kako je isticao, mnogo voleo i koje se rado sećao, strina bi doviknula koju Ciganku koja je pored kuće prolazila da podoji njenog sinovca.

Vojvodina starija kćer Milica posle očeve smrti, pričala je sećanja iz svog detinjstva:
- Tata je imao neku čudnu ljubav prema Ciganima-čergarima, njihovim čergama i njihovoj golišavoj deci. Dok smo živeli u Valjevu, vido je nas, decu, u šetnju izvan grada, gde su bila mala ciganska naselja. Tu smo obično zastajali i tata je neko vreme posmatrao čerge, decu, golišavu i musavu. NJega je zanimao njihov život i on je s velikom pažnjom pratio njihove žive pokrete... I vojvoda je jednom, u šali naravno, govorio o svojim posetama malim ciganskim naseljima:
- To mi je, valjda, ostalo u krvi od Cigankinog mleka kad me je dojila...

Vraćaj pare, momče

Odmah posle penzionisanja, dvadesetih godina ovog veka, vojvoda je živeo u Čačku. Osim rodne kuće u Kumodražu, druge nije imao - živeo je u kući svoga tasta Veselina Milovanovića, čijom se kćerkom Jelenom oženio još kao mladi poručnik. U Kumodraž je povremeno odlazio da vidi svoju braću koji su se bavili zemljom i od nje skromno živeli. Sve što su imali, stekli su svojim znojem i svojim žuljevitim rukama.
Vojvoda nije trpeo privilegije bilo koje vrste. Smatrao je da se otadžbini mora dati sve, a da se od otadžbine ništa ne uzme. A što se njegove penzije tiče, to je teklo ovako. Prvu penziju, u stvari, nije ni primio, bila je, po vojvodinoj proceni, prevelika pa je tražio da se - smanji! Jedan mladi poštar, koji je tek započinjao službu, bio je obradovan kad je među poštanskim uputnicama video jednu s imenom vojvode Stepe. Za ovu priliku, budući da je vojvodu prosto obožavao, poštar se svečanije obukao, mislio je da je nepristojno da se pred tako slavnim čovekom pojavi u polovnoj odeći. Bio je srećan što je vojvoda u njegovom rejonu, pa je pohitao da mu uruči penziju.

Taj susret i taj dijalog zabe-ležile su kasnije mnoge novine.
- Evo sreećnog poštara koji najomiljenijem vojvodi donosi prvu penziju! - rekao je mladi poštar u jednom dahu.
- Ako, ako, momče - uzvratio je vojvoda Stepa uz osmeh. - Red je da i ja vidim neku vajdicu od svoje države. A koliko su mi poslali?
- Tri hiljade dinara, gospodine vojvodo! - raportirao je uzbuđeni poštar.
- Mangupi! Mangupi! Hoće da upropaste državu! Vraćaj pare, momče! Neka bar prepolove, šta bi s tolikim parama!?
Zbunjenom poštaru nije preostalo ništa drugo već da vrati poštansku uputnicu.
Tako je, odista, vojvoda vratio penziju. U to vreme to je bila velika suma.
Navodimo, s tim u vezi, samo dva podatka: za hiljadu dinara moglo je da se kupi par najboljih volova, a za jedan dinar - sedam jaja!

Skroman čovek

To nije jedini vojvodin gest. Znajući kakvi sve mogu biti potomci, ali i da bi poštedeo državu ili opštinsku kasu, vojvoda je sebi za života podigao grobnicu na čačanskom groblju, ne odvajajući se ni posle smrti od svojih pomrlih sugrađana. Mesto je sam izabrao, a čuvenom čačanskom kamenorescu Berbelji dao nacrt grobnice. Nesporazum je nastao onog časa kad je vojvoda primetio da je Berbelja, mimo plana i dogovora, dodao nekoliko mermernih stubova u obliku topovskih granata i uklesao bitke i pobede srpske vojske pod vojvodinom komandom. Vojvoda se žestoko naljutio, ali je sve bilo kasno.

