Ženidba Dušanova - junaštvo i legenda u srpskoj narodnoj pesmi

Ženidba Dušanova - junaštvo i legenda u srpskoj narodnoj pesmi

Motivi epskih narodnih pesama najviše su vezani za junačke podvige koje junak, čini iz osećanja pravde, humanosti ili ljubavi. Iako su junakove namere najčešće plemenite, njegovi postupci mogu ponekad da pređu i u grubost i nemilosrdnu surovost. Istina, slika koju nam o pojedinim istorijskim ličnostima i događajima daju epske narodne pesme nije uvek ni pravedna ni tačna. Tako, na primer, o Kraljeviću Marku ispevano je najviše narodnih pesama od svih ličnostc o kojima se u našim pesmama peva, a istorija ne zna za takav njegov značaj, niti poznaje mnoga od tih herojskih dela koja mu pripisuje narodni pevač. Bilo je u našoj prošlosti više značajnijih ličnosti, ali je njih epska narodna poezija kao motiv uzimala neuporedivo manje, dok je oko Marka Kraljevića isplela legendu. Ima više, i to različitih i međusobno suprotnih, objašnjenja zašto se tako dogodilo, ali konačan i tačan odgovor ipak nije mogućno dati. Ipak, kao neko opštije objašnjenje ove pojave moramo imati u vidu sledeće:

— dela narodne književnosti prenosila su se s kolena na koleno usmenim putem, a što je vreme dalje odmicalo, prava i istinita slika sve je više bledela, događaji i junaci počeli su se postepeno mešati, pa se jednoj ličnosti počelo pripisivati ono što je učinila druga, a mesto događaja, a i vreme, pomerani su, bez obzira na istorijske činjenice, koje, uostalom, i nisu čoveku iz kasnijeg doba i drugog kraja mogle biti poznate;

— iz svesti ljudi te sredine nije bilo iščezlo ni mitsko predstavljanje sveta i života, pa je i ono obojilo epsku narodnu pesmu razarajući istorijsku istinu, a stvarajući legendu, i onda iz takvog spoja izgradilo poetsku viziju;

— u pojedine likove narodne epske poezije ugrađeni su, često sa mnogo stvaralačkog talenta, snovi, težnje, želje, nade ljudi te sredine, koje su oni pretvarali, kad to nije bilo mogućno u životnoj stvarnosti, u poetsku viziju mnogostrukog značenja.

Uz Marka Kraljevića splela se legenda i ona je bila inspiracija za mnoge narodne pesme o njemu.

Između pisane i usmene književnosti, osim znatnog broja zajedničkih osobina, postoje i razlike. I dela pisane književnosti i dela usmene književnosti stvara pojedinac obdaren za književno stvaranje. Međutim, dok u pisanoj književnosti stvaraočevo delo dobija svoj konačan, pismeno zabeležen oblik i sadržinu, to nije slučaj sa delima usmene književnosti. Delu usmene književnosti njegov stvaralac, daje samo prvi oblik, praoblik. Pesma, pripovetka ili bilo koja druga književna vrsta usmene književnosti, ne bivaju prilikom svog nastanka zabeležene i zbog toga ne dobijaju svoj konačan oblik i sadržinu. Nastala u jednom kraju, u jednom mestu, u određenoj kući, ta dela se prenose u selo, iz njega u drugo, i ko zna koliko stotina ili, nekad, i hiljada kilometara odu dalje. Ona nastaju u jednom određenom vremenu, ali se prenose iz tog vremena u vremena koja dolaze posle njega; prenose se s jednog naraštaja na drugi, s kolena na koleno, predaju s oca na sina, i to nekad traje i višestoleća — ona postaju predanje. U tom prenošenju iz jednog kraja u drugi, često i seobama većih masa narodnih, u tom predavanju s pokolenja na pokolenje delo usmene književnosti ne može da bude sačuvano u svojoj prvobitnosti, u praobliku koji mu je dao njegov stvaralac, nego se ono menja sve dok ne nestane uslova za nastajanje usmene književnosti. Prema tome, nema nikakve sumnje da delo usmene narodne književnosti doživljava stalne promene i nanovo se uobličava sa izvesnim, nekad većim, nekad manjim,izmenama; nekad se ono proširuje dodavanjem novih pojedinosti, nekad sužava izostavljvanjem ponečeg; nekad se uzme deo iz neke druge pesme ili pripovetke i pripoji delu s kojim prvobitno nije imao nikakve veze; nekad se uz jednu ličnost povezuju junačka ili druga dela niza drugih ličnosti ili junaka. U tim izmenama, preradama, doradama, menjanjima učestvuju mnogi pojedinci, neki sa većim, a neki sa manjim talentom za književno stvaranje, pa je ono nataj način i kolektivno delo. U tome je i opravdanje što usmenu književnost obično nazivamo i narodna književnost.

