Đura Jakšić Srbiji ostavio neprocenjivo pesničko bogatstvo

Đura Jakšić Srbiji ostavio neprocenjivo pesničko bogatstvo

U širokom razmahnutom pokretu srpskog romantizma Đura Jakšić zauzima istaknuto mesto: uz Branka Radičevića, Jovana Jovanovića-Zmaja, i Lazu Kostića, on predstavlja najdoslednijeg i najplodnijeg pobornika romantičarskog shvatanja književnosti. Sopstvena ličnost i sopstvena osećanja istaknuti u prvi plan, nacionalni i ljubavni zanosi, preuveličavanja ličnih problema, oduševljenja i shvatanja, snažni izrazi i bujne slike — sve ono što je bilo karakteristično za pesništvo naših romantičara — odlikuje i poeziju Đure Jakšića.

Ali razlike u životnim sudbinama naših pesnika stvorile su i velike razlike u njihovoj poeziji. Neko je od njih imao više, a neko manje mogućnosti da upozna puteve velikih literatura, da se potpunije obrazuje, da usvoji znanja koja će talentu dati pravi oblik, zamah i sadržaj. U manje razvijenim sredinama životne prilike imaju više uticaja na razvoj književne delatnosti jednog pisca. Đura Jakšić — koji je živeo po najzabačenijim palankama obrenovićevske Srbije, bio je manje izložen značajnijim književnim uticajima i manje spreman da ih upozna i primi, i njegov životni i literarni put mnogo se presudnije prepliću, postaju neraskidivi. Život Đure Jakšića bio je izuzetan, snage pesimizma u njemu bile su neobično jake, i to je njegovoj poeziji dalo poseban ton i sadržaj.

Rođen 1832. godine u Srpskoj Crnji, u svešteničkoj porodici, Jakšić je krenuo putem punim neuspeha i nedaća. Prekinuo je neuspešno školovanje i zaposlio se kao šegrt u trgovini; u nekoliko mahova vraćao se opet u školu, ali dalje od trećeg razreda gimnazije nije stigao. Učio je slikarstvo u Temišvaru, Pešti i Velikom Bečkereku (kod poznatog Srpskog slikara Konstantina Danila). Zaveden uticajem Austrije i pogrešno ocenivši značaj i ciljeve mađarske revolucije, učestvuje u njenom ugušenju, 1848. i 1849. godine. Zatim odlazi na slikarske studije u Beč, ubrzo ih napušta, luta po Vojvodini, životari od slikanja i pisanja, pomišlja čak da ode u kaluđere, a onda 1857. godine, počinje njegovo mukotrpno službovanje po srpskim selima. Te godine Đura Jakšić je postavljen za učitelja u Podgorcu, u Timočkoj krajini. Nezadovoljan, promenio je nekoliko mesta službovanja, ali spokojstva nigde nije našao. On sa strahom oseća kako sve njegove mogućnosti, i slikarske i literarne, gube zamah i propadaju. Godine 1861, u želji da usavrši svoje likovno obrazovanje, ponovo odlazi u Beč. gde je za dalje učenje imao premnogo godina, a premalo volje i snage. Već iduće godine vraća se u Srbiju, učiteljuje u Požarevcu i Kragujevcu, u Sabanti i Rači Kragujevačkoj, ali, i pored svih napora, ne uspeva da obezbedi životna sredstva svojoj porodici. Pored nemaštine prate ga i druge neprilike: kao dopisnik opozicionih listova izazvao je gnev provincijskih političkih veličina, zbog čega je otpušten iz državne službe, pretučen i zajedno sa porodicom izbačen na ulicu. Usred zime, po snežnim mećavama, obilazi moravske manastire i popravlja ikonostase. Tek 1873. godine dobija mesto korektora u Državnoj štampariji u Beogradu, u kojoj radi do kraja života. Materijalne prilike su postale malo sređenije i snošljivije, ali pesnika je i dalje pratilo nerazumevanje. Godine 1878. objavljuje pripovetku "Ranjenik", u kojoj je kritikovao povlačenje srpske vojske iz Bosne. Ovom pripovetkom osetio se pogođen general Alimpić, po čijem je naređenju to povlačenje izvršeno; generalov gnev je Đuru Jakšića doveo na optuženičku klupu Prekog suda, koji ga je osudio na 15 dana zatvora. Dok se taj slučaj još povlačio po sudskim kancelarijama, Đura Jakšić je umro, 16. novembra 1878, optužen, osuđen i neshvaćen.

