Manastir Jošanica nalazi se na 10 km zapadno od Jagodine ispod sela Prnjavora, sa leve stane Jošaničke reke, na lepom i ravnom mestu između brda Čukare i Ravnog gaja u podnožju Crnog Vrha. Nekada je ovaj predeo bio pod šumom ali sada je to veoma pitom i lep kraj.

Hram manastira Jošanica posvećen je sv. ocu Nikolaju, a narodni sabor se okupljao o Cvetima, Velikoj Gospojini i "Mladom sv. Nikoli". Pored ovog manastira teče reka Jošanica koja mu je i dala ime.

Narodno predanje kaže da je u pećini ispod brda Šarenika (pećina i danas postoji), živeo u staro vreme neki isposnik po imenu Joša, po kome je ne samo manastir nego i reka nose ime. Isposnik Joša se tu prvi doselio, a odakle, o tome predanje ne govori ništa.

Ne zna se tačno kada je Jošanica podignuta. Po tradiciji Jošanica pripada vremenu kneza Lazara. Po narodnom predanju : knez Lazar je podigao Jošanicu da bi se u njoj venčao sa kneginjom Milicom, po drugom da bi se u njoj ispitao, a venčao se u Ravanici..

Današnji hram je posle većeg oštećenja obnovljen 1786. godine sa izvesnim kasnijim dograđivanjima. To je istovremeno i prvi pisani podatak o manastiru Jošanica.

U vreme rata Austrije i Rusije protiv Turske u manastiru Jošanica bilo je sedište Koče Andjelkovića (Koča kapetan) iz Panjevca, vođe ustanika u tzv. Kočinoj Krajini - ustanku protiv Turske. Austriji je bilo u interesu da nekako spreči snabdevanje Beograda namirnicama, pa je svesrdno pomogla ovaj ustanak i izabrala je za sedište manastir Jošanicu, odakle je Koča Anđelković sa svojim ustanicima uspešno čuvao prolaz u Bagrdanski tesnac- kroz koji je išao put za Beograd (carski drum).

Posle poraza ustanika, Turci su u znak odmazde popalili manastir. Posle ovog rata 1791.god. Svistavskim mirom Srbi dobijaju amnestiju za učešće u ratu, a 1793.god. i ferman da mogu da obnavljaju porušene crkve i manastire.

I manastir Jošanica je obnovljen, a jeromonah Studenički Milentije Tošić podiže i konak. Tako obnovljen manastir je služio u vreme I Srpkog ustanka. Nema direktnih podataka ali je sigurno da je manastir odigrao važnu ulogu u vreme ustanka, a posebno u toku borbi koje se se vodile oko Jagodine 1804.god. Kada je kasnije pala Karađorđeva Srbija, pri povlačenju, Karađorđe je ležao od vrućice nekoliko dana u manastiru Jošanica, a soba u kojoj je ležao i danas se naziva "Karađorđeva soba". Posle pada srbije manastir je spaljen.

Jošanica je u centru zbivanja i u Hadži-Prodanovoj buni (jesen 1814.godine), koja je zahvatila i jagodinsku nahiju. U Jošanicu dolazi monah Đenadije iz Trnave "da u jagodinskoj nahiji početak bune objavi" gde su ga Turci i uhvatili "pa snjim u sindžir te kroz Jagodinu kud i ostale u Beograd"

Ni drugi ustanak nije mimoišao Jošancu. Tu je knez Miloš 31.jula 1815. Godine pozvao niškog vladiku Milentija na dogovor, a 8. Avgusta šalje igumana man. Jošanice Milentija istom vladiki sa pismom i izvesnom porukom. U manastiru su se na prvi dogovor o miru sastali izaslanici kneza Miloša i izaslanici Marašli-Ali-paše. Sa turske strane bili su tu Hadži Jordan Kajsarlija-starešina Marašlijin, niški vladika Milentije i dva tri aglara (gospodina) Turčina. Sa srpske strane bili su gospodar Jefrem Obrenović , Dimitrije-tumač kneza Miloša, knez Miloje Teodorović iz sela Crnca i kaluđer Neofit iz mnastira Nikolja u Ovčaru.. Sastanak je svakako održan 10. ili 11. Avgusta 1815, jer je 12. Avgusta Vujica u Jošanici sastavio "Istanije" (žalbu) koja je poslana u Carigrad, a u kojoj se nabrajaju nasilja turska od 1813 - 1815. godine. Za sve ovo, ako i za raniji udeo u oslobađanju zemlje Miloš se odužio Jošanici time sto joj je 1832. godine poklonio tri zvona "'za čest i spomen" dogovora koji je tu godine 1815. učinjen sa Marašlijom. O ovome u manastirskoj arhivi postoji podatak.

