Ljubav na prvi pogled kralja Petra Drugog i grčke princeze Aleksandre - Ratni svatovi srpskog kralja

Ljubav na prvi pogled kralja Petra Drugog  i grčke princeze Aleksandre - Ratni svatovi srpskog kralja

Ljubav "na prvi pogled" između kralja Petra II Karađorđevića i grčke princeze Aleksandre začela se s proleća, 12. aprila 1942, na čajanci posvećenoj "Jugoslovenskom danu", koju je organizovao Klub savezničkih oficira, solidarišući se sa jugoslovenskim narodom pod Hitlerovom čizmom.

Aleksandra i Petar: za potrebe zvanične, dvorske fotografije Petru je potureno jastuče - bio je tri santimetra niži od buduće supruge

Na čaju je bilo i nekoliko grčkih ministara, koji su prisustvom pokazivali tradicionalno prijateljstvo prema Jugoslaviji. Protokol-majstori mladog jugoslovenskog kralja, utegnutog u englesku avijatičarsku uniformu, smestili su između engleske markize Taunšend i mlade grčke princeze Aleksandre, posmrtno priznate kćeri grčkog kralja Aleksandra I, koji je iznenada umro od trovanja krvi 25. oktobra 1920. Za ruku ga je ugrizao njegov majmun ljubimac. Umro je u najvećim mukama, četiri meseca pre Aleksandrinog rođenja. Na čajanci toga je dana bila i Aleksandrina majka, Aspazija Manos, ćerka jednog činovnika na grčkom kraljevskom dvoru, koju je Aleksandar I na samrti priznao za zakonitu ženu.

- Odlazeći u Oficirski klub u Grosvener hausu u Londonu - zapisao je Petar II Karađorđević u svojim memoarima - na jednoj čajanci prvi put sam sreo grčku princezu Aleksandru. Sećam se, da sam brinuo zbog govora koji se tada od mene očekivao. Jedna od prvih stvari koju sam joj rekao bila je. "Šta bih tim ljudima trebalo reći"? Ona mi je predložila nekoliko tema. Bio je to za mene sudbonosni susret".

Ima brakova iz ljubavi, ima ih iz računa" - objašnjavao je Kosta St. Pavlović, u to vreme šef kabineta predsednika Jugoslovenske vlade u izbeglištvu, Slobodana Jovanovića. "Ima i brakova iz razuma, koji se, kada su kraljevi u pitanju nazivaju brakovima iz državnog interesa. Ovaj brak nije bio iz računa, jer princeza Aleksandra nije imala nikakav miraz. Još je jasnije, da taj brak nije bio iz državnog interesa, jer svi oni koji su koliko-toliko mogli da predstavljaju državu listom su bili protiv braka Petra i Aleksandre. Taj brak bio je, koliko nam se čini, proizvod mladenačke ljubavi i spletkarenja Aleksandrine majke, gdje Aspazije".

Ni slavni pisac Miloš Crnjanski ne veruje u "obostranu ljubav na prvi pogled", između Petra i Aleksandre, ali on za razliku od Koste St. Pavlovića za glavnog provodadžiju i krivca označava Vinstona Čerčila, engleskog premijera.

Kraljeve žive oči, gotovo pakosne

- Kada je PetarII stigao u London, njegovi najbliži su bili Čerčilovi. Čerčilova je zasluga što se jugoslovenski kralj oženio usred rata, što među srpskim kraljevima nije uobičajeno.

Crnjanski nije voleo Petra II Karađorđevića. U svojim memoarima nazvao ga je lažovom nakon izjava mladog kralja da su "Aleksandra od Grčke" i njena mati Aspazija "jedini članovi grčke kraljevske porodice sa grčkom krvi".

- Mati "njenog veličanstva" - cinično objašnjava Crnjanski - je jedna gospođica Manos, jedna od triju sestara dobro poznatih u Atini, koja je bila ljubavnica kralja Aleksandra i već tri meseca u drugom stanju kao gospođica, u trenutku kada se desila nesreća (ugriz majmuna) koja joj je donela titulu "princeze".