macevanje

I prvobitni stvaralac jednog dela usmene književnosti i kasniji učesnici u menjanju prvobitnog dela, praoblika, ostaju nepoznati, anonimni (grčki: anonymos = bezimeni). Izuzetaka ima samo kada je neko delo usmene književnosti ubrzo posle nastanka zabeležio neki zapisivač ili skupljač narodne književnosti, no to su samo retki izuzeci od pravila. Iako su, kad je reč o stvaraocima usmene književnosti, u pitanju talentovaniji pojedinci, ipak se oni obično ne izdvajaju po svojim shvatanjima i odnosu prema pojavama o kojima pevaju ili pričaju od sredine kojoj pripadaju, nego su joj sasvim bliski i izjednačuju se u tom pogledu s njom; samo što opšta shvatanja umeju književno izraziti sa više sposobnosti.

Udaljujući se često od mesta gde je nastala, i vremena u kome je nastala, narodna pesma može u sebi da sadrži i promenu mesta radnje u odnosu na istorijsku istinu, ali, još češće; i više vremenskih slojeva, više epoha istorijskog razvitka, stopljenih u jednu poetsku celinu, u raznim pesmama ili pripovetkama na različite načine.

U pesmi Ženidba Dušanova, na primer, mogli bismo možda otkriti više vremenskih slojeva koji su se slili u celovitu u pevačevu viziju. Jedan od tih slojeva je srednjovekovno ili feudalno-viteški. Sve ono što Miloš Voinović čini pod Leđanom-gradom liči na viteške (riterske) feudalne turnire, u kojima su se vitezovi nadmetali u duelima ili borili na život i smrt. Drugi je, opet, u izrazitom osećanju rodovske zajednice zbog koje Voinovići ne mogu da puste Dušana bez nekoga bliskoga po rodu ko će mu se "naći u nevolji". U tom se može naslutiti trag patrijarhalno-rodbinskog društva, koje je srpski feudalizam prevazišao, ali koje je produžilo da žIvi u donjim društvenim slojevima i pod Turcima. Treći sloj je očigledno seoskog porekla; njime narodni pevač opevani događaj još više približava seoskoj sredini. Miloš Voinović, carev sestrić, čuva ovce u planini, kao da nije vlastelin nego seljak, ovčar. Četvrti sloj je verovatno proistekao iz iskustva koje nije bilo iskustvo seoske sredine, a karakterizuje ga neverovanje Latinima: "Latini su stare varalice". Peti sloj je nesumnjivo najstariji, pradavni, i vidimo ga samo u Balačkovoj figuri. Balačko ima tri glave, od kojih iz jedne plamen žeže, iz druge mraz bije ... Taj peti sloj je očigledno poreklom iz pradavnih vremena kada se život sagledavao na mitski način.

Tako se četiri-pet vremenski različitih vizija sveta i života stapaju u jednu poetsku sliku junačkog podviga i doraslosti Miloša Voinovića svakoj prepreci i svakoj teškoći. Očigledno je da je prvobitno zamišljena i ispevana pesma prošla kroz mnoge pesničke dogradnje i prerade, spajanja i promene dok nije konačno zabeležena. Danas nije mogućno reći da li je prvobitna ili nešto kasnija verzija ove pesme bila poetski uspelija od ove koju poznajemo, pa ni to kakva je uopšte bila. Motiv oko koga su sazdani ovi slojevi raznih epoha — da se do devojke dolazi pošto se uspešno savladaju određeni zadaci ili prepreke postavljene da se pokaže junaštvo — poznat je i u usmenoj književnosti nekih drugih naroda.

Analizom nekih drugih epskih narodnih pesama još bismo se više mogli uveriti u slojevitost ove vrste usmene književnosti.

