Nema tog radoznalca koji, kada čuje od Priličanina odakle je, odmah ga i ne upita: "Otprilike do Ivanjice..." Na duhovitu igru reči obično je stizao ovakav odgovor: "Do Ivanjice osam, a do Pozege trideset i četiri kilometra." Zaista neobično ime. Nema ga na mapi srpskih sela. Jedinče je u tom pogledu. U Vukovom Rječniku stoji ovakvo objašnjenje: prilika, nije to njegova prilika, našla slika priliku. Ide sve do ona dva poznata stiha iz narodne pesme:
"Prvu sveci vrgoše priliku
grom udari na Svetoga Savu."
Uzaludno je ići u dalja ispitivanja, jedini put vodi pravo ka predanju i legendi. Bez njih nema priče o postanku i od njih svako uzima šta mu i koliko treba, da uzida u priču samo da se ne potone u tamu i zaborav.
Legenda kaze: "Kad se vraćao Sveti Sava iz manastira Studenice, put ga je odveo kroz moravička sela i zaseoke, pa se iz Ivanjice dalje zaputio ka manastiru u Klisuri. Usput mu se pridruzio neki čovek koji je u obliznjem selu ukrao pevca. Pod jednim brdašcem sednu da se odmore. Sveti Sava časkom ustane te ode do izvora. Utom pristigne domaćin sa komšijama u poteri za lopovom. Ovaj ih na vreme primeti, pa brze bolje pevcu otkine glavu i baci je podalje od sebe. Zatim, bezglavog pevca strpa u Savinu torbu. Kad stigoše ljudi, stize i Sava sa izvora, onda zatraziše obojici da pokazu torbe. Kod lopova ne nadjoše ništa. Tada Sveti Sava odreši svoju torbu i ugleda pevca bez glave. Bude mu teško i krivo, izvadi pevca iz torbe i rece: "Pevca nisam ja ukrao, ali otprilike prilika je da sam ga ja ukrao." Savin saputnik prizna kradju i pokaza mesto gde je bacio pevčevu glavu.
Od tada to mesto dobi ime Glavica, a selo u kome se zatekao Sveti Sava, dobi ime Prilike. Poznata je i druga legenda. Vuk bi rekao, isto to, samo malo drukčije.
U Prilike se stize asfaltnim putem koji je i jedini pravac kojim se od Pozege moze stići u naš kraj. Dok putujete kroz klisuru čini se da putovanju nikd kraja, da Malič postaje sve šumovitiji, da je Gradina sve kamenitija, a Moravica sve uza i nemirnija. Onda neočekivano izbijete na klanac, i pred vašim očima pruzilo se neveliko ali pitomo Priličko polje, oivičeno šumovitim brdima sa modrim obriscima Golije u daljini.
Po sred polja asfaltna traka vodi vas dalje. S desne strane teče Moravica, nekad bistra i čista plainska reka, danas, crvena i crna, najviše nesrećna zbog otpadnih industrijskih voda koje se bez trunke grize savesti ispuštaju u njene brazake. Priroda ovde nije škrtarila. Zbog toga sigurno ni prilička škola nije imala problema sa kadrovima. Prosvetni radnici smatrali su pravom srećom, pogotovu oni sa planine, ako dobiju Prilike. Svuda su prostrane livade, plodne njive, bogati voćnjaci.
Dvospratna školska zgrada zidana u obliku ćirilicnog slova "G" podignutaomanjem brezuljuku, dominira okolinu. To je i prvi krov koji ugledate kada se otud od klanca ukaze selo. Zapravo, bilo iz kog pravca da idete pred vašim očima bljesnu školski prozori i čini vam se kao da samo vas pozdravljaju.