Sve te nedaće nerazumevanje sredine, oskudica, sukobi s predstavnicima vlasti, nesređen život, bez stalne službe i redovnih prihoda, kazne, premeštaji, mučne seobe, bolesti i glad, pritisak snažne građanske birokratije, nezadovoljstvo sobom, saznanje da ni u čemu nije stigao do kraja, da su njegove mogućnosti ugušene bedom i borbom za svakidašnji hleb — sve je to učinilo da Jakšić postane, pre svega, pesnik protesta i gorčine.

Gonjen iz bede u nesreću, iz poraza u poniženje, iz bolnice u tamnicu, Đura Jakšić je stvorio književno delo znatnog obima i nejednake vrednosti. Ogledao se u pisanju drama u stihu (SEOBA SRBALJA, JELISAVETA i STANOJE GLAVAŠ), pripovedaka, epskih i lirskih pesama. Izvesnog uspeha na sceni, imala je jedino njegova drama STANOJE GLAVAŠ, delom zbog toga što je tema bila bliska našim pozorišnim gledaocima, delom zbog poletnog stiha Jakšićevog, koji je svojom čvrstinom i snažnom melodijom mogao da ponese publiku. Određen značaj u književnoistorijskom smislu imaju i Jakšićeve romantičarske pripovetke, u kojima se u izvesnom stepenu odražavao život tadašnje sredine. Ta slika savremenog života bila je u ovim pripovetkama izražena na neuverljiv način, jezikom vatrene i prenaglašene romantičarske fraze. Realistički sadržaj i romantičarska forma čine ove pripovetke izveštačenim, tako da će vrednost Jakšićeve proze nadrasti i osporiti već prvi realistički pripovedači. Slabiju stranu Jakšićevog književnog dela čine i njegove epske pesme. Beskrajan niz stihova, mnogobrojni i razvučeni opisi i poređenja, razvodnjene slike i zatamnjen smisao, — to su odlike i rezultati Jakšićevih napora u stvaranju epske pesme...

U svojoj ljubavnoj, socijalnoj, rodoljubivoj i pesimističkoj lirici, međutim, Đura Jakšić je ostvario mnogo veće i trajnije vrednosti.

Teme njegove ljubavne lirike bile su uobičajene za ono doba: Jakšić je slikao opšte situacije i opšta osećanja, ali su svemu tome davali toplinu njegova iskrenost i snažna osećanja; do viših misaonih dometa nije se uzdigao, ali je stvorio nekoliko ljupkih, toplih i jednostavnih lirskih crteža. Bez mnogo reči, lakim i jednostavnim stihom, on uspeva da izrazi svoja osećanja i da snažno deluje na čitaoca. I sve to postiže bez velikih i naročito razvijenih umetničkih sredstava, čisto kao u crtežu, koristeći se samo onom neobjašnjivom i teško ostvarljivom snagom pesničke jednostavnosti, (kao u pesmama) "Mila", "Na noćištu", "Da l' to", "Kroz ponoć", "Kao kroz maglu").

Još su značajniji Jakšićevi dometi u oblasti rodoljubive poezije. Sa mnogo zanosa i patetike, uobičajene u ono vreme, on stvara raznovrsno i originalno rodoljubivo pesništvo. Ima i kod njega plamenih poziva u boj, ima krvi, baruta i bojnih pokliča, i svih onih bombastih fraza kojima su se koristili mnogi njegovi savremenici. Ali one pesme u kojima se Jakšić oslobađao nacionalno-romantičarskog šablona i masovnih zanosa, predstavljaju domet koji ga obeležava kao jednog od naših najboljih rodoljubivih pesnika. Njegova "Otadžbina", puna strasnog zamaha, ostvarena u jednom komadu, koji podseća na mramorne i kamene blokove — gorda, preteća, puna eksplozivne i čiste snage — predstavlja samo jedan vid njegovog rodoljubivog pesništva. Đura Jakšić ume da bude i polemičar ("Ćutite, ćut'te!"), ume da se posluži nekim odlikama dobre retorike ("Padajte, braćo!"), ume da uputi oštar prekor i da se gorko podsmehne ("Otac i sin"). Posebna vrlina njegove rodoljubive lirike je u tome što ona u određenom trenutku zalazi i u oblast socijalnih problema i odnosa. Jakšićevo rodoljublje postaje složenije, istinitije, ubedljivije. On vidi i bedu seljaka ("Ratar") i izopačenost kaluđera ("Kaluđeri"), vidi ravnodušnost velikih evropskih sila prema sudbini malih naroda ("Jevropi"), i svom snagom svog zakasnelog romantičarskog zamaha slika naličje svojih rodoljubivih zanosa, dopirući tako do granica realističkog prikazivanja. Zalazeći u oblasti do tada nepoznate našoj poeziji, Jakšić je prokrčio put "Rodoljubivim pesmama" Veljka Petrovića i čitavom nizu socijalnih pesnika.

