Na pitomoj visoravni zaklonjenoj gustim četinarskim šumama,na tromeđi Srbije,Crne Gore,Republike Srpske, nalaze se sela Krnjača, Ograde, Gornje i Donje Babine. U Srbiji je malo ko čuo za netaknutu prirodu ovog kraja, a Ograde su postale poznate u svetskim okvirima kada je na festivalu u Meksiku naš dokumentarni film „Maša na granici“ pre nekoliko godina dobio prvu nagradu.
Selo Ograde udaljeno je od Priboja gotovo šezdesetak kilometara, ali da bi se do njega stiglo, više puta treba prelaziti granicu sa BiH. Jedan put vodi iz Priboja (kome Krnjača administrativno i pripada), a drugi od Prijepolja i duži je petnaestak kilometara, preko prevoja Jabuka.
Ovaj zaseok dobio je ime po mnogobrojnim kamenim ogradama koje presecaju livade i šume. Meštani su sklanjali kamen sa imanja i tako dobijali nešto plodnog zemljišta, istovremeno ograđujući posede da im stoka ne odluta. U njemu je tek tridesetak kuća, ali je malo onih koje su nastanjene cele godine.
Pet kilometara od Ograda nalazi se Krnjača, od asfaltnog puta Priboj–Pljevlja udaljena oko dva kilometra. Ovaj kraj je idealan za razvoj seoskog turizma.
Po raznovrsnosti pejzaža, bogatstvu flore i faune, ovaj kraj podseća na Zlatibor, Taru i Zlatar. Ljudi okupljeni u „Planinskom đerdanu“,centru koji je u Priboju formiran za očuvanje tradicije ovih krajeva, čvrsto su odlučili da sačuvaju prelepa sela Ograde i Krnjača na 1.200 metara nadmorske visine. Njihova ljubav prema zavičaju svakako će im pomoći u tome. Onda će se češće čuti i pesme kao što su „Sva se sela pomalo nagela, a Poblaće ni abera nema“.