Drugi susret Petra i Aleksandre opet "slučajno" za mladog kralja "Petra od Jugoslavije" upriličen je kod Leopolda S. Emerija, engleskog državnog sekretara za Indiju. Posle oficirske čajanke Aleksandra je u svoj dnevnik zapisala: "Primetila sam da je nešto niži od mene i da su njegove oči žive, gotovo pakosne".

Zaljubljeni Petar u svojim sećanjima piše, da su on i Aleksandra u kući Emerijevih bili neučtivi gosti, "umesto da se izmešamo sa ostalim, seli smo zajedno u jedan ugao zadubljeni u razgovor...".

Treći susret je bio u pozorištu. Aleksandra se poverava majci da je sve zaljubljenija u "Petra od Jugoslavije". A kada je majci jednog dana rekla "Petar me je zaprosio i ja sam pristala", princeza Aspazija, za koju Mihailo Marić kaže da nikada nije imala titulu kraljice, nije mogla poverovati. Radovala se jer se navikla na bezbrižan dvorski život a znala je i za veličinu apanaže jugoslovenske kraljevske porodice.

Protiv kraljeve ženidbe prvi su ustali predsednik jugoslovenske vlade, Slobodan Jovanović i ministar spoljnih poslova, Momčilo Ninčić. Petru i njegovoj majci, kraljici Mariji, rekli su da mu "narod nikada neće oprostiti ženidbu usred rata".

Ministar dr Časlav M. Nikolić pominje tri najveće tragedije kralja Petra II Karađorđevića, koje su istovremeno i tragedije zemlje i naroda od koga je potekao: pogibiju njegovog oca Aleksandra u Marselju, 27. mart 1941. i Čerčilovu izdaju kralja i nacionalne Jugoslavije. U vreme očeve smrti Petru je bilo jedanaest godina, 27. marta 1941. sedamnaest, a u trećoj tragediji imao je samo 21 godinu. A njegova četvrta životna tregedija bio je neuspeli brak sa Aleksandrom od Grčke, kome je kumovalo zlo vreme i visoka politika, domaća i svetska.

Kraljevska svadba, Kralj u omiljenoj avijatičarskoj uniformi, kraljica u pozajmljenoj venčanici: bračni par sa kraljevićima Tomislavom i Andrejom

Britanski ambasador pri Jugoslovenskoj kraljevskoj vladi u Londonu, ser Džordž Vilijam Rendel, u jednom izveštaju od 1. juna 1942. godine, obavestio je Forin ofis kako jugoslovenski predsednik Jovanović i ministar Ninčić ubrzavaju zvaničnu posetu Petra II Karađorđevića SAD. Računaju da će se tamo provoditi i zaboraviti grčku princezu, inače, "skladno razvijenu, u punom cvetu devojaštva, privlačnu i simpatičnu".

Slovenački predstavnik u jugoslovenskoj vladi, Miha Krek, 6. juna 1942, ambasadoru Rendelu rekao je da su Jovanovićevi i Ninčićevi argumenti protiv kraljeve ženidbe, dok u njegovoj zemlji traje rat, sasvim smešni. Čak je izmislio kako su tri srpska kralja tokom istorije usred rata pravili svatove. Jedino se, kažu istoričari, knez Milan ženio za vreme Hercegovačkog ustanka.

Za kraljeve svatove usred rata koji je besneo u Jugoslaviji bili su i Hrvati a najglasniji potpredsednik vlade dr Juraj Krnjević. On je ambasadoru Rendelu ogovarao i predsednika Jugoslovenske vlade Jovanovića, tvrdeći kako je jedan dan za kraljevo venčanje sa Aleksandrom a drugi dan protiv. Ali, ni posle razgovora sa kraljicom Marijom, Petrovom materom, predsednik Jovanović nije popustio. Ratni brak Petra i grčke princeze u Srbiji će biti objašnjen kao "iznošenje pečenja na svadbenu trpezu pripremljenu za daću srpskim rodoljubima".

