Kako je prvi telefon stigao u Beograd - prvo srpsko "halo"

Kako je prvi telefon stigao u Beograd - prvo srpsko "halo"

U zgradi gde se nalazila kafana "Tri lista duvana"; na prvom spratu, desio se prvi telefonski razgovor u Beogradu.

To istorijsko "alo", izrečeno je  14. marta 1883. godine. Dakle, samo sedam godina posle Belovog pronalaska čudesne sprave pomoću koje se "govori na daleko".

Čovek koji je pokušao da za ovo korisno sredstvo zainteresuje stare Beograđane zvao se Panta Mihajlović, savetnik i drugar Nikole Tesle. Rođen je u srcu Mačve, u selu Bogatić, odakle ga je jedan trgovac odveo u Beč na školovanje. Put ga vodi u Švajcarsku, potom u Berlin, gde već kao priznati stručnjak radi kod firme "Simens-Halske".

Stekavši izvestan kapital, a poznajući dobro sve probleme telefonskihuređaja,Mihajlo-vić je pokušao da i u Srbiji uvede telefonske veze. No, stari konzervativni Beograd nije još bio spreman da prihvati prednost jedne nove tehnike.

"Bio sam neverovatan idealista. Dođem u Srbiju, iako sammogao da pravim velike poslove u Nemačkoj ili ma gde drugde, da učestvujem u ratu 1876. Kad se rat završio imao sam strašnih dana. Godine 1882, sećam se kao danas, pada mi na pamet da instališem telefon u Beogradu. Niko tu nije imao pojma o telefonu" - ostalo je zapisano negde u zaostavštini Pante Mihajlovića.

Svoju zamisao realizovao je, a ukazom od 27. novembra 1882, dobio povlasticu za podizanje telefonskih štacija u Beogradu, odnosno u Srbiji. Preko oglasa u listu "Videlo" obavestiojepoštovanograđan-stvo da je preduzeo pripreme i da će pristupiti radu, pa poziva "zainteresovane da se prijave upisa radi". Lice koje je želelo telefon moralo se obavezati "da će najmanje tri godine plaćati za svaku štaciju po varoši iznos od 20 dinara mesečno, a van varoši od svakog kilometra po 10 dinara više".

Početkom naredne godine gospodin Panta pokušava da zainteresuje državne organe za svoj projekat: tako je posetio ondašnjeg ministra vojske Tešu Nikolića, čija su se odeljenja nalazila na spratu zgrade u Ulici Miloša Velikog iznad kafane "Tri lista duvana", i predložio mu da instališe telefon za vojne potrebe. Ministar ga pažljivo sasluša, pa ga povede do prozora i pokaže mu u dvorištu tri konjanika.

- Vidiš li ove?

- Vidim, konjanici...

- Pa šta će meni onda taj tvoj telefon, kad ovi moji momci mogu za tri minuta da stignu do grada i jave šta treba? Man se ti ćorava posla...

Međutim, Mihajlovićje bio uporan i rešen da ga ubedi, te ode do pukovnika Koste Radosavljevića, docnije ministra građevina, i sa njim se dogovori da na svoju ruku postavi telefonsku liniju od vojnog odeljenja do žandarmerijske stanice na Paliluli.

Sutradan, kad je ministar stigao u kancelariju, umalo ga "šlog strefi„: na njegovom stolu stajao je neki rog iz koga je izlazio nekakav kreštav ljudski glas. Vrteo je s nevericom, i ponavljao:

- To je taj telefon, a ko li to govori?

Saginjao se ispod stola, zagledao po ormarima da za svaki slučaj proveri da ga ovo belosvetsko spadalo ne namagarči. Iako mu je g-din Panta nekoliko puta objašnjavao princip rada, ministar vojske ništa nije razumeo. Tek kada je razmenio koju sa pukovnikom Kostom koji se nalazio s one strane žice, izašaoje i pozvao ostale oficire.

- Gospodo, hajde da vidite čudo neviđeno - telefon!

