Stari srpski običaji na Vidovdan su ostali, najčešće u ruralnim sredinama. Doskoro su u Srbiji, Crnoj Gori i Hercegovini znali da na Svetoga Vida uveče pale vatre i da ih preskaču ne bi li se "očistili" od bolesti. Igrali su oko plamena, kao što su to i naši preci činili oko svojih svetilišta u brdima, posle spaljivanja žrtava na ruševinama starosedelačkih hramova.
Na VIDOVDAN devojke prema običaju nose vence od trava i cveća na glavama, i igraju su se kola - "tri (pet) koraka napred i dva (tri) nazad".
Ujutru, na Vidovdan, ljudi peru lice u posudi ili na izvoru čija je voda posuta tim travkama za zdravi vid. Sa njima se vrača i tako što devojke uzmu oba cveta, stave pod jastuk pre spavanja uoči VIDOVDANa i kažu "Sveti Vide neviđeni, dođi dragi suđeni, dođi noćas u moj san, dođi na moj prvi sastanak". Ta devojka, kako se veruje, već će u narednih nekoliko dana upoznati budućeg muža.
Vidovdan se oduvek u srpskom narodu veoma cenio. Kupovana je nova odeća, proslavljali su u kući i na ulicama, deca u školama pisala su pesme, slično kao što je danas običaj na Svetog Savu.
Od kulta prirode i božanstva koje čuva zdravlje, postao je najvažniji datum srpske istorije 1389. godine, kada se odigrala bitka između srpske i turske vojske na Kosovu polju.
Jedna od legendi oko boja na Kosovu potiče sa planine Rogozne u Raškoj, gde se nalazi Rusalijsko groblje. Žene i verenice izginulih ratnika tu su se okupljale, dolazeći uoči Vidovdana. Od zalaska sunca do zore išle su po okolnim selima, a po noći vikale i lutale žaleći poginule junake.
Govorile su da su vile Rusalke (u koje su verovali još stari Sloveni). Narod ih je darivao, a one su sve što dobiju palile pred zoru. Oko velike vatre igrale bi kolo celog dana, prekidale su samo kad neka padne u nesvest ili izdahne, pa bi nastavile.