Čerčil kao kraljev navodadžija

Važnije je, međutim, osvetliti ulogu britanskog premijera Vinstona Čerčila, u ljubavnom romanu sa tragičnim završetkom, o jugoslovenskom kralju Petru II Karađorđeviću i grčkoj princezi Aleksandri iz morganatskog (nepriličnog) braka između grčkog kralja Aleksandra I i građanke Aspazije Manos. Crnjanski je tvrdio da je taj "love story" od početka do kraja režirao upravo Čerčil.

Međutim, pretresajući britanske dokumente, Kosta St. Pavlović, autor knjižice "Ženidba kralja Petra Drugog", kojaje u Londonu objavljena 1975. godine, pronašao je originalno pismo Petra II Čerčilu, od 31. marta 1943:
"Kako tražim da Vas vidim, to osećam da valja da Vas pismeno izvestim o cilju svoje posete, jer je to moja lična zamisao. Mlad sam čovek, jako zaljubljen u svoju zemlju i u svoju verenicu, i hteo bi da izvršim svoju dužnost prema obema".

Čerčilu je potanko objasnio, da će dužnost prema svojoj zemlji, koja je za njega na prvom mestu, najbolje izvršiti, ako se venča sa Aleksandrom. Zaljubljeno je uveravao svog dobrotvora da će njegova ženidba, protiv koje je čitava jugoslovenska vlada, "ujedinjavajuće uticati na narod, i da će biti umirujući činilac i u posleratnoj obnovi zemlje."

U martu 1943, kada je pisao ovo pismo, Petar II nije imao ni dvadeset godina. Međutim, infantilna poruka Čerčilu da "samo oženjen sa Aleksandrom koju neizmerno i nežno voli, može uzeti učešća u oslobođenju svog naroda", navela je Miloša Crnjanskog, koji izgleda organski nije podnosio ni Petra, ni prethodne Karađorđeviće, da u "Embahadama" do kraja ocrni mladog zaljubljenog kralja i Jugoslovensku vladu u emigraciji.

Kralj traži saglasnost od đenerala Mihailovića

Pragmatični Čerčil je intimno pismo Petra II umnožio i jedan primerak poslao svom ministru spoljnih poslova, Entoni Idnu, a drugi predsedniku jugoslovenske vlade Slobodanu Jovanoviću, predlažući da se sa Petrovim mogućim venčanjem, upozna i đeneral Draža Mihailović, u Otadžbini, i čitavo srpsko javno mnjenje. Po saglasnost u zemlju poslat je major Vlastimir Razdjalovski. Vinston Čerčil je ocenio da će odlazak i povratak glasnika potrajati, pa je u pismu kralju Petru II, 15. aprila 1943. predložio da se ta procedura skrati. Da bi došao do što skorijeg Mihailovićevog odgovora Čerčil je predložio da se Petar đeneralu u Otadžbini obrati telegrafom. Zaljubljeni kralj je, naravno, poslušao i 21. aprila napisao:

- Dragi moj đenerale Mihailoviću, kao što znate grčka princeza Aleksandra i ja se volimo i vereni smo već godinu dana, pošto je to odobrila moja majka, kraljica Marija, princeza - majka Aspazija, kralj Jelina (Grčka) i moj kum engleski kralj Đorđe, predsednik mog Ministarskog saveta (Slobodan Jovanović) i ministar inostranih poslova (Ninčić), također su saglasni, ali smatraju da se zvanično venčanje obelodani kada budu povoljnije prilike u zemlji.

