Toma Zdravković, za prijatelje Dado, svet je ugledao 20. septembra 1938. u selu Pečenjevcu, kod Leskovca. Odrastao u nemaštini i siromaštvu, kao jedno od petoro dece, nije ni mogao da očekuje moralnu podršku Svevišnjeg. Brzo je shvatio da ga život na selu ne privlači, niti je sebe mogao da zamisli kao individulnog poljoprivrednog proizvođača koji šuruje sa društvenim sektorom. Umesto o njivi, dečački naivno, maštao je o pevanju: oni koji su ga slušali kako pevuši, vrteli su glavom i tvrdili da "tu ima nečega". Šta konkretno, nisu znali, jer im Toma, onako mršav i žgoljav, nikako nije ličio na pevača koji je u seoskim predstavama morao da bude korpulentan i jak. Ohrabren punoletstvom, Toma je rešio da krene u svet preko neizbežnog Leskovca. Tu je, sasvim slučajno, gladan i promrzao, upoznao Silvanu Barjaktarević (kasnije Armenulić) i na njenom primeru se uverio da od muzičke budućnosti ništa nema bez kafane.
Sredinom pedesetih, kafane su imale rang kulturnih ustanova. U njima se nije provodilo vreme — tu se živelo. Jelo, piće i domaćinska usluga bili su svetinja, baš kao i muzika na čijem se imenu gradio "imidž" kuće i njen ugled. Odlazak u kafanu bio je umetnički doživljaj, daleko sadržajniji od pokretnih filmskih slika ili pozorišne drame. Još kad krene pesma, u oblaku dima i hektolitru alkohola — umetnosti nikad kraja!
Po prvi put u takvom okolišu našao se Toma Zdravković u leskovačkoj "Dubočici". Nije mu bilo teško da uleti u film čiji su kadrovi, samo za posmatrače, stalno bili jednolični: tura pića, tura pesme, tura od gostiju, tura za goste. U muzikantskim krugovima brzo se čulo da u Leskovcu peva "neki Toma" i da sve zna: narodne, zabavne, starogradske pesme, francuske šansone i italijanske kancone. Sa reputacijom muzičkog mahera, uputio se u tuzlanski hotel "Bristor" i na licu mesta šarmirao publiku koja je iz večeri u veče punila salu. Postao je lokalni estradni heroj, ali se tim nije zadovoljavao: želeo je da sam nešto komponuje, prčkao je po klaviru, i konačno napravio pesmu "Anđela" za koju je bio ubeđen da je genijalna, ali kad je video da mu se orkestar smeje — shvatio je da još nije kompozitor.
U Tuzli se prvi put ozbiljno zaljubio. Upoznao je visoku, vitku plavušu Slavicu, rodom iz Travnika, studentkinju u Beogradu. Za nju je našao stan u Tuzli, maštao o venčanju, uveren da se tako moralne devojke više ne sreću. Jednog dana, našao je Slavičin dnevnik i šokirao se: njegova mezimica pedantno je vodila podatke o svom intimnom životu sa poznatim i nepoznatim muškarcima. Želeći da joj pruži još jednu priliku, po isteku ugovora u "Bristolu", Toma je Slavicu, preko Beograda, poveo u Novi Sad.
"Došli smo prvo u Beograd — pričao je Toma Zdravković novinaru Draganu Gajeru jula 1971. u "Politici ekspres". — U ono vreme bio mi je dobar prijatelj Dragan Toković koji je pevao u kafe-baru "Terazije". Obratio sam mu se za pomoć i zamolio ga da me preporuči nekom lokalu. Toković, veoma popularan, nije više hteo da peva u Bezistanu, pa me je upoznao sa šefom bara. Misleći da sam na nivou Dragana Tokovića, ponudio me je da ga zamenim. Sutradan je održana proba. Uhvatila me je grdna trema, jer su tad u kafe-baru u Bezistanu svirali najbolji muzičari, kao Vasa Belošević, saksofonista Caki ili Lale bubnjar. Da sve bude gore, na probi su se obreli i slavni fudbaleri Dragoslav Šekularac i Zoran Miladinović. Tad sam prvi put u životu video Šekularca. Ta velika imena su mi se podsmevala dok sam pevao... Utučen i iskompleksiran, uopšte nisam primetio da Slavica sedi sa Zoranom i da sa njim čavrlja kao sa starim prijateljem. Shvatio sam da tu nešto nije u redu tek kad sam im prišao. Pred celim društvom rekla je kako mora da obiđe neke prijateljice. Šta sam mogao nego da se složim. Vratio sam se u pustu sobu hotela "Balkan" (...) Nije se vratila do osam uveče, tako da sam opet krenuo iz hotela. Pojavila se tek posle ponoći, u društvu Zorana Miladinovića i nekih devojaka i mladića". Ne želeći da sebi prizna istinu, Toma je sa Slavicom krenuo u Novi Sad. Na jedvite jade dobio je angažman u hotelu "Vojvodina" i nastavio sa svojim ljubavnim mukama.