Prve ustanove koje su telefonski povezane u Beogradu, bile su Velika škola (kapetan-Mišino zdanje) i Požarna komanda, dvor i Uprava grada, Narodna Skupština i ministarstvo unutrašnjih dela, Narodna banka i ministarstvo finansija.

Kako su sredstva predviđena za podizanje telefonskih linija brisana u budžetu za sledeću godinu, a na Mihajlovićev oglas javio se samo jedan pretplatnik - tada poznati industrijalac Đorđe Vajfert, naš prvi "telefonista" razočaran neuspelim poduhvatom u koji je uložio svu svoju imovinu, diže ruke od Srbije i odlazi za Ameriku. Međutim, nije dugo izdržao u tuđini i vraća se u zavičaj, ali ovog puta se zapošljava u službi državne železnice, gde ostaje sve do penzionisanja 1919. godine.

Garašanin i Kralj

Kako to često biva, kad se sudbina poigra sa nama, ovaj pionir savremenih tele-veza u nas, nikad nije smogao dovoljno para da bi imao telefon u svom stanu. Umro je 7. februara 1932. godine.

Od prvog telefonskog razgovora i bezusešnih pokušaja Pante Mihajlovića da za "ovo čudo neviđeno„ zainteresuje širi krug korisnika, do uspostavljanja javnog telefonskog saobraćaja u Srbiji, preteklo je više od jedne decenije.Dimitrije C.Đorđević, jedan od prvih telegrafista, zabeležio je da je za vreme srpsko-bugarskog rata, u toku primirja, januara 1886. godine, bila uspostavljena telefonska veza između Beograda i Niša. Vrhovna komanda, nezadovoljna brzinom otpremanja depeša, izdala je naređenje Anti Jovanoviću, inspektoru vojnih telegrafa, da za osamnaest sati uspostavi telefonsku vezu između ova dva grada. Pošto je naređenje trebalo izvršiti u tako kratkom roku, pokušaj je izveden pomoću starih telegrafskih žica, koje su stvarale velike smetnje. Telefonske aparate i materijal u Nišu su doneli Dragomir Brzak, sekretar PT odeljenja, i mehaničar Gustav Haber.

Povezivanje Beograda sa Nišom očekivalo se sa najvećim nestrpljenjem.Razgovor su vodili kralj Milan Obrenović, iz Niša, i Milutin Garašanin, ministar inostranih dela, iz Beograda. Veze su bile slabe tako da se Beograd jedva čuo. Upozoren da govori jače, Garašanin je odgovorio:

-Veličanstvo, ja govorim tako jako, da kad bi se popeo na toranj Saborne crkve, vi biste me morali čuti u nišu i bez telefona.

Ovaj odgovor se do duše nije čuo u Nišu, pa je tako propaoprvi pokušaj uspostavljanja međugradske veze.

Pretplatnik sa brojem 13

Dve godine kasnije, na predlog načelnika PT odeljenja Ž. Anđelića, u interesu "bržeg sporazumevanja i rada, koji u mnogim prilikama valja odmah u minutu raspraviti", odobreno je da se "Odeljenje poštansko-telegrafsko", veže telefonom sa Ministarstvom narodne privrede, centralom i staničnom poštom,Telegrafom i ekonomijom poštanskom„.

Za ovu svrhu odobren je iznos od 1.300 dinara za nabavku: šest mikro telefona po 140 dinara, pet sistema po 70, šest gromobrana po 50 i dvadeset elemenata Leklanšeovih po 34 dinara. Za nadnice i nepredviđene troškove odobreno je još 300 dinara. Nabavka je izvršena kod firme "Tajrih i Leopold" u Beču, a celokupan posao odobrio je ministar Narodne privrede, 26. jula 1888. godine.