Draža Mihailović je odmah shvatio, kao i Ministarski savet vlade u izgnanstvu, da mladi kralj trenutno više voli Aleksandru od otadžbine, pa mu je iz daleka savetovao:

- Što se tiče samog venčanja, moje je mišljenje da se ono, makar i skromno i bez svečanosti, ne bi smelo obaviti dok narod, koji sada tako šta ne očekuje, ne bude od moje strane na to pripremljen. Pripremanje naroda nameravam izvesti preko svojih komandanata, čija će dužnost biti da ubede narod da je korak koje Vaše veličanstvo preduzima u interesu njegovog dobra, - odgovorio je Mihailović 27. maja 1943.

Kraljeva tašta protiv kraljeve vlade

Umesto javnog saopštenja o veridbi usaglašenoj na svim nivoima, jugoslovenska vlada u izgnanstvu, predveče, 31. maja 1943. izdala je neočekivano saopštenje, koje je parafirao i zaljubljeni osamnaestogodišnji kralj Petar:

- Povodom glasova koji kruže o ženidbi jugoslovenskog kralja Petra i, u vezi s tim, o tobožnoj krizi vlade, saopštavamo da pitanje kraljeve ženidbe nije raspravljano u Ministarskom savetu i da su svi glasovi u vezi s tim i sa nekom vladinom krizom neosnovani".

Kraljica-Majka Marija, i princ Petar Karađorđević: Majka nije došla na Petrovu svadbu, zvanično se izgovorivši "zuboboljom"

Aleksandrina majka, princeza Aspazija, navodno se onesvestila kada je to pročitala u štampi. Odmah je našla vezu, u večernjem listu "Star", koji je objavio njen komentar, ali u ime dece:

- Zajednički su, kralj Petar, i princeza Aleksandra, porekli glasove da će se odmah venčati. Ali su o tome govorili sa žaljenjem. "Razume se da bismo voleli da se venčamo što pre. Mi ćemo se svakako venčati posle rata", izjavio je Petar II.

Jugoslovenska vlada je ovo Aspazijino uplitanje primila sa velikim negodovanjem, i već 17. juna 1943. Slobodan Jovanović je napisao ostavku svoje vlade. Odmah se proneo glas da je Aspazija oborila jugoslovensku vladu.

Vredno je zabeležiti, piše Kosta St. Pavlović, da je kralj Petar, koji ranije nije bio naročito naklonjen Hrvatima, počeo da ih podržava otkad se uverio da su oni i Slovenci, za razliku od Srba, spremni da podrže njegov brak i venčanje usred rata. I Slobodan Jovanović sumnja da bi hrvatski predstavnik u vladi Juraj Krnjević, uspeo izazvati krizu vlade bez podrške kralja Petra.

Kraljevsko venčanje i pozajmljena venčanica

Venčanje kralja Petra i grčke princeze Aleksandre, obavljeno je 20. marta 1944. godine u zgradi jugoslovenske ambasade u Londonu, u Grosvenor stritu. Buduća srpska kraljica Aleksandra na venčanje je došla u pozajmljenoj venčanici Mami Lajam, koju je nešto pre oženio Petrov dalji rođak, ruski princ Vsevold. Aleksandra je bila oduševljena jer Vsevold je bio sin princeze Jelene Karađorđević Romanovski. Ljuta zbog isforsiranog venčanja, kraljica - mati Marija nije došla na Petrovo venčanje. Poručila je da je boli zub. Zajedljivi Miloš Crnjanski ovako opisuje kraljevo venčanje:

"Venčanje je, dakle obavljeno u ambasadi Jugoslavije, u vreme dok se Evropa gušila u krvi i užasu i cela Jugoslavija nalazila na groblju. Što se tiče venčanja, ono je bilo jako veselo. Dok je premijer ženidbenog ministarstva, Purić, silazio, lep kao lepi Ciganin, supruga Milana Gavrilovića, rekla je: fali mu samo još ćemane. Petar se venčao u uniformi avijatičara, koja nije bila ni po našem ni po engleskom propisu. Čerčil je rekao, "prirodno je što se Petar II ženi u predvečerje svog odlaska u rat".