Vojvoda je pripremio sve što je bilo potrebno za sahranu: uniformu, koju će mu obući, i ordenje koje će poneti. Od svoje penzije uštedeo je onoliko koliko je mislio da je potrebno za pogreb. Svojoj supruzi je dao dva zamotuljka s novcem - jedan za troškove sahrane, drugi za njen život. Nije mu ni na um padlo da ga sahrane o državnom trošku.
Tek što je grobnica bila gotova, vojvoda je u pratnji svojih zetova otišao da je vidi. Potpukovnik Dragomirović, njegov zet, inače lekar, rakao mu je:
- Ovo nije za vas. Previše je skromna grobnica. Taman za mene. Vi ste veliki čovek, proslavljeni vojskovođa. Vi ćete biti u Panteonu!" Najbolje je da ovu grobnicu ustupite meni...
Vojvoda se uznemirio:
- Kakav Panteon! To ne odgovara meni, mojim uverenjima. Ja sam skroman čovek. Hoću ovde da se sahranim. To je moje mesto. Kome treba Panteon, neka se u njemu sahranjuje. Ovde će ležati vojvoda Stepa Stepanović.

Sam strugao drva

Stepino ratno iskustvo bilo je veoma bogato: sticao ga je još od prvog rata protiv Turaka 1876. godine dok je bio narednik - pitomac, pa dalje kroz ratove, takođe protiv Turaka 1877. i 1878. godine i srpsko-bugarski rat 1885. godine kao pešadijski oficir. Bio je vodnik, komandir čete, komandant bataljona, puka, brigade, divizije, armije.
Bio je gotovo na svim položajima u Glavnom generalštabu, u Ministarstvu vojnom, a to svoje bogato iskustvo prenosio je na mlade oficire kao profesor na Vojnoj akademiji u Beogradu.

General Voja Živanović ovako je opisao Stepu Stepanovića:
"U ratu, na bojištima, bio je hrabar, ulazio je u zonu vatre bez bojazni, nikad niko nije mogao da primeti da je u tim momentima uplašen, nervozan. Bio je zasipan neprijateljskom pešadijskom vatrom, ali se nije povlačio s tog mesta sve dok nije saznao ono što ga je kao oficira zanimalo: kako se drži neprijatelj i kako se ponašaju starešine i vojnici kojima on komanduje..."

Na drugom mestu general Živanović ističe ove vojvodine vrednosti:
"Bio je veoma načitan, među oficirima i vojnicima bez sumnje najbolji poznavalac naše književnosti. Odlično je znao i svetsku književnost."

Prema porodici bio je veoma osetljiv, ali je to skrivao duboko u sebi. Prema unucima bio je veoma nežan, čak u tolikoj meri da su u to teško poverovali i oni koji su ga dobro poznavali. Otadžbina mu je bila iznad svega. One tragične 1915. godine, kad se srpska vojska, pritisnuta austrijsko-mađarskim, nemačkim i bugarskim armijama, koje su joj pretile okruženjem i uništenjem, povalčila iz zemlje, napuštajući svoju otadžbinu, vojvoda Stepa ni prstom nije mrdnuo da spase svoju porodicu.

"Gde svi ostali, tu i moja porodica" - našao je vojvoda Stepa opravdanje za svoje ponašanje. Strepeo je i tugovao za svojima kao što su tugovali i strepeli srpski oficiri i vojnici za vreme izgnanstva, ali ni to vojvoda nije javno ispoljavao.
U hrani je, kažu oni koji su ga poznavali, bio gotovo vegetarijanac - meso je retko jeo, a kad bi se zatekao u varoši, u nekoj kafani, popio bi samo čašu piva. Kao domaćin, služeći svoje goste, popio bi čašicu dobre domaće rakije. Vino nije pio. Veliko društvo je izbegavao. Voleo je prirodu, šetnju, samovanje. U časovima usamljenosti donosio je važne odluke. Sve je bilo proračunato u milimetar, predvideo je sve moguće odluke neprijatelja. Nijedne vrste iznenađenja kod njega nije moglo da bude.