U narednom periodu manastir je malo po malo obnavljan. Godine 1855 obnovljen je i konak o čemu postoji i zapis: "U ime Oca, Sina i svetog Duha. Amin. Ovo zdanje obnovi se pri vladanju blagovernog kralja Milana trudom i nastojanjem igumana Arsenija i bratstva jeromonaha Teodosija i monaha Vićentija, 1885. ljeta."

Postoji podatak da je manastir prepravljen i prepokriven limom i 1902.godine.
Godine 1909. postavljen je novi sveti Presto od crvenog mermera sa natpisom: "Ovaj sveti presto postavi se pri blagovernom Nj. V. kralju Petru I i Nj. Visokopreosveštenstvu mitropolitu Gospodinu Dimitriju i nastojatelju manastira igumanu Gavrilu 1909."

Godine 1923. nabavljena su nova zvona za Jošanicu, jer su zvona koja je Miloš poklonio, odneta za vreme I svetskog rata. Manastir je uvek kada je trebalo pomagao narodu. U vreme srpsko-turskog rata 1876-77 ustupa svoje zgrade za bolnice. 1914 godine prihvata veliki broj izbeglog naroda iz Mačve. Po odobrenju crkvenih vlasti uprava manastira poklonila je gradju za škole u Deonici, Lozoviku i Belici (1912), a 1914. davala je ogrev za rezervne bolnice u Jagodini u kojima je bilo 4.000 ranjenih ratnika.

Sa južne strane hrama nalazi se grobnica familije kneza Miloja Teodorovića, "vojvode levačkog za vreme Karađorđa" . Miloje je bio rodom iz sela Crnča nedaleko od manastira. U vreme prvog srpskog ustanka odlikovao se hrabrošću, pa je postao vodja ustanka u Levču i Temniću. Vlast mu se prostirala od Morave više Jagodine pa sve do Trstenika. Za vreme generala Mihaljevića u Kočinoj krajini Miloje je bio kaplar frajkorski. Kao takav vojevao je i protiv Napoleona. Kada je Miloš 1815. godine zaključio mir sa Marašli Ali-pašom Miloje je određen za srpkog izaslanika, sa kaluđerom Neofitom iz manastira Nikolj u Ovčaru, na pregovorima u Carigradu, gde je vodio pregovore sa Portom.

Prema pričanju očevidaca Miloje je bio visok, plećat čovek i glavat. Imao je veđe i velike brkove crnomanjaste boje. Bio je krupna glasa i imao je poveći trbuh. Kažu da je bio tezak 100 oka. Nosio je ćurak i čakšire vežene i dobre konje je uvek jašio. Bio je pobratim Hajduk Veljka koji mu je često dolazio u goste. Posle višednevnih gozbi u Crnču, silazili bi noću u Jagodinu i svu noć vijali Turke po mahalama, a u zoru se vraćali i nastavljali da piju vino. I danas se čuvaju njegova sablja i asa izvezen zlatom-dobio ih je od sultana 1815. (jedinstveni primerak te vrste u Evropi). Umro je 1832 godine. Na nadgrobnoj ploči izrezana je njegova slika sa sabljom u ruci.

Prema vremenu gradnje , hram manastira treba da pripada Moravskoj školi. Najbliži uzor koji je graditelj imao bio je man. Kalenić - tipičan predstavnik ove škole. Uprošćavanjem Moravskog stila nastala je Jošanica. U manastirskoj crkvi Sv. Nikole, sa kubetom i pripratom koja, takođe, ima kube očuvan je živopis sa natpisima bugarske i makedonske redakcije, što govori da su slikari mogli biti iz tih krajeva. U kubetu ispod Pantokratora i stojećih proroka nalazi se venac od grančica sa poprsijima proroka. Evanđeliste u pandantifima inspirisu personifikacije Božanske premudrosti. U gornjim zonama potkupolnog prostora su Veliki praznici i Stradanja Hristova, a u donjoj zoni su stojeći svetitelji. Kalotu kubeta priprate zauzima Bogorodica sa Bogodetetom - Hristom u medaljonu. Ispod nje su proroci sa svojim tekstovima u rukama, apostoli i svetitelji i u pandantifima crkveni pesnici. Na zidovima priprate

ilustrovan je život nekog svetitelja pustinjaka. Među stojećim svetiteljima su i članovi neke vlastelinske, svakako ktitorske porodice. Ovaj živopis nastao je negde oko 1400. godine.