Svi koji su poznavali kralja Petra kažu da je bio veseo, bezbrižan i zaljubljen. A Crnjanski dodaje da se "stalno cerekao i ništa nije razumeo". I da je mnogo pio.

Prve bračne neprilike mladom kralju i kraljici Aleksandri priredio je Tito, uskraćujući rentu iz Jugoslavije. Poslednja isplata bila je za avgust 1945. Do tada kraljevski bračni par trošio je nedeljno 600 funti. To se sada prepolovilo. Morali su, zatim, napustiti ambasadu gde su stanovali. Nameravali su da se odsele u Pariz ali Francuzi nisu hteli Petru dati vizu. Zemlja se tek oporavljala od rata a u Marselju je ubijen Petrov otac pa je ocenjeno, da, i tek svrgnuti jugoslovenski kralj, takođe može postati magnet za nekog atentatora. Dva meseca proveli su u neizvesnosti u Sen Moricu. Ovako je to kraljica Aleksandra opisala u svojim memoarima:

Kralj bez zaposlenja

"Iznenadno i užasavajuće zatišje je stupilo u Petrov život. Ništa nije imao da radi, igde da ide, i malo čemu da se nada. Istina, još uvek je bio u vezi sa političarima neki od njih su ga pratili i u Švajcarsku, ali su mu se njihove diskusije i planovi činili besmislenim i neodređenim. Beskrajno su pričali šta bi moglo biti da je bilo. Oživljavali su stare argumente i staru čemer. Petar, naročito nije mogao zaboraviti hvatanje i suđenje đeneralu Mihailoviću".

Najzad je javljeno da će dobiti privremenu francusku vizu. Jedan detalj iz Aleksandrinih memoara, o kraljevoj depresiji, najbolje govori o njegovom sveopštem razočaranju. Kraljica Aleksandra piše da je ironično govorio:

"Ja sam nezaposleni kralj a jedini posao koji znam je kako biti kralj. Obučavali su me za kraljevstvo otkako sam rođen. Ne, nisam mogao studirati inženjerstvo, ne nisam mogao ostati u mornarici, ne nisam mogao reskirati svoj život u ratnom vazduhoplovstvu. Utrošili su na hiljade funti, praveći, kako se ispostavilo, od mene neupotrebljivog pojedinca. Ali uspeli su u tom da zavolim svoj posao. Hoću da budem kralj i nizašta drugo nisam spreman".

U prisustvu kralja Petra II nije se smela spominjati Jugoslavija, nije se smeo spominjati novac, nije se smeo spominjati kraljevski dvor, kuća ni dom. Razgovori između Aleksandre i Petra ličili su na razgovore dva kultivisana stranca - bili su besmisleni i prazni. U jesen 1947. godine Aleksandra je, kao i Petar, žarko poželela da zajedno otputuju u Ameriku. Međutim u Vašingtonu, oko kralja Petra su se počele vrzmati mlade, lepe i slobodoumne Amerikanke i Aleksandra je osetila ljubomoru. Htela je da što pre napuste Novi svet. Petra je, međutim, taj svet oduševio "zbog dinamike". Vratili su se u Evropu gde je opet Petar počeo tugovati za Amerikom.

- Uzalud, Sandra sve je uzalud - rekao je jednog dana Petar, zapisala je u sećanjima Aleksandra - Isuviše mi nedostaje Amerika. Vraćam se tamo.

Bila je to završnica Petrove "ljubavi na prvi pogled" ali i kraljev kraj. Ali i kraljičin. Oboje su postali "miljenici" medija. Francuski list "Erdus dimanš" objavio je da je sirota srpska kraljica Aleksandra na rukama stalno nosila dve ogromne srebrne narukvice "da bi prikrila na rucitragove koje su zauvek ostavili noževi od brijača". Ali nije to bio jedini način na koji je ona pokušavala da se ubije, piše dalje ovaj list, i hronološki ređa da je 1953. godine progutala celu kutiju barbiturata, jer joj je Petar iz Pariza poručio da želi da se razvede. Sledeći put skočila je sa drugog sprata, ali je pala u vodu i dobila samo laku upalu pluća. Smrt se za stalno nastanila između Petra i Aleksandre.