Nezadovoljstvo na privatnom planu reflektovalo se i na posao: Toma je tražio stepenicu više i konačno dobio priliku da 1962. peva u baru beogradskog "Metropola". U modi su bili šlageri i kancone tipa "Ave Marija", "Granada", "Katari" i "Gitara romana". Često je gostovao u okolini Beograda, pa je tako svratio i do Zrenjaninskog hotela "Vojvodina". Jedne večeri upoznao je zgodnu crnku: ime joj je bilo Olgica. Sasvim omađijan, zaboravivši na Slavicu, Toma ju je pitao da se uda za njega i da iznenađenje bude veće, devojka je pristala! Brak je izgledao uspešan sve dok Toma 1963. nije dobio poziv za vojsku: mada je brzo pušten, zbog slabog zdravlja, bračne trzavice su počele i nekoliko meseci kasnije Toma i Olgica su se razveli u Osijeku.
Kao što ostali svet menja košulje, Toma je u to doba menjao kafane: pevao je u novosadskom "Putniku", beogradskoj "Topčiderskoj noći" i na Svetom Stefanu.
"Odleteo sam do Titograda nekim starim "konvejerom" — pričao je Zdravković, u ispovesti za "TV Reviju" 1984. godine. — Stigao sam u Titograd uveče. Sećam se, došao sam do hotela "Crna Gora" i pitao se kako da dospem do Sv. Stefana. Niti znam gde je to, šta je, totalno nepoznat kraj! Predžonjao sam do jutra na nekoj klupi u parku, jer nisam imao lovu za hotel. Ma, love nikad nije bilo. Išlo se, tako, bez para (...) Tako sam stigao i do Svetog Stefana, upoznao orkestar i počeo da pevam na najlepšoj terasi na Jadranu.
Jednog dana, vraćajući se sa plaže, svratim do recepcije. Kažu, imaš telegram. Meni se godinama niko nije javljao. Ni od kuće, niti sa bilo koje strane. Ma, ni moji, iz Pečenjevca, prema Leskovcu, nisu mogli znati gde sam. Ja sam se od njih otkačio, i od kafane do kafane, po celoj zemlji... Uzmem telegram, a u njemu stoji da se hitno javim jednom lekaru u sarajevskoj bolnici. Lekar, koji je poslao telegram, dodaje da je Slavica teško bolesna i da želi da me vidi. To me je totalno šokiralo..."
Kad je stigao u Sarajevo, Slavicu nije mogao da prepozna: izgubila je trideset kilograma, bila neizlečivo bolesna. Samo je ćutala, ništa nije govorila. Sasvim razočaran, Toma se nije ni vraćao u Sveti Stefan. Želeo je da ostane u Sarajevu pored Slavice, ali angažman nije mogao da dobije. Morao je opet u Tuzlu, u "Bristol", gde mu je nekoliko dana kasnije stigao još jedan telegram, ovog puta sa obaveštenjem da je Slavica umrla. Nije imala ni dvadeset godina.
Tako je nastala pesma "Buket belih ruža" o čijoj genezi Toma nije javno govorio. Jedino je publika — još tada u "Bristolu" — osetila da Toma ne peva pesmu, već svoj život.
ON DRUKČIJE NIJE NI MOGAO...
Zdravkovićeva kafanska karijera, u međuvremenu, nastavila se angažmanom u niškom hotelu "Park", odakle je prešao u beogradski "Gradski podrum" gde je tri godine, svake večeri, pevao od osam do četiri ujutro. Nepopravljivo sentimentalan, Toma je inspiraciju crpeo iz ličnih iskustava: još jedan emocionalni tesnac rezultirao je pesmom "Ciganka" koja je hitro postala nova kafanska himna, ali je samo mali broj ljudi znao njenog autora. Kad je 1963. "Diskos" ponudio Zdravkoviću da snimi prvu ploču, ovaj je računao na "Ciganku", ali su odgovorni bili ubeđeni da ona nije hit. Odlučili su se za jednu Tominu novu melodiju "Što te večeras nema" koju su upakovali sa numerom Enrika Masijasa "Žena mog prijatelja" i pesmama "Deca zemlje" i "Esađerata".