Prema vojnicima se ponašao - očinski: strepeo je nad njihovom sudbinom, činio je za njih sve što je mogao, ali je i tražio d njih sve što je i bilo moguće, posebno u onim sudbonosnim bitkama. Gubitak svakog vojnika u ratu izazivao je u njemu veliki bol. Potištenost je bila vidljiva. Ranjenike i bolesnike obilazio je redovno, a naročitu pažnju posvećivao je uređenju i obeležavanju grobova. S neizmernom tugom gledao je kako na ratištima u zemlji, i kasnije, u tuđini, rastu groblja srpskih vojnika.

U "Spomenici vojvode Stepe Stepanovića", koju je Narodna odbrana objavila neposredno posle vojvodine smrti, o njemu je, jednim zapisom, svedočio Velibor Jonić:
"Bilo je to u Valoni prilikom povlačenja. Slučaj je hteo da lađicom, koja nas je od obale do velike lađe prevozila, budem prevezen u isti mah kad i vojvoda Stepa i njegov štab. Za sve vreme vojvoda je maramicom brisao suze koje su, kao potoci, lile. Glasno je ponavljao jednu rečenicu: "Mnogo smo grešili i zato nas je Bog kaznio... Svi mi, onako gladni i iznureni, bili smo kao skamenjeni. Oni, čije srce ni u najvećoj opasnosti nije zadrhtalo, plakao je..."

Na Solunskom frontu niko iz njegove armije, oficir ili redov, nije mogao da ode u Solunu. Bio je u tom pogledu neumitan. Međutim, uprkos tome, bilo je momenata u kojima se gotovo bez dozvole moglo otići u ovaj grad. Trebalo je vojvodi pokazati pismo rodbine iz Srbije kojim se traži pomoć. Ne bi, u takvim prilikama, dozvolio da ga mole za odsustvo, već bi, kroz suze, rekao:
- U takvim prilikama, a ne treba me ni pitati...

Znao je vojvoda da su svi oficiri ostavili svoje porodice bez ičega, bez ikakvih prihoda, da im je potrebna pomoć, pa su oni od svoje skromne plate kupovali raznu robu i odašiljali je u paketima preko Crvenog krsta.

O svom narodu vojvoda Stepa je retko govorio. Čak i kad su ga prosto saletali strani novinari, koji su pratili njegovu armiju na bojištima, izbegavao je da daje izjave. Zašto govoriti, smatrao je, o nečemu što je očevidno: on je verovao u snagu svog naroda, u njegovu istrajnost, njegovo osećanje pravde, cenio je njegove duševne vrline.
A što se stranih novinara tiče, upućivao ih je na primere i događaje u kojima se vidi velika duša srpskog naroda.

Duša srpskog naroda

U knjizi "Solunci govore" ima jedna neobična ratna priča koja više no ma šta drugo otkriva dušu srpskog vojnika u ratnim prilikama. U doba zatišja na Solunskom frontu, kaže ta priča, jedan srpski vojnik - izviđač krenuo da izvidi položaj kako bi bio siguran da se neprijatelj nije prebacio blizu srpskih rovova. Krećući se oprezno, zalazeći u šiblje između dva položaja, nije primećivao ništa sumnjivo. U jednoj šumi, po mahovini oko stabla, zaključio je da je tu negde blizu izvor pa bi da popije koji gutljaj vode...

Čim je vezao konja za stablo, vojnik je pošao da traži izvor. Ali, tek što je učinio nekoliko koraka, stao je kao gromom pogođen. Na izvoru je primetio jednog bugarskog narednika koji je maramicom kvasio čelo i grudi... I tu je, tog časa, nastala drama u drami: šta da uradi srpski vojnik? Vidi pred sobom bugarskog narednika, ali slomljenog nekim nevidljivim bolom, skrušenog... Šta da učini? Da pusti bugarskog krvnika da ga ostavi na miru? A šta ako je i on izviđač, ako je, kojim slučajem, otkrio srpske položaje, mitraljeska gnezda, pa grune bugarska artiljerija i razori ih? Ne, ne, ne sme da ga pusti! Da ga ubije? To bi mogao lako da učini - bio je zaklonjen iza stabla, na desetak metara od njega, lako bi ga smaknuo... Ali kako da ubije bolesnog čoveka? Zar to nije veliki greh i da li bi mu Bog to oprostio? Zgrozio se od te pomisli... Neće ga ubiti, ali ga neće ni pustiti. Ostalo je treće - zarobiće ga i odvesti u komandu pa neka drugi odluče.