Kralj na dnu svojih jada

Pakao se razbuktavao i u Petru. Radoje L. Knežević, u predgovoru Pavlovićevoj "Ženidbi kralja Petra Drugog" piše da je "dno jada bilo" kada je mladi kralj po ko zna koji put pokleknuo pred Čerčilom i 2. septembra 1944. i zapretio četnicima i drugim borcima u Otadžbini:

"Ko ne priđe Maršalu Titu, neće uspeti da se oslobodi izdajničkog žiga ni pred narodom ni pred istorijom."

To ga je celog života grizlo, pritiskivalo kao sinji kamen, progonilo kao one legendarne zmijokose furije. Miloš Crnjanski potseća da "kralj Petar Poslednji", nije ispunio ni očev zavet:

- Ma šta se desilo, ma šta radio, zapamti da ti je dužnost, čak i ako te to napravi nepopularnim, da čuvaš jedinstvo Jugoslavije, jer budućnost celog sveta zavisi od toga" - savetovao je otac Petru.

Kosta Pavlović svoju knjigu o kraljevoj ženidbi završava konstatacijom nekog psihijatra:

"Bivši kralj nigde nije mogao da se skrasi. Neprestano je putovao između Engleske, Francuske, Monaka, Švajcarske i SAD, svraćajući i do Španije, Italije i Nemačke. Deda mu je nazvan Oslobodiocem, otac Ujediniteljem. Petar II bi se mogao nazvati Nesrećnikom, jer je bio zaista nesrećna i tragična ličnost."

Bele ruže na Kraljevom odru

Posebno je tragičan kraj njegovog životnog puta, koji opisuje raskolnik Petar Salata, paroh srpske crkve u Arkadiji, predgrađu Los Anđelesa:

- Kralj kao da nije bio svestan da umire. Pravio je planove. Govorio je da će živeti na jezeru Taho, u Kaliforniji, da će ići u lov i robolov. I da će kupiti automobilsku prikolicu u kojoj će živeti.

Kralj Petar Drugi je 18. februara 1970. dovezen u bolnicu Sen Kler, u NJujorku. Predlagano mu je da lečenje nastavi u Čikagu, ali on je po svaku cenu tražio da to bude negde u Kaliforniji. U Los Anđeles, 16. marta 1970, prebacili su ga njegov ađutant Jovan Obradović i otac Vasilije Vejnović iz crkve "Sv. Sava". Nakon prvog pregleda u kalifornijskoj bolnici "Holi Park", dr Frank Lou je rekao:"Kralj umire, neće živeti duže od nekoliko dana."

Dr Miler, profesor interne medicine na kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelesu, predložio je da se Petar II odmah prebaci u bolnicu "Džon Vesli", jer ona je tada imala najbolje specijaliste za bolesti jetre na Zapadu. Međutim, u toj bolnici nije bilo slobodnog kreveta za srpskog kralja. Kada je pao u agoniju, 4. aprila, konačno je pronađen slobodan krevet u bolnici " Džon Vesli" i najveći specijalista za bolesti jetre, dr Tefler Rejnolds, tu je, posle četiri dana, Petra vratio iz agonije. Tu su ga posetili princ Tomislav i Petrov sin Aleksandar. Tomislav je još za kraljeva života zahtevao da se posmrtni Petrovi ostaci prebace u London. Da se sahrani pored majke Marije. Svoj 47. rođendan Kralj Petar II Karađorđević proslavio je u tužnom okruženju, bolnici za rekonvalescente blizu okeana, "Plaja Del Rekonvalesent Hospital".