I ljubavne i rodoljubive Jakšićeve pesme imaju mnogo slabosti. One obično predstavljaju pravu i neposrednu reakciju na neki događaj, tako da je mnogo šta u njima ostalo nedorađeno. Ali tamo gde je sam život učinio da se Jakšić veže za jednu temu — za patnju — gde se pesnik duže bavio jednim problemom, njegova misao postaje zrelija, stih plemenitiji, umetnost trajnija. Jezičke greške i pesničke neskladnosti svedene su na najmanju meru, rečnik postaje bogatiji, slike sažetije i upečatljivije, stih prirodniji ("Na Liparu", "Ponoć", "Orao", "Božji dar"). Iako Jakšić, kad se meri ceo obim njegovog dela, mora da podnese težinu ozbiljnije kritike, ipak, kad se mere njegovi rodoljubivi i, još više, njegovi pesimistički stihovi, on se pridružuje najvećim pesničkim vrednostima svoga doba.

Kad izražava pesimistička raspoloženja, Đura Jakšić je sposoban i za lirske tvorevine najfinije i najtrajnije građe ("Ponoć"), i za viziju koja nadrasta svakodnevne teškoće i dobija kosmičke razmere ("Vetar dune ... "). Tu se dokazuje duboka veza između njegovih stihova i njegovog života. Svoje lične nedaće on nije umeo da savlada, nadraste i odbaci, ali je umeo da ih izrazi u stihovima znatne umetničke snage. Beda je sigurno onemogućila Đuru Jakšića da mnoga svoja dela učini boljim, ali ga je ona upoznala i sa naličjem bučno proklamovanih slobodarskih principa, sa siromaštvom seljaka, sa licemerstvom i koristoljubljem političara, bogataša i lažnih rodoljuba. I kada se pažljivije prouči njegova biografija, postaju razumljivi i njegovi pesnički porazi, i njegove greške, i njegovo nevoljno proslavljanje dinastičkih ličnosti; postaje razumljivo što je baš on pokrenuo tokove socijalne poezije i što je u našu poeziju uneo polemičke tonove i živo angažovanje u borbi protiv ljudske nesreće; postaje razumljivo što su mu stihovi puni razočaranja i što su mu takvi stihovi najbolji od svega što je napisao. U jednom pismu Jakšić kaže: "I pevao samo i radio sam — u mome položenju (položaju—prim. Lj. S.) niko ne bi više mogao... "

U takvim uslovima, odvojen od uticaja velikih kulturnih centara, nedoškolovan, bačen u zabitna planinska sela, provodeći život po iznajmljenim sobama, po krčmama, po školama koje prokišnjavaju, seleći svoju decu i sirotinju na škripavim volujskim kolima, pešačeći po moravskim snegovima, stalno pod prismotrom sumnjičavih političara i strogih cenzora, Jakšić je učinio mnogo, ostavivši svoje pesničko bogatstvo onima koji su ga kažnjavali siromaštvom.

Autor: Ljubomir Simović

Đura Jakšić | P E S M E | Izbor i pogovor Ljubomir Simović

Podeli ovu vest

06/10/2013 0 comment

Na tri kilometara od Aleksandrovca, u podnožju Kopaonika, Goča i Željina nalazi se Etno selo "Latkovac". Ukoliko mislite da putovanje kroz vreme nije moguće, varate se. Ovde možete doživeti potpuno brisanje vremenskih granica, vraćanje precima i prirodi, uživati u jednostavnosti nekadašnjeg načina života. Ovde se odmora telo i duša i um, a ...

01/02/2018 0 comment

Februar je čudan mesec. Kolebljiv i neodlučan. Možda zato što je najkraći. Mesec koji nagoveštava kraj mesojeđu, mesec karnevala,mesec ...

24/05/2018 0 comment

Praznik slovenskih svetitelja Ćirila i Metodija danas obeležavaju vernici SPC-a ali i vernici drugih slovenskih zemalja kao dan sećanja na ...

19/05/2018 0 comment

Slaveći istorijske pobede, ali i ljudske, intimne trijumfe često suviše male za stranice istorije, petnaesta Noć muzeja ove godine biće ...

24/05/2018 0 comment

U Sremskim Karlovacima poslednjeg vikenda u maju održava se tradicionalni FESTIVAL KUGLOFA. Ove godine je to sedamnaesti po redu i održava se od 25. ...

O Portalu

Portal koji promoviše Srbiju i njene vrednosti. Sve na jednom mestu, priča o Srbiji koju volimo, njenoj tradiciji, lepotama, ljudima i događajima.

Najnovije vesti

Newsletter

Budite u toku sa najnovijim vestima i informacijama na našem portalu!