Tako je i učinio - slomio je grančicu i time skrenuo pažnju. Prestrašeni bugarski narednik, čim ga je primetio sa uperenim karabinom, podigao je ruke i predao se. Srpski vojnik je propustio svog zarobljenika na-pred, upozoravajući ga da će mo-rati da ga ubije ako pokuša da pobegne... Čim je vojnik uzjahao konja, bugarski narednik je pao na kolena. Jedva je promucao:
- Ubij me, bratko, k'o Boga te molim...Ne mogu dalje. Bolestan sam... Izgoreću od neke vatre. Prežali jedan metak...
I tako, da ne dužimo, srpskom vojniku nije preostalo ništa drugo već da svog konja ustupi zarobljeniku. Još ga je uz put uz sedlo pridržavao da ne padne. Tako su stigli do vojvode Stepe. Vojnik se ispovedio - ispričao je vojvodi svaki detalj. Na to je vojvoda Stepa rekao:
- Dobro si učinio, vojniče! Alal ti vera!
A zatim je, obraćajući se oficirima i stranim novinarima, rekao:
- Eto, gospodo, to je duša srpskog naroda. Odista narod koji ima ovakvu vojsku nikad ne može da propadne...
"I džabe bi radio"

Ali, d se vratimo u mirnodopsko vreme u kome je vojvoda bio samo - penzioner, pa kao svaki dobar domaćin brinuo o porodičnim potrebama. Živeći u kući svog tasta u Čačku, zanimajući se svojim unucima i cvećem u bašti, vojvoda se laćao i drugih poslova - strugao je drva. S testerom u ruci "borio" se protiv bukovih cepanica... U dnu dvorišta, prolazeći ulicom, građani su viđali vojvodu u staroj vojničkoj bluzi, sa šajkačom na glavi i cokulama na nogama, kako prilježno struže drva.

U tom poslu zatekao ga je neki seljak, koji ga nije poznavao, ali je znao da u toj kući živi slavni vojvoda. Seljak je svratio da malo porazgovara sa "slugom" koga je vojvoda, mislio je, unajmio za ovaj posao.
I tako započe razgovor seljaka i vojvode.
- Pomozi Bog, stari! - progovori seljak.
- Bog ti pomogao! - uzvrati vojvoda Stepa.
- Ovo je, je li, kuća našeg vojvode Stepe?
- Jeste...
- A ti mu stružeš drva...
- Stružem, ja šta ću! - uzvrati Stepa.
- A pošto si pogodio? - pita dalje seljak.
- Nisam pogađao. Znaš, ja radim stalno kod vojvode, pa me plaća mesečno...
- Ako, ako, dobro je i to - primeti seljak. - Čuo sam da vojvoda nije škrt... Ali, nije to važno, važno je da imaš i koga da služiš. Ja bih mu to i džabe radio. Zaslužio je to naš vojvoda.

Mladi potporučnik Ivan Ivanović jedan od 1300 kaplara iz onog legendarnog bataljona, čija je trećina pokošena u slavnoj Kolubarskoj bici, doživeo je neobičan susret sa vojvodom Stepom. Susret mu je doneo - petnaest dana pritvora. Bilo je to u proleće 1916. godine na Krfu.

Konjem na vojvodu

Događaj je neobičan i zaslužuje pažnju iz više razloga: mladim poručnikom se bavila Vrhovna komanda jer je jašući pobesnelog ata, zagrejan čuvenim krfskim vinom, naleteo na jednog polaznika, a taj prolaz-nik je bio glavom i bradom pro-slavljeni vojvoda Stepa. Konj je sapima okrznuo prolaznika, ovaj se malo zateturao, pala mu je kapa s glave, a ubrzo potom pukla je bruka, pa se cela stvar našla pred Vrhovnom komandom srpske vojske.