Tih dana Petar Salata i neki drugi imućniji Srbi u Americi došli su na ideju o presađivanju jetre. Trebalo je samo naći darodavca. Odluka o presađivanju doneta je 23. septembra, kada je Petrovo zdravlje, neočekivano krenulo nagore, posle iznenadnog priliva krvi u pluća. "Darodavac jetre" bila je petnaestogodišnja devojčica iz Kalifornije, poginula u saobraćajnoj nesreći. Međutim, transplantacija je bila moguća samo u Denveru, gde je Petar, istog dana, oko osam časova uveče, tajno prebačen specijalnim avionom. Srbi su samo taj let platili

2 700000 dolara. Kraljica Aleksandra je bila nepoverljiva ali je u telefonskom razgovoru pristala da se obavi transplantacija. Operacija je trajala šest časova, Petra je operisao dr Tomas Stargl. Posle nekoliko dana saopšteno je da je kraljevo telo prihvatilo tuđu jetru ali, Petar je, teško dišući, životario još 25 dana. Umro je 3. novembra 1970. godine.

Sudbina nametnula trnov venac

Opraštajući se od Kralja Petra II Karađorđevića, Dragiša Kašiković je naglašavao političku notu:

- Zbogom naš miljeni sapatniče, tešku Krunu nisi dugo nosio. Morao si u izgnanstvo. Postao si naš prvi emigrant. Zbogom naš čestiti gospodaru, rat se završio ali našom zemljom nisu polja cvetala. Pšenica nije dozrela među drvenim krstovima. Zbogom mili zemljače, sudbina ti je trnov venac nametnula. Nosio si ga hrabro - Karađorđevski. Mi ti se kunemo svojom čašću i imenom da ćemo te preneti na Oplenac. U slobodnu Srbiju koju ti sudbina nije dodelila da ponovo vidiš.

Petar II je, navodno po sopstvenoj volji, sahranjen u crkvi "Svetog Save" u Libertvilu državi Ilinois na putu između Čikaga i Milvokija. Na ulazu u manastir je spomenik kraljevom "ministru vojnom", đeneralu Draži Mihailoviću. U porti iza oltara sahranjen je i Konstantin Fotić, kraljevski ambasador u Vašingtonu. Na Petrovoj sahrani Aleksandra nije bila, poslala je samo venac od belih ruža. Nije došao ni sin Aleksandar, ni princ Tomislav. Jedino je iz Portugala, avionom doleteo mlađi Petrov brat, Andrej.

Autor: Pero Stanivuković,srpsko nasleđe

Podeli ovu vest

30/09/2015 0 comment

Iako se za delo Evlije Čelebije vezuju brojne sumnje oko njegove verodostojnosti, ono ipak ostaje redak izvor saznanja o srpskim gradovima par vekova unazad i ponajviše o svakodnevici naših predaka čiji su životi bili tako različiti od naših. Evlija Čelebija nije bio strogi učenjak, precizni istoričar koji suvoparno ispisuje činjenice. Često se ...

18/11/2019 0 comment

Jedna od najstarijih sorti jabuka u našim krajevima. Plod jabuke Šumatovka je sitan i srednje krupan, crvene boje i blago ...

04/12/2019 0 comment

 Preseveta Bogorodica je prva zavetovana device u istoriji hrišćanstva.Na ovaj dan u Jerusalimu je izvršen svečani čin ...

05/11/2019 0 comment

U 2019. godini, proslava Dana Muzeja primenjene umetnosti u Beogradu, 06. novembra, proteći će u znaku mode. Tim povodom biće otvorena izložba Moda u ...

01/12/2019 0 comment

Sneg može da napada i ranije, ali prava zima počinje u decembru, pa po velikim vejavicama i smetovima koji su zasipali i zatrpavali naselja ,ovaj ...

O Portalu

Portal koji promoviše Srbiju i njene vrednosti. Sve na jednom mestu, priča o Srbiji koju volimo, njenoj tradiciji, lepotama, ljudima i događajima.

Najnovije vesti

Newsletter

Budite u toku sa najnovijim vestima i informacijama na našem portalu!