"Diskos" je izdao prvu ploču bez ikakve reklame — zabeležio je Tomina sećanja novinar Dragan Gajer u "TV Reviji". — Tako je onda bilo: ko hoće da kupi, kupi. Bez ikakve najave, bez reklame, ništa! Kad je izašla nova ploča, pomislio sam da ću postati poznat, popularan. Ploča je izašla i ništa se nije dogodilo. Prvi put sam je video u izlogu radnje u "Albaniji". Uđem da vidim da li će neko da je kupi. Neke dve devojčice traže od prodavačice pesmu koju ova nije znala. Nešto kao: moj drug, pa žena, pa prijatelj... Ja shvatim da traže moju ploču, onu "Žena mog prijatelja" Enrika Masijasa. Prodavačica kaže da nemaju. Meni neprijatno, jer radi se o mojoj ploči. Ipak, objasnim prodavačici — eno je, tamo gore. Skine je i stavi na gramofon. Devojčice oduševljene. Jedna komentariše, držeći omot: Jeste, fino peva, ali je mnogo gadan! — Odmah sam zbrisao napolje da me ne prepoznaju..."
"Gradski podrum" nije zažalio što je angažovao Tomu. Naprotiv, mršavko koji po svim principima marketinga nikako ne bi smeo da uđe u kafanu, a kamoli da stane ispred mikrofona, magnetskom privlačnošću plenio je publiku, vodeći je u boemska raspoloženja neviđenom emocionalnom snagom. Zdravković ni tad nije imao gromki, zvonak glas koji je lomio čaše i lustere: njegovo oružje ležalo je u tananim nitima osećajnosti na čijim su se talasima gosti ljuljuškali, prepuštajući se Tominim pričama o sudbinskoj povezanosti kafane i ljubavi.
Da bi na ličnom primeru pokazao da je to tačno, Toma nije morao dugo da čeka. U "Podrumu" je upoznao Milicu, sa kojom se, posle nekoliko meseci, venčao. Svedoci onog vremena sećaju se da je Milica bila mirna i razložna, i uz nju, činilo se, i Toma više nije onaj stari: nije mnogo pio, manuo se kocke i boemskog društva koje ga je, po zlehudoj tradiciji, svuda pratilo. Pomirio se sa činjenicom da će ostati kafanski pevač i da od ploča ništa neće biti. U sklopu bračnog prevaspitavanja, prešao je u kafanu "Stadion": već posle nekoliko nedelja, za kafansku klijentelu Beograda "Stadion" je postao kultno mesto — tamo je pevao Toma Zdravković!
Nastupajući pred probranom publikom, Toma je do savršenstva izgradio svoju kafansku reputaciju. S lakoćom je "upravljao" gostima, menjao raspoloženje, kreirao atmosferu, pa je svima, osim Tomi, bilo logično što mu je Obrad Jovović, šef "Jugotonovog" predstavništva u Beogradu ponudio da snimi ploču. Bez velike nade, odneo je Jovoviću demo-snimke pesama "Ciganka", "Marta", "Nikad neću da te zaboravim" i "Anđela", a ovaj je Iliji Geniću poverio da uradi aranžmane. Na veliko Tomino čuđenje, ploča je brzo objavljena: dogodilo se, eto, da neko i održi dato obećanje! Singl je postao zlatan, što je Tomi otvorilo sva, do tad, zatvorena vrata.
Radio stanice i televizija više ga nisu zaobilazili, počeli su čak da se za njega interesuju i organizatori zabavnomuzičkih festivala, sasvim zbunjeni da li je ono što Toma komponuje i peva, narodna ili zabavna muzika. Ostaće zabeleženo da je na "Beogradskom proleću 69." Toma, u alternaciji sa Anom Štefok, pevao pesmu "Duška". Usledili su singlovi sa pesmama "Ja nemam nikog na svetu", "Rogonja", "Voli me do sutra" i "Kamena stena", i svima je bilo jasno da posle Tome Zdravkovića narodna muzika više nikad neće biti ista.
Primetili su ga čak i šefovi Splitskog festivala, pa su mu 1969. uputili poziv da učestvuje na velikoj internacionalnoj fešti. "Jugoton" je, međutim, smatrao da je bolje da Toma ode na festival "Ilidža 69." i peva pesmu Blagoja Kašanina "Odlazi, odlazi". U konkurenciji pevačkih legendi onog vremena — kakvi su bili Nedeljko Bilkić i Safet Isović, Toma, objektivno, nije imao šta da traži. Zauzeo je drugo mesto, ali se u Beograd vratio sa najvećim hitom festivala: za samo dva meseca singl je prodat u 100.000 primeraka! Bio je to početak gazdovanja Tome Zdravkovića: kad je Mehi Puziću dao pesmu "Majko, majko", koju je ovaj prodao u neverovatnih 500.000 primeraka (postoji verzija da je otišlo i čitavih 700.000 komada!), shvatio je da poseduje redak talenat hitmejkera. Pod Tominim prstima sve se pretvaralo u zlato!