Istina, konj je, kako rekosmo, sapima samo okrznuo prolaznika, ali je potporučnik Ivanović sa užasom primetio kako taj stari čovek posrće od udara i kako mu pade kapa i otkotrlja se. A šteta! Jezdio je tako ponosno. Mladi oficir je u mislima jurišao na neprijatelja, oslobađao svoju porobljenu zemlju i već bio u svom zavičaju.

Nevešt jahač

Potporučnik je s mukom zaustavio konja, spreman da se izvini starcu, srećan što se na tome završilo. Ali, gle čuda! Starac je progovorio na čistom srpskom jeziku. Rekao je: "Gospodine potporučniče..." Po tome je Ivanović zaključio da je izbeglica, da je rodoljub, da je s mukom teškom prešao preko Albanije, a zamalo da ga on, potporučnik srpske vojske, ubije na Krfu! Prišao je starcu i počeo da se izvinjava; "Dobri stari gospodine, molim vas, kao roditelja vas molim, da mi oprostite... Đavo me navede da pojašem konja, iako sam nevešt jahač. Bilo bi mi neopisivo žao ako biste ostali u uverenju da se ovo dogodilo sa zlom namerom..."

- Ne primam izvinjenje! - uzvratio je stranac. - Da se javite na raport!
Ivanović se uporno i iskreno, od srca izvinjava, žao mu je starijeg čoveka. A čovek ćuteći sluša reči Ivana Iva-novića, ali ne prima izvinjenje. Vidi belaja! Zainatio se starac, hoće da isteruje neku pravdu.

Starac još jednom ponovi:
- Javite se na raport!
Ovaj zapovednički ton malo je ljutnuo potporučnika Ivanovića, pa i on reče malo nabusito ali i podsmešljivo:
- Dobro, da se javim na raport, ali želeo bih da znam po čijoj zapovesti...
- Po zapovesti vojvode Stepe Stepanovića!

Ivanoviću se odsekoše noge. Zagledao se malo bolje u starca i u njemu prepoznao slavnog vojskovođu. Bože, hteo bi i bez raporta, bez suda, da kazni sebe! Zar on ovako mali, sitan, da konjem nasrne na slavnog vojvodu! Gotov je, nema mu spasa...
Sutradan je pismeni raport dostavio komandantu mesta. Izložio je događaj biranim rečima. Po njemu, desilo se to što se desilo jedino zbog toga što je bio neuk jahač. I bogzna kako se izvinjavao vojvodi. Priznao je da je popio koju čašu krfskog vina.

Prvi kažnjenik

Zaplet je bio na Krfu, rasplet u Solunu.
Pošto je vojvoda Stepa komandovao Drugom armijom a jedinica poptoručnika Ivanovića pripadala je Prvoj armiji, stvar se dalje razvijala po propisima. Raport je stigao do Vrhovne ko-mande, a ona ga je uputila vojvo-di Stepi.
Na traženje Vrhovne komande, povodom raporta potporučnika Ivanovića, i vojvoda je dao reč. Vojvoda je pisao rukom. Jednom rečenicom vojvoda je osporio tvrđenje potporučnika Ivanovića da je nevešt jahač. Naime, vojvoda je čuo reči kojima je jahač nagnao konja u trk. I citirao je te reči. A to je - na užas Ivana Ivanovića - bila propisna komanda za prelaz u - trk. I kako sad objasniti da neko poznaje čak i konjičke komande a da ne zna da jaše...
Predmet je ponovo stigao u Vrhovnu komandu. Ova ga je redovnim putem dostavila komandi potporučnika Ivanovića s naređenjem da se sad i mladi oficir izjasni povodom izjave vojvode Stepe. Ivanović se zgranuo kad je pročitao da je označenog dana izgovorio propisanu konjičku komandu. On, rezervni pešadijski potporuč-nik, on koji je kuburio i sa komandama sopstvenog roda vojske. Ali, napisao je odgovor u kome je rekao da je vojvoda Stepa u pravu. Priznaje da je kriv, pa moli da mu se odmeri kazna...
Vrhovna komanda, sa potpisom načelnika štaba generala Pet-ra Bojovića, odmerila mu je kaz-nu: petnaest dana pritvora! Iz-državanje kaze bilo je u logoru Surukli, blizu Soluna. Komandant puka naredio je da se pored njegovog šatora podigne isti takav i za Ivana Ivanovića. No-ći i sve slobodno vreme potpo-ručnik je provodio u tom šato-ru. Komandant ga je primio i u svoju menažu.
Ivanović je bio prvi kažnje-nik na Solunskom frontu.