ŽENIDBA DUŠANOVA

Kad se ženi Srpski car Stjepane,
Na daleko zaprosi đevojku,
U Leđanu gradu Latinskome,
U Latinskog kralja Mijaila,
Po imenu Roksandu đevojku;
Car je prosi, i kralj mu je daje.
Car isprosi po knjigam' đevojku,
Pak doziva Todora vezira:
"Slugo moja, Todore vezire!
"Da mi ideš bijelu Leđanu
"Mome tastu, kralju Mijailu,
"Da mi s njime svadbu ugovoriš,
"Kada ćemo poći po đevojku,
"Koliko li povesti svatova;
"Da mi vidiš Roksandu đevojku,
"Može l' biti za cara carica,
"Može l' biti svoj zemlji gospođa;
"Da je vidiš, i da prstenuješ."
Veli njemu Todore vezire:
"Hoću, care, dragi gospodine."
Pak s' opremi, ode u Latine.
Kada dođe bijelu Leđanu,
Lijepo ga kralju dočekao;
Vino piše neđeljicu dana;
Tada reče Todore vezire:
"Prijatelju, Mijailo kralju!
"Nije mene care opravio,
"Da ja pijem po Leđanu vino,
"Već da s tobom svadbu ugovorim,
"Kad će care doći po đevojku
"U koje li doba od godine,
"Koliko l' će povesti svatova;
"I da vidim Roksandu đevojku,
"Da je vidim, i da prstenujem."
Tada reče Mijailo kralju:
"Prijatelju, Todore vezire!
"Što me care za svatove pita,
"Neka kupi, koliko mu drago;
"Po đevojku, kada njemu drago;
Nego ćeš mi cara pozdraviti,
"Nek ne vodi svoja dva sestrića,
"Dva sestrića, dva Voinovića,
"Vukašina i s njim Petrašina;
"U piću su teške pijanice,
"A u kavzi ljute kavgadžije;
Opiće se, zametnuće kavgu,
"Pak je teško dževap dati kavzi
"U našemu bijelu Leđanu.
"A đevojku sada ćeš viđeti,
"I prsten joj dati po zakonu."
A kada je tavna noćca došla,
Ne donose voštane svijeće,
Već po mraku izvode đevojku;
Kad to viđe Todore vezire,
On izvadi od zlata prstenje
Sa biserom i dragim kamenjem,
Razasja se soba od kamenja,
Taka mu se učini đevojka,
Da je ljepša od bijele vile;
Prstenova Roksandu đevojku
I dade joj hiljadu dukata,
I đevojku braća odvedoše.
Kad u jutru jutro osvanulo,
Opremi se Todore vezire,
Pak otide bijelu Prizrenu.
Kada dođe bijelu Prizrenu,
Pita njega Srpski car Stjepane.
"Slugo moja, Todore vezire!
"Viđe li mi Roksandu đevojku?
"Viđe li je, i prstenova li?
"Što govori kralju Mijailo?"
Todor njemu sve po redu kaže:
Viđeh, care, i prstenovah je;
"Da kakva je Roksanda đevojka!
"Onakove u Srbina nema.
"Dobro zbori kralju Mijailo:
"Po đevojku, kada tebe drago,
"Svata kupi, koliko ti drago,
"Samo te je kralju pozdravio,
"Da ne vodiš dva sestrića tvoja,
"Dva sestrića, dva Voinovića;
"U piću su teške pijanice,
"A u kavzi ljute kavgadžije,
"Opiće se, zametnuće kavgu,
"Pak je teško dževap dati kavzi
"U Leđanu gradu Latinskome."
Kad to začu Srpski car Stjepane,
Udari se rukom po koljenu;
"Jao mene do Boga miloga!
"Dotle li se zulum oglasio
"Od sestrića od Voinovića!
"A tako mi moje vjere tvrde!
"Dokle mene to veselje prođe,
"Obojicu hoću objesiti
"O vratima grada Vučitrna,
"Po svijetu da me ne sramote."
Stade care kupiti svatove,
Skupi svata dvanaest hiljada,
Pak podiže niz Kosovo ravno.
Kad su bili ispod Vučitrna,
Gledala ih dva Voinovića,
Među sobom mladi govorili:
"Što l' se ujak na nas rasrdio,
"Te nas ne šće zvati u svatove?
"Netko nas je njemu opadnuo,
"S njega živa meso otpadalo!
"Car otide u zemlju Latinsku,
"A junaka sa sobom ne ima
"Ni jednoga od roda svojega,
"Koji bi mu bio u nevolji,
"Ako bi mu bilo za nevolju;
"Latini su stare varalice,
"Ujaka će našeg pogubiti,
"A nezvani ići ne smijemo."
Veli njima ostarjela majka:
"Đeco moja, dva Voinovića!
"Vi imate brata u planini :
"Kod ovaca, Miloš-čobanina,
"Najmlađi je, a najbolji junak,
"A za njega care i ne znade;
"Pošljite mu list knjige bijele,
"Neka dođe gradu Vučitrnu,
"Ne piš'te mu, što je i kako je,
"Već pišite: ""Majka je na smrti,
""Pak te zove, da te blagosovi,
""Da na tebe kletva ne ostane;
""Nego brže hodi b'jelu dvoru,
""Ne bi l' živu zastanuo majku.""
To su braća majku poslušala,
Brže pišu knjigu na koljenu,
Te je šalju u Šaru planinu,
Svome bratu Miloš-čobaninu:
"Oj Milošu, naš rođeni brate!
"Brže da si gradu Vučitrnu,
"Stara nam je majka na umoru,
"Pak me zove, da te blagosovi,
"Da na tebe kletva ne ostane."
Kada Miloš sitnu knjigu primi,
Knjigu gleda, a suze proljeva.
Pita njega trideset čobana:
"O Milošu, naša poglavice!
"I do sad su knjige dolazile,
"Al' se nisu sa suzam' učile;
"Otkud knjiga? ako Boga znadeš!"
Skoči Miloš na noge lagane,
Pa govori svojim čobanima:
"Oj čobani, moja braćo draga!
"Ova knjiga jest od dvora moga:
"Stara mi je na umoru majka,
"Pak me zove, da me blagosovi,
"Da na mene kletva ne ostane;
"Vi čuvajte po planini ovce,
"Dok ja odem i natrag se vratim"
Ode Miloš gradu Vučitrnu,
Kad je bio blizu b'jela dvora,
Dva su brata pred njeg' išetala,
A za njima ostarjela majka;
Veli njima Miloš čobanine:
"Za što, braćo, ako Boga znate!
"Bez nevolje jer gradit' nevolju?"
Vele njemu do dva mila brata:
"Hodi, brate, ima i nevolje."
U b'jela se lica izljubiše,
Miloš majku u bijelu ruku.
Stadoše mu redom kazivati,
Kako care ode po đevojku
Na daleko u zemlju Latinsku,
A ne zove svojijeh sestrića:
"Već, Milošu, naš rođeni brate!
"Hoćeš, brate, nezvan za ujakom
"U svatove poći nazorice?
"Ako njemu bude do nevolje,
"Da se njemu u nevolji nađeš;
"Ako li mu ne bude nevolje,
"Možeš doći, da se ne kazuješ."
To je Miloš jedva dočekao:
"Hoću, bogme, moja braćo draga!
"Kad ujaku ne ću, da kome ću?"
Tad' ga braća opremat' stadoše:
Ode Petar opremat' kulaša,
A Vukašin oprema Miloša:
Na njeg' meće tananu košulju,
Do pojasa od čistoga zlata,
Od pojasa od bijele svile;
Po košulji tri tanke đečerme,
Pak dolamu sa tridest putaca,
Po dolami toke sakovane,
Zlatne toke od četiri oke;
A na noge kovče i čakšire;
A svrh svega Bugar:kabanicu,
I na glavu Bugarsku šubaru:
Načini se crni Bugarine,
Ni braća ga poznati ne mogu;
Dadoše mu koplje ubojito
I mač zelen staroga Voina;
Petrašin mu izvede kulaša
Međedinom svega opšivena,
Da kulaša care ne poznade.
L'jepo su ga braća sjetovala:
"Kad, Milošu, dostigneš svatove,
"Pitaće te, tko si, i otkud si:
"Ti se kaži zemlje Karavlaške:
"Služio sam bega Radul-bega,
"Ne šće mene službu da isplati,
"Pak ja pođoh u svijet bijeli,
"Da đegođi bolje službe tražim;
"Pak sam čuo za svate careve,
"I prist'o sam nezvan za svatovi
"Rad' komada ljeba bijeloga
"I rad' čaše crvenoga vina.""
"Čuvaj dobro dizgen od kulaša,
"Jer se kulaš jeste naučio
"Putovati s konjma carevijem."
Tada Miloš okrenu kulaša,
Pak za carem ode u svatove,
Na Zagorju sustiže svatove.
Pitaju ga kićeni svatovi:
"Otkud ideš, mlađano Bugarče?"
Miloš im se iz daleka kaže,
K'o što su ga braća naučila.
Lijepo ga svati dočekaše:
"Dobro doš'o, mlađano Bugarče!
"Nek je jedan više u družini."
Kad su bili putem putujući:
Zlu nauku Miloš naučio
Kod ovaca u Šari planini,
Pospavati svagda oko podne;
On zadrema na konju kulašu;
Kako dizgen oslabi kulašu,
Diže glavu, ode kroz svatove,
Obaljuje konje i junake,
Dokle dođe konji ma carevijem,
Kako dođe, s njima u red stade
Lale šćahu biti Bugarina,
Al' ne dade Srpski car Stjepane:
"Ne udrite mlađano Bugarče,
"Bugarče se spavat' naučilo
"Po planini ovce čuvajući;
"Ne udrite, već ga probudite."
Bude njega lale i vojvode:
"Ustan' more, mlađano Bugarče!
"Bog ti staru ne ubio majku,
"Koja te je takoga rodila
"I u svate caru opremila!"
Kad se prenu Miloš Voinović,
Te sagleda caru oči čarne,
Kulaš ide s konjma carevijem,
On pokupi dizgene kulašu,
Pa išćera njega iz svatova,
Udara ga oštrom bakračlijom,
Po tri koplja u prijeko skače,
Po četiri nebu u visine,
U napredak ni broja se ne zna;
Iz usta mu živi oganj sipa,
A iz nosa modar plamen suče.
Stade svata dvanaest hiljada,
Te gledaju konja u Bugara;
Konja glede, a sami se čude:
"Bože mili! čuda velikoga!
"Dobra konja, a loša junaka!
"Još takoga ni viđeli nismo,
"Jedan bješe u zeta careva
"I sada je, u Voinovića."
Gledale ga još tri šićardžije:
Jedno jeste Đakovica Vuče,
A drugo je Nestopoljče Janko,
A treće je momče Prijepoljče;
Gledali ga, pak su govorili:
"Dobra konja mladog Bugarina!
"Baš ga ovđe u svatov'ma nema;
"Ta nema ga ni u cara našeg;
"Hajde malo da izostanemo,
"Ne bi li ga kako izmamili."
Kad su bili do Klisure blizu,
Izostaše do tri šićardžije,
Pa govore Miloš-čobaninu:
"Čuješ more, mlađano Bugarče!
"Hoćeš dati konja na razmjenu?
"Daćemo ti konja još boljega,
"I još prida stotinu dukata,
"I suviše ralo i volove,
"Pak ti ori, te se ljebom rani."
Veli njima Miloš Voinović:
"Prođ'te me se, do tri šićardžije!
"Boljeg konja od ovog ne tražim,
"Ni ovoga umirit' ne mogu;
"Što će mene stotina dukata?
"Na kantar ih mjeriti ne znadem,
"A brojem ih brojiti ne umjem;
"Što će mene ralo i volovi?
"Mene nije ni otac orao,
"Pak je mene ljebom odranio."
Tad' govore do tri šićardžije:
"