Nabavka materijala i aparata, donošenje zakonskih akata o regulisanju javnog telefonskog saobraćaja potrajalo je gotovo punih devet godina, sve do maja 1887. kad je proradila prva centarala sa tri tendera i bila postavljena u zgradi "Kolarac" u kojoj se tada nalazila Glavna beogradska pošta i Glavni telegraf. Tom prilikom, putem štampe obavešteno je "građanstvo naše prestonice da se za njegovu privatnu upotrebu pruža mogućnost korišćenja telefonskim saobraćajnim sredstvom, tom kulturnom tekovinom novijeg doba, koju imaju svi gradovi u Evropi". Načelnik PTT odeljenja Stevan Popović održao je čak i konferenciju za štampu, kojoj su pored novinara prisustvovali bankari, privrednici i trgovci. Kao što predstavljate, g. PanteMihajlovića, normalno, ovog puta se niko nije setio.

I pored isticanja potreba i lepih želja, na poziv za pretplatu prijavio se mali broj građana. Prvi je "povukao nogu"LJuba Bojović, novinar i njegov telefon dobio je broj 1. Kad se došlo do broja 13, stalo se, jer ga niko nije hteo, a jedan poznati beogradski advokat poručio je po svom pisaru da neće broj 13, niti dve ili tri cifre čiji zbir iznosi 13. Na kraju, kako to obično biva, sve se lepo završilo: telefon broj 13 dobio je LJuba Srećković za beogradsku klanicu

Zbog slabog odziva naših predaka, PTT uprava preduzela je veliku agitaciju među građanima, a telegrafski činovnici su obilazili trgovce po Knez Mihailovoj ulici i pokušavali da ih ubede u značaj Belovog pronalaska. međutim, ni to nije bilo od velike koristi. Početkom septembra 1899, Glavna telefonska stanica u Beogradu imala je samo 28 pretplatnika. Godišnja pretplata za sve telefone postavljene u hotelima, kafanama, kupatilima, pozorištima, i svim zgradama koje služe za javne skupove i zabave, iznosila je 250 dinara, a za sve ostale 125 dinara godišnje. Svaki razgovor u javnim telefonskim govornicama u trajanju od pet minuta naplaćivao se u radnom vremenu pola dinara, a posle toga ceo dinar, jedan kompletan mikrotelefonski aparat koštao je 120 dinara, koliko je i iznosila mesečna plata službenice.

Dobri poznavaoci monetarnih i ekonomskih kretanja tvrde da su ti iznosi bili mnogo jevtiniji nego što su današnji troškovi za uvođenje kućnog telefona, a da ne govorimo o ceni koja se plaća da bi čovek postao nosilac i imalac mobilnog telefona.

Podeli ovu vest

07/09/2016 0 comment

Izložba "Praviti i piti rakiju" autora Josifa Vacića, otvorena je u Manakovoj kući. Na izložbi će biti predstavljen istorijat i okvir pravila vezanih za pravljenje i pijenje rakije u srpskom narodu, kao i narodna verovanja vezana za to piće, bez kojeg teško može da prođe bilo koji srpski običaj. Osim fotografija i predmeta iz ...

10/07/2018 0 comment

NikolaTesla, slavni srpski naučnik jedan je od najvećih svetskih genijalaca svih vremena. Možda ste se zapitali,kako je postizao vrhunsku ...

14/09/2019 0 comment

Manastir Tuman vekovima stoji kao temelj svedočenja naše istorije, i neprocenjive vrednosti kulturnog značaja Srbije, takođe i okupljanja ...

04/10/2019 0 comment

Festival igre i muzike “Zov ravnice” realizuje se sa ciljem praćenja mladih i talentovanih ljudi u oblasti muzike i igre prvenstveno zbog ...

16/10/2019 0 comment

Prvobitno istkan kao upotrebni predmet, pirotski ćilim je odavno prevazišao razloge nastanka i postao statusni simbol. Označavao je ...

O Portalu

Portal koji promoviše Srbiju i njene vrednosti. Sve na jednom mestu, priča o Srbiji koju volimo, njenoj tradiciji, lepotama, ljudima i događajima.

Najnovije vesti

Newsletter

Budite u toku sa najnovijim vestima i informacijama na našem portalu!