Mirišljavi zumbul je poreklom iz Anadolije i srednje Azije, gde se i danas može pronaći kao samonikla biljka. U Evropi se gaji od vremena starih Grka i Rimljana, o čemu svedoče dela Homera i Vergilija, u kojima su pomenuti ovi zvonasti cvetići opojnog mirisa. Zumbul je zatim „nestao" iz evropske istorije, da bi u 16. veku iz Turske i Irana bio donesen u zemlje zapadne Evrope.
U početku su njegove lukovice bile toliko skupe da su jedino bogataši mogli sebi da priušte da zumbulima ulepšaju bašte. Tek kada su Holanđani počeli sa masovnim uzgajanjem, njihov miris se raširio starim kontinentom. Koliko je ovaj prolećni cvet omiljen, govori i činjenica da je 7. mart proglašen Svetskim danom zumbula.
Zumbul se lako gaji, a osim zbog mirisa, popularan je i zbog lepih cvetova, čija boja varira od bele, preko žute, bledonarandžaste, ljubičaste, plave i nežnoružičaste, sve do crvene. Najčešće se sadi u bašti, gaji se i kao sobni cvet, a pogodan je i kao rezano cveće. Ako se drži u kući, bilo da je u saksiji, bilo u vazi, ne bi ga trebalo unositi u prostorije u kojima se provodi veći deo dana ili u spavaću sobu, jer njegov snažan miris može da izazove glavobolju. I oni koji imaju decu u kući trebalo bi da budu pažljivi sa zumbulom: ako se bilo koji deo biljke pojede, može da izazove stomačne probleme.
Lukovice zumbula sade se u jesen u zemlju bogatu humusom koja dobro propušta vodu. Izaberite za njih deo bašte koji je tokom celog dana obasjan suncem ili je u polusenci. Lukovice treba položiti u zemlju na dubini od 15 do 20 santimetara kako bi bile bezbedne od zimskih mrazeva. Razmak između njih trebalo bi da bude petnaestak santimetara. Mesnata kopljasta stabljika na kojoj će se rascvetati mnoštvo cvetića nalik na zvončiće izrašće iz lukovice u proleće. Stabljika sa cvetovima može se odseći i staviti u vazu, ali duge uzane listove ne bi trebalo dirati sve dok ne požute i sasuše se, pošto je njihova najvažnija uloga da lukovici obezbede hranljive materije potrebne za opstanak do naredne sezone cvetanja.