Podeli ovu vest

16/09/2013 0 comment

Sveti Joanikije bio je prvi srpski Patrijarh.Rodom je iz Prizrena. Služio je najpre kao činovnik cara Dušana.Arhiepiskop je postao 1339.godine, a 1346. uzdignut je u zvanje patrijarha.Bio je revnostan arhipastir i uređivač Srpske pravoslavne crkve.Upokojio se na današnji dan 1349.godine.Njegove svete mošti počivaju u Crkvi Vaznesenja Gospodnjeg ...

10/07/2018 0 comment

NikolaTesla, slavni srpski naučnik jedan je od najvećih svetskih genijalaca svih vremena. Možda ste se zapitali,kako je postizao vrhunsku ...

14/10/2018 0 comment

U vreme cara Lava Mudrog (ili Filosofa), 911. godine, bilo je svenoćno bdenije u crkvi Vlaherne u Carigradu. Crkva je bila puna naroda. U pozadini je ...

16/10/2018 0 comment

Izložba Pogled izbliza. Atelje Paje Jovanovića posvećena je oživljavanju enterijera i evociranju atmosfere Jovanovićevog bečkog ateljea, čiji je ...

14/10/2018 0 comment

Vašar je kod Srba od davnih vremena bio najvažnije i najmasovnije društveno okupljanje, šaroliki skup povodom nekog verskog ...

O Portalu

Portal koji promoviše Srbiju i njene vrednosti. Sve na jednom mestu, priča o Srbiji koju volimo, njenoj tradiciji, lepotama, ljudima i događajima.

Najnovije vesti

Newsletter

Budite u toku sa najnovijim vestima i informacijama na našem portalu!