Vojnik Bogdan

Tako je bilo u tuđini, na Solunskom frontu. Međutim, voj-vodina skromnost i poštovanje vojnih pravila produžili su se i u miru, posle njegovog odlaska u penziju. Nekako u to vreme, rešenjem Ministarstva vojske i mornarice, vojvodi Stepi je na uslugu dodeljen automobil. Istim rešenjem odlučeno je da se po automobil daje na raspolaganje komandantu graničnih trupa, komandantu konjičke divizije i komandantu kraljeve garde.
Vojvodi Stepi određen je i vozač, koji je, inače, služio kadrovski rok. Bio je to, danas već u poznim godinama, Bogdan Bakalović, koji živi u Beogradu.

- Kad mi je to saopšteno u čačanskoj kasarni bio sam prosto ošamućen - seća se Bakalo-vić. - Zar meni da pripadne takva čast da vozim slavnog vojvodu! Nisam tako nešto ni u snu mogao da zamislim. Kad sam se javio vojvodi na raport, rekao mi je:
"Vojniče, slušaj dobro šta ti kažem: u ovaj automobil, osim nas dvojice, ne sme niko da sedne!"
- Tu njegovu zapovest poštovao sam godinu i po dana - koliko je trjao moj kadrovski rok - seća se Bakalović. - Voleo sam da vozim, ali se vojvodi, na moju veliku žalost, nikuda nije išlo. Inače, taj automobil je bio dotrajao, bez marke, često se kvario, a putevi - da ne pričam. Vozio sam vojvodu nekoliko puta za Beograd i Kragujevac na sednice Narodne odbrane, čiji je bio doživotni počasni predsednik.

Autor: Snežana Đurić-Kalušević

 

Podeli ovu vest

01/04/2016 0 comment

Ako je april vlažan, onda je i valjan! Vedre noći u aprilu opake su voću i vinu! April nije samo aprililili! To je četvrti mesec u godini,proleće je na početku.Trava ozelenela,šuma olistala,bilje stasalo za branje. Skoro da je jul,samo što su dani kraći. Narod kao narod, uveg gleda šta se u prirodi dešava. Zato su naši preci, mudri Srbi, ...

17/09/2017 0 comment

Vreme prvog naseljavanja i postanka Zaječara ne može se tačno odrediti. Najverovatnije potiče s kraja 17. veka ili, najkasnije, sa početkom 18. veka. ...

17/01/2018 0 comment

Srbija je u srednjem veku bila jedna od najrazvijenijih zemalja u Evropi, a Župa budimljanska jedna od najrazvijenijih oblasti srenjovekovne ...

22/01/2018 0 comment

Rajs, doktor hemije, na poziv srpske vlade je 1914. došao u Srbiju gde je istraživao ratne zločine austrougarske vojske nad civilima i ...

21/01/2018 0 comment

Antički narodi su verovali da jelenu svake godine otpadaju rogovi, da bi iduće godine ponovo izrasli veći, snažniji i lepši.Tako su ti rogovi ...

O Portalu

Portal koji promoviše Srbiju i njene vrednosti. Sve na jednom mestu, priča o Srbiji koju volimo, njenoj tradiciji, lepotama, ljudima i događajima.

Najnovije vesti

Newsletter

Budite u toku sa najnovijim vestima i informacijama na